AMPUTIRANA STOPALA, MUKE I ŽAL ZA PREMINULIMA: Jugoslav i Saša polako padaju u ZABORAV, a borili su se za SRBIJU!

Srpski vojnici nadaleko su poznati po svom junaštvu i istrajnosti, ali pre svega po zajedništvu i patriotizmu. Knjige iz istorije svedoče o hrabrim potezima naše vojske, čak i onda kada je smrt izvesna.

Svaki milimetar zemlje koji pripada Srbiji hrabri vojnici čuvali su svojim životima, a mi, njihovi potomci možemo da ih učinimo besmrtnima. Zauvek treba da ostanu prisutni u našim sećanjima, a najbolje o njima mogu da ispričaju svedoci tih krvavih borbi.

Bitke na Paštriku, odnosno "Operacije strela" mnogi se sećaju, ali koliko ljudi je zapravo svesno kako je bilo na ratištu i kroz šta su prolazili naši vojnici noseći glave u torbama?

Penzionisani brigadni general Vojske Srbije i načelnik štaba 549 brigade sa Paštrika, Stojan Konjikovac podseća na svog vojnika koji je celu zimu 1998. godine proveo čuvajući stražu.

- Držali smo položaj na samoj državnoj granici i uspeli da sačuvamo državnu granicu. Saša Milosavljević je iz Kuršumlije. Od septembra meseca 1998. godine, tokom cele zime na Paštriku na visini od 1500-2000 metara, zajedno sa svojim saborcima na minus 15 stepeni, gde je sneg preko metar celu zimu izvršavao je zasede u funkciji sprečavanja unošenja naoružanja sa prostora Albanije na prostor KIM. Borio se sa zdravstvenim problemima sve do 2016. godine, kada mu je izvršena amputacija jednog stopala. Ima velikih poteškoća u zdravstvenom smislu - ispričao je Konjikovac.

Pored čuvene bitke na Paštriku, ne smemo zaboraviti ni borce sa Košara o čijem junaštvu komandanti takođe svedoče. Jedan od njih je Jugoslav Zorić iz Surčina, koji je odrastao na karauli Košare.

Pukovnik Duško Šljivančanin, komandant 53 graničnog bataljona na Košarama nije mogao da ga zaboravi, a sa tugom u očima priča o njemu. Preminuo je pre dva meseca nakon borbe sa podmuklom bolesti.

- Nas je svaki dan sve manje i manje. Zorić je preminuo, ali on je ustvari isčezao. On je u februaru mesecu tokom napada na Košare napunio tek 21. godinu. Njegov školski drug je bio na Paštriku i poginuo je, a oni su iz istog mesta. Zorić je osećao neku krivicu, i pitao se "kako sam to ja ostao živ, a moj drug poginuo". On je celo vreme patio i izdejstvovao je da u jednom prostoru u školi podignu spomen obeležje vojniku Ljotiću, koji je bio na sasvim suprotnoj strani. Onda je Zorić rekao da sam ja poginuo Ljotić bi podigao meni spomenik. Kada je to uradio rekao je, "e sad mogu da umrem", i čini mi se tako je utihnuo. Prva okupljanja graničara su ustvari bila u njegovoj porodičnoj kući i tako je sve počelo. Zahvaljujući njemu mi se već treću godinu okupljamo. Čak i nakon smrti je nastavio da nas okuplja - objašnjava Šljivačnanin.

Preminuli heroji žive u sećanjima, a onima koji su još uvek sa nama treba da pomognemo kako bi život proveli što dostojanstvenije.

Srbija ne sme da zaboravi ko joj je čuvao granice i dao život za slobodu.

Zapamtite, oni su bili mladi, ceo život je bio pred njima, a izabrali su da budu u prvim redovima.

(Espreso)