Ispovest gej devojke iz BG, hrabrije od svih huligana: Tukli su me, izvlačili iz busa, ali ja sam to što jesam (FOTO)

Kada pogledate Kristinu (21), vidite jednu srećnu, mladu osobu, punu energije i sjaja u očima.

OK, znate da Espreso ima aplikaciju. Niste znali da je od danas još bolja!

Ako u nedelju odete na Prajd, srešćete je na nekom punktu, gde će kao volonter na gej paradi deliti narukvice i ostala obeležja u duginim bojama.

Ono što vam njene oči i osmeh neće reći je da je kao LGBT osoba u Beogradu više puta fizički napadnuta, a verbalno, gotovo svakodnevno.

I dok je prošle godine Prajd bio sigurno mesto (uz bataljone policajaca), Beograd za Kristinu nije siguran svih ostalih dana u godini.

Umrite pederi, dabogda vam se seme zatrlo! Ovako su Espreso gejevi prošli na Fejsbuku! (FOTO)

- Nisam imala baš sreće naročito 2014. godine, kada sam napadnuta fizički tri puta za par meseci. Jednom na Zelenjaku, i to usred bela dana, dan nakon Božića. Nakon toga dva puta sam napadnuta u autobusu. Jednom su čak pokušali da me izvuku iz autobusa, ali me je jedan putnik u poslednjem trenutku spasio – priča Kristina sa nekim skrivenim bolom u očima.

Šetali smo kao 2 geja po centru BG 3 dana pre Prajda! Nismo se dobro proveli! (VIDEO)

Na ulici joj obično dobace, jer pomisle da je gej muškarac, a u GSP vozilima preživljava pravu agoniju.

- Putuješ duže, naročito kad sam živela u Batajnici...neko te gleda, posmatra te. Najčešće su to srednjoškolci, ili mlađi muškarci, do 20, 25 godina. Uvek se dokazuju pred nekim, pred društvom.

Niko od svedoka ne reaguje. Napad nikad i ne prijavi.

Predrag Azdejković za Espreso: Parada ponosa je jadna, ispašće da su gej muškarci ipak pi*kice!

- Pa najčešće ne bude strašno, priča nam Kristina, znajući da je itekako strašno, ali je srećna kad prođe sa "šamarom" i ponekom uvredom.

- Najgore od svega je što radim u organizaciji koja naglašava koliko je važno prijavljivati ove napade. Uvek sledeći put kažem da ću prijaviti. Ali to nekako prođe. Skoro niko ne prijavljuje. I ko prijavi, zažali, jer se nijedan zločin iz mržnje od 2012. godine nije procesuirao kako treba, sve zakoči negde kod pronalaska napadača. Pa se ljudi više i ne cimaju.

Posle napada, treba joj nekoliko dana, ili duže, da se povrati u „život“.

- Kad su pokušali da me izvuku iz autobusa, to mi je baš bilo strašno, trebalo mi je mnogo vremena da se oporavim. Nekad imam frku od gradskog prevoza, ali posle napada pomsilim: moglo je biti gore... Sad je lakše...ali ranije, uvek sam gledala da li će mi neko prići, uraditi nešto. Osećaš grč.

Na Prajdu je poslednjih godina drugačije, sigurnije.

- Bude gomila policije, ali osećaš se dobro, ja sad posle Prajda odem na kafu, osećam se bolje, vidi se taj napredak od 2010. godine. Barem ostvariš to pravo na slobodu okupljanja. Na ulici se ništa ne dešava strašno, ljudi mašu s prozora i kafića, nije sve idealno, ali nije tako strašno.

- Ipak jedna stvar joj zasmeta:

Nismo više u maricama kada se razilazimo ali moramo da skinemo sva obeležja duginih boja. Taj tren bude bolan, ali dobro...

Zašto je Prajd bitan?

Kristina nam objašnjava da se Prajdom povećava vidljivost LGBT osoba, pa čak iako oko Prajda bude napada, tokom godine se ti napadi smanje. Zato je Prajd važan.

- Ima dosta nasilja, baš dosta, ali dosta ljudi više ne odobrava nasilje, Prajd je sve manji problem, ljude se više i ne tiče, kažu "Ma pustite ih"... Prajd nikog ne izaziva! To je neosnovana pretpostavka!

Kaže da Prajdom žele da poruče: "Ima nas, postojimo, vaše smo komšije, porodica, prijatelji ali samo hoćemo da živimo svoj život!"

Pre nego što je "autovana" doživljavala je mnogo više nasilja.

- Aktivizam te osnaži, kad guraš svoju priču, vidi se u stavu da si jači, neće ti bilo ko prići. Kad se kriješ i ublažuješ, više te primete.

Ne želi da napusti zemlju, iako je za LGBT osobe Zapad tolerantnije okruženje:

- Volim Srbiju, volim Beograd, želela bih da ostanem...

A u Srbiji pljušte uvrede upućene gej osobama:

- Uvrede bole, ali sve brže pređem preko toga, ne ulazim u polemike, ali vređa me, razbesni me, iako svako ima pravo na svoje mišljenje, ali, 21.vek je, 2016, imaš internet, sve informacija, ali i dalje ima ljudi koji govore da je to bolest...

Kaže da Prajd kod nas nije kao Prajd u svetu, sa polugolim muškarcima, ali seks, i gej seks, više pominju navijači, više misle o njemu nego gej osobe tokom Prajda, zaključuje sa osmehom Kristina, i dodaje da tim istim muškarčinama ne smeta karneval u Riju, a smeta im Prajd i to je licemerno:

- I svi oni trenuci na utakmicama, kada se grle i slično, meni su vrlo homoerotični - priča šarmantna Beograđanka.

- Sve to im je kul, ali ne daj Bože da se dve devojke ili dva muškarca poljube. Da su zadovoljni sobom, to im ne bi smetalo - zaključuje.

Njen život je njena stvar, i o njemu ne priča ni sa jednom strejt osobom koja to ne želi. No, otkriva nam da je uglavnom ljudi koji su strejt prvi pitaju o njenoj intimi:

- Na Bir festu priđe meni neki dečko, dok sam stajala sa devojkom, i pita nas: A kako se zadovoljavate? Pa pazi da ti ne kažem, izguglaj ako te zanima. Sve ih zanima, a posle kažu "vi nama to gurate pod nos". I svi imaju pravo na mišljenje, a reč je o mom životu.

- I taj tren kad me neko gleda u oči, i kaže mi: to je bolest. Ne postoji ništa šta mogu da mu kažem.

Ona razume ljude koji nisu "autovani" tj. otvoreno gej. Njoj je, priznaje, bilo lakše jer je svi podržavaju, mama, tata, brat, tetka, baka, deka.

- Vole me i podržavaju. Ali razumem da se ljudi plaše, mnogi moji prijatelji su odbačeni od strane porodice. Imam dosta gej prijatelja koji imaju neku devojku, ili govore roditeljima da je to samo faza, ili imam drugarice koje imaju dečka samo za okolinu. I sama je bila u vezi gde je za porodicu ona bila samo drugarica.

No njenu porodicu, uz ljubav i podršku, opterećuje i briga.

- Moji se stalno brinu, brinu da ću dobiti batine, napade krijem od njih. Ali saznaju pre ili kasnije. I za Prajd mi kažu: Idi, ali pazi se...Ako se ne javim, paniče! Plaše se za mene i moju bezbednost, ali negde pokušavam da im objasnim da bih radije da budem ono što jesam i živim svoj život, pa da dobijem batine, nego da se krijem...A i kad sam krila, dobijala sam batine...Isplati se biti autovan...Neću da krijem svoju devojku..Ne želim!

Poruke koje dobija na Fejsu od ljudi koje i ne zna često glase: Šteta što za tebe nema lek, žao mi je!

Na Prajdu voli da vidi javne ličnosti, naročito one koje prate milioni. Sve to, uverena je, pomaže pravljenju prijateljskijeg okruženja za LGBT osobe. Pomaže i "autovanje" poznatih osoba koje imaju gomilu fanova.

A šta kaže onima kojima smeta to što se insistira na "ponosu" tokom Prajda, i koji joj kažu da nema tu čime oni da se ponose:

- Ponos, to nije ponos zato što smo to što jesmo, i sa kim spavamo, već što pobediš sve te komentare, sve batine, i odeš na Prajd, i dalje si tu, i praviš promene, koje su vidljive od prvog Prajda na kom sam volontirala do sad, vidi se ogromna promena i kod svesti, i kod brojki, učestvuješ u tim promenama, praviš bolji svet, za naredne generacije! Jesam, ponosna sam na taj deo!

Kaže da je srećna i zaljubljena.

U nedelju će posle Prajda, za koji se nada da će biti uspešan, otići na piće, kao i prošle godine - kao u nekoj "normalnoj" zemlji. I to je njena mala pobeda.

Ali nikada neće biti sasvim sigurna. Sve dok su među nama ljudi koji tuku one čiji im se izgled, pogled ili pojava ne dopadaju.

Pa sad, ako su danas to LGBT osobe, sutra ste možda vi - iz nekog sasvim drugog razloga!

Nasilje nema, ali uvek nađe opravdanje! U Srbiji naročito!

( A.K. )