MILICA (11) ŽIVI U KUĆI OD BLATA SA ZMIJAMA, BOLESNOM MAMOM I TATOM: Za NOVU GODINU ima JEDNU JEDINU ŽELJU! (VIDEO)

U mestu Bumbarevo Brdo nadomak Knića a u blizini Čačka, na brdu do koga je nemoguće doći motornim vozilom, u jednoj trošnoj kući na kraju proplanka, živi jedna mala Milica. Na prvi mah deluje kao i svako drugo dete ovog uzrasta, no ne biste ni pomislili kakva teška životna priča leži na teretu ovoj devojčici koja nema ni punih 12 godina.

Kroz dvorište, do kog se stiže dugim i blatnjavim putem, staza nespretno vodi između građevina koje su na ivici rušenja. Kiša odzvanja po starim krovovima i kabastim stvarima, a ovu bučnu tišinu skromnog pokućstva u šumi, prekida blago i konstantno cvilenje psa. "To je Laki, on nas čuva", upoznaje nas Milica Vučković (11), dete u čijim prerano odraslim očima sijaju snovi i zvezde budućnosti.

Slobodno se može reći da kuća u kojoj Milica živi, predstavlja simbol nehumanih uslova. Pomislite na plafon koji pada, gomilu dotrajalih stvari, zbijen nameštaj i nedovoljno prostora; zmije koje borave iza kreveta, sobe u kojoj prozori ne mogu da se otvore jer ih nema, postavljen je karton. Soba, čiji se zidovi ispod okačenih diploma sa takmičenja iz matematike i karate turnira krune jer su od blata, slame i pruća.

Milica je majstor karatea, svira violinu, i živi u kući koju deli sa zmijama

Iz takve sobe odjekuje zvuk raštimane violine. Milica izvodi svoju omiljenu pesmu, na čiju se setnu melodiju nadovezuje potresna ispovest ovog deteta.

- Ja sam 6. razred, u slobodno vreme idem u muzičku školu i treniram karate. Igram se s loptom. Imam dva brata od tetke, kod njih najviše i odlazim, jer mi je zanimljivo. Igram se s njima dvojicom i lakše mi prođe dan. Učim, nešto radim... Kad porastem, razmišljam da budem doktor - otkriva nam Milica.

Kaže nam da je navikla da pomaže mami, a jedno je muči.

- Teško mi pada kad vidim da je tata tužan, jer ne može da nam pomaže. Onda se i ja rastužim, jer on je pre sve radio s nama. Sad njega guši, i ne može da radi. Nasmejem ga nečim. Ja volim komedije, kažem mu neki insert iz komedije koji sam naučila napamet. Izađemo napolje, pa se mazimo sa psom. Odemo do zeka. Imam četiri zeke, dva velika i dva mala.

Na pitanje šta želi od 2021. godine, kaže nam:

- Da mi roditelji budu zdravi. Da nađemo kuću, da kupimo. Da ne budemo više ovde. Ja ovu kuću volim, ja sam tu odrasla, ali prosto u njoj više nije moguć život.

Gotovo celog njenog malenog života, Miličin tata bio je bolestan. Kasno otkrivena sepsa, koja je usledila nakon nezgode na kopanju bunara, čime se on inače bavi, zavila je ovu skromnu porodicu u veo nemaštine i nedovoljno radnih ruku u domaćinstvu. Takva situacija je Milicu naterala da naglo odraste, svalivši na nju obaveze na koje nijedan njen vršnjak čak ni ne pomisli.

Ova devojčica je u petoj godini naučila da pravi palačinke, kada je i zamesila prvu pogaču. "Mama i baka su je pojele, skoro celu, dok smo ja i tata bili na utakmici. Tu dole, na stadionu. Volim fudbal." Kako nam je uzbuđeno objasnila, nekada je mnogo više vremena provodila sa tatom, igrali su i fudbal i košarku, dok je sada često rastužuje da ga gleda u takvom stanju. Ranije nije morala da seče drva za ogrev, da donosi vodu sa bunara, da prlja ruke obavljajući grube kućne poslove. I to joj ništa tako teško ne pada, navikla je, kaže.

Navikla je i kada zna da niko od drugara ne može da joj dođe, jer nema gde da ih uvede, i tada joj glas podrhtava.

Naime, njen otac je slabo pokretan; posle niza operativnih zahvata i sa šipkom u nozi jedva i da stoji, dok njena majka ne vidi na jedno oko usled doživljenog blagog moždanog udara.

- Kada sam ga videla kako povraća krv, kada se razboleo, meni je kap udarila u oko. Osam meseci sam ga gledala, nepokretnog. Milica je imala 3 godine, ja sama sa malim detetom, moja majka zavijena u crno. Evo, ovo je lopta koju je joj moj brat, Miličin pokojni ujak poklonio. Pocepana je, ali ona se igra - objašnjava Stanica Vučković.

Ona dalje navodi kako teško raspolaže skromnim primanjima od socijalne pomoći, koja iznosi "čitavih" 3.000 dinara mesečno.

"Ne znam od čega živimo, imamo krompir i luk iz naše bašte. Milica mora da jede, plaćam joj i ručak u školi. Sada nema škole, pa je lakše", objašnjava majka dok Milica potvrđuje da vodi računa o svakom dinaru, i da razume šta znači nemati.

Dok je zaprepašćeno gledamo, kaže nam i da im zmije stalno ulaze u kuću, te da iza kreveta redovno izvlači njihove "košuljice" koje presvuku.

- Milica je 2009. godište, odličan je đak, 4. godina violine. Ima tri pojasa u karateu. Dobro je dete. U kakvim uslovima živi. Sve teške poslove nas dve radimo. Sve što treba ona mi pomogne. Tata ne može, tata je operisao plućno krilo i jetru, ima i šipku u desnoj nozi. Nas dve se borimo same. Lepo se slažemo. Nikad nije zatražila od mene "kupi mi majko", bilo šta. Nismo gladni. Imamo iz bašte naš krompir, luk... Da bismo se preselili u bolju kuću, ima tu jedna u selu, košta 15.000 evra. Toliko nam treba. U njoj je sve sređeno. I kupatilo, i sobe, sve - priča Stanica.

Inače, kuća u kojoj Milica živi sa roditeljima napravljena je OD BLATA. Nema cigle, nema ničega. Od blata. U sobi je pao plafon, zbog kiše.

Nimalo lak život male Milice, dodatno otežava i fizička izolovanost u kojoj se nalazi. U blizini nema dece sa kojima bi se igrala, najbolja drugarica je bolesna i "ne može da se popne skroz do moje kuće." Stoga, kada ima slobodnog vremena, popunjava ga čitajući, televizor ne gleda. Nema omiljenu seriju. Domaći zadatak radi na krevetu. Veš pere na ruke, kupa se u koritu u sobi.

Ono što čini osnovne životne uslove, Miličina je neostvarena želja. A to je prostor u kome bi mogla normalno da živi i nesmetano odrasta, da se kupa i uči. Gde bi mogla da okači sve diplome, i da piše na svom radnom stolu bez bojazni da bi se, u svakom trenutku, dotrajala kuća mogla obrusiti na nju. "Moja želja je da imam svoju sobu i kupatilo. To je sve."

Znate, Milica se kupa, umiva i pere kosu u koritu. U plastičnoj kadici, sa vodom koju joj mama ugreje na peći.

Uprkos opterećujućim okolnosima, ovoj ambicioznoj mladoj osobi fokus je uspeh i čvrsto verovanje u bolju budućnost, a jedina briga je "da svi budemo zdravi; hoću da budem lekar jednog dana."

I sve se čini tako uverljivim. Tako šokantnim. Dok se, u jednom momentu, ne setite ko stoji ispred vas. Da je sva ta pasija i borba za opstanak, u stvari, samo vapaj za zrnom pažnje jedne progutane surove istine. Vapaj za pomoć i spas jednog velikog, hrabrog srca, a tako malog, zaboravljenog deteta.

Posle niza priloga u medijima o teškom životu Milice Vučković, opština je obezbedila prinudni smeštaj u uslovnoj kući, ali oročen na 6 meseci.

Molimo sve koji su u prilici da pomognu maloj Milici i njenim roditeljima.

Ovo su brojevi računa na koje možete uplaćivati pomoć:

Broj mobilnog telefona mame male Milice je 0641579029.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)