Nakon porođaja su mi rekli da mi je sin mrtav: Posle 17 godina stigao mu je poziv za vojsku! (FOTO)

Ljubica Ribarić iz Kragujevca jedna je od mnogih koja ne zna šta se desilo sa njenim detetom. Najtežu bol koju jedna majka može da oseti, ona je iskusila na svojoj koži. Ljubica je podelila sa nama svoju tužnu priču i svoju bol.

OK, znate da Espreso ima aplikaciju. Niste znali da je od danas još bolja!

- Svoju priču počeću 22.05.1985. godine, kada sam u porodilištu “Kliničkog centra“ u Kragujevcu rodila dečaka.

Dvadesetak minuta po porođaju saopšteno mi je da je moj sin rođen sa rascepom nepca i da se nagutao plodove vode pa da zbog toga mora odmah biti prebačen u Beograd u “Institut za majku i dete“. Iste noći je dete preveženo ambulantnim kolima u Beograd.

Zbog komplikacija koje su nastupile po porođaju, delom zbog stresa, a delom zbog lekarskog nemara, zadržana sam u Kragujevcu u bolnici još desetak dana, a zatim otišla kod sina.

Pošto smo mu nadenuli ime Bogdan insistirala sam da se u istoriji bolesti to ažurira, nije mi dozvoljeno.

“Nije bitno da li je Bogdan ili Milosavljević, muško novorođenče, bitno je da bude dobro“, govorili su a ja prihvatila ne želeći “da ih ljutim za dobro svog deteta“.

Danonoćno sam bdila nad njim i moje prisustvo se osetilo kroz njegov brzi oporavak.To su konstatovali i lekari. U međuvremenu je dolazio i dečiji hirurg koji mi je rekao da ne brinem te da se anomalija koju moj sin ima rešava jednostavnim hirurškim zahvatom kada dete napuni 5-6 meseci.

Dobila sam krila, ništa mi nije bilo teško… Dok jednog dana nije došla doktorka koja je lečila mog sina, vidno usplahirena i uplašeno mi rekla da što pre treba da odem sa sinom kući.

“Ali ja se ovde osećam sigurnije. Tu su lekari ako nešto pođe po zlu. Zbog čega mislite da bi bilo bolje da odemo“, pitala sam je. Sakrila je pogled i odgovorila da se boji neke infekcije.

Od tog dana je svaki put kada bi došla delovala sve uznemirenije ponavljajući da mora da nas pošalje što pre kući, samo da stignu još neki rezultati. Njeni strahovi ubrzo počinju da se obistinjuju, na dan pred sam izlazak iz bolnice moj Bogdan biva inficiran salmonelom. Povraća .

Ne sećam se imena lekara koji ga je pregledao i saopštio mi da mora na odeljenje intenzivne nege jer je aspirirao sadržaj povraćanja.

Sestra mi je uzela dete iz naručja.

Polutrčeći, izbezumljena od brige i straha otpratila sam sina do odeljenja za intenzivnu negu. Tad mi prilaze dva lekara, saopštivši mi da im je jako žao, znaju da se ni za tren nisam odvajala od deteta, ali ne treba previše očekivati, mom sinu nema spasa, verovatno neće preživeti ni tri dana - te da je najbolje, pošto neću moći da ga viđam, da idem kući, da će i moje zdravlje biti ugroženo usled neispavanosti i neredovne ishrane.

Bila sam šokirana tom prognozom i nisam poslušala savet da odem u svoju sobu, ostala sam u hodniku da sačekam šta će mi reći doktor koga su pozvali da ga intubira. Ugledavši ga u hodniku prišla sam i pitala ga kakve su njegove prognoze, da li će moj sin biti dobro na šta mi je odgovorio:

“ Ne brinite, majko, sve će biti u redu“. Ništa mi nije bilo jasno, u nekoliko minuta sam čula dve kontradiktorne prognoze.

I dalje sam čekala da izađe neko od lekara da pitam za sina, tražila da ga vidim – nisu dozvolili, rekoše da uzalud čekam jer mi niko neće dozvoliti da ga vidim dok je na intenzivnoj nezi. Ali, kao i u pričama gotovo svih roditelja koji su preživljavali sličnu dramu, tu je sestra koja će mi objasniti kako je najbolje da odem.

“Čuli ste doktora, dete Vam neće živeti više od tri dana, zar želite da Vam dete umre na rukama? Kući imate ćerkicu (pitam se kako to ona zna kad je prvi put vidim) kojoj ste potrebni… Najbolje je, pošto sina ne možete da vidite, da idete kući da se oporavite … a možete se informisati o zdravstvenom stanju deteta telefonom“.

Ako mu bude bolje sigurno će me obavestiti da mogu da dođem i budem uz svoje dete, prijateljski mi je govorila. Tu je i neizbežna injekcija za smirenje .

Sutradan su me otpustili iz bolnice. Muž je došao po mene. Odlazim kući. Nekoliko puta dnevno zovem, pitam kako mi je dete i dobijam odgovor:

“Bolje je, oporavlja se“ ali i dalje nema potrebe da dođem jer je još na odeljenju intenzivne nege i ne mogu da ga vidim.

U međuvremenu saznajem od jednog lekara iz Kragujevca, da je poslat uzorak da bi se uradila dodatana ispitivanja koja će pokazati da li ima nekih drugih genetskih poremećaja. Nakon nekoliko dana sam ga pozvala kada mi je rekao da je stigao rezultat i da je sve u redu da je jedini problem koji ima rascep nepca.

U iščekivanju da mi kažu da mogu da odem kod svog deteta prolazi 13 od prognoziranih tri dana.

Moja sestra, posetivši me tog 13. dana izgovara rečenicu:

“Tu nešto nije u redu, do sad je morao da ozdravi ili da umre“.

Odlučujem da bez poziva odem u Beograd i da se ne vraćam kući bez deteta makar bila ispred bolničke zgrade ako mi ne dozvole da budem uz njega. Sutradan, 11. jula 1985. godine, smo suprug i ja u 7h bili u Institutu za majku i dete.

Dok smo pred vratima neonatologije čekali da se pojavi neko od lekara i da nam pruži informaciju o zdravstvenom stanju našeg deteta, kraj nas je prošla doktorka koja me je lečila – ulazeći u prostoruje neonatologije. Prepoznala sam je i pozvala. Nije se ni okrenula. Ubrzo, zatim se vratila sa doktorom koji mi je rekao da dete neće živeti duže od tri dana.

Prišao nam je, pružio ruku i izjavio saučešće rekavši da nam je sin preminuo u 6 časova. To je učinila i doktorka, izvinivši se kako me je prepoznala, ali joj je bilo teško da nam sama saopšti tužnu vest, kao i da su nam poslali telegram. Kako su se pojavili, tako su i otišli. Nijedno objašnjenje kako i zašto se dogodilo. Dok smo mi došli sebi, njih nije tu bilo.

Ali, stiže sestra. Tražimo da vidimo dete.

“Nemojte, majko, on se potpuno izmenio, neka Vam ostane u sećanju onako kako ste ga poslednji put videli. Toliko se izmenio da ga ne biste prepoznali“.

Kako da ga ne prepoznam? Na mojim rukama je bio 27 dana. Još me gleda svojim plavim okicama, smeje mi se dok ga mazim…Teško mi je. Jedva ostajem na nogama, a ona pita da li je imao ime. Savetuje da je bolje da činjenicu da je imao ime nigde ne pominjemo jer bi u tom slučaju procedura bila komplikovanija a i mnogo više košta.

Kažemo da želimo da preuzmemo telo i sami sahranimo dete ali dobijamo odgovor da to nije moguće, da bolnica sahranjuje decu koja preminu u njihovoj ustanovi. Loše mi je. Suprug se sa njom dogovara da ćemo sutra doći da se dogovorimo oko sahrane i da završimo sve što je potrebno i iznosi me napolje na vazduh. Odlazim kući rešena da ću sutradan doći i uzeti svoje dete, da ćemo ga sahraniti u porodičnoj grobnici, gde mu je mesto.

Međutim, bol za detetom me je prikovala za krevet. Dogovaram se sa suprugom da, ako je moguće preuzme telo deteta, a ako ne dozvole, neka bude sahranjen u Beogradu, ali ne kao bezimeno muško Milosavljević novorođenče, već pod imenom koje smo za njega izabrali. Da znamo gde mu je grob da mogu da ga obiđem i odnesem cveće.

Naravno, nisu mu dozvolili da vidi dete, navodno odneli su ga da bi izvršili obdukciju. Nisu dozvolili ni da ga sami sahranimo. Na suprugovo pitanje kad i gde će biti sahranjen da bi makar on prisustvovao sahrani, dobio je odgovor da ni sami trenutno ne znaju kad će biti obavljena sahrana i da nije dozvoljeno da tom činu iko prisustvuje.

Na ime troškova grobnog mesta, sanduka i paušala naplaćeno nam je tadašnjih 7.670 dinara.

Nakon nekoliko dana poštom nam šalju otpusnu listu i otpremnicu leša. Na svakom dokumentu piše umesto imena Milosavljević muško, novorođenče.

Suprug je sa sobom poneo izvod iz matične knjige rođenih na kome je pisalo ime deteta, ali ništa. Pitala sam ga zbog čega tu nema imena na šta mi je odgovorio da je to siguno neka greška i da ćemo to ispraviti. Nije bilo nikakvog dokumenta niti informacija gde je dete sahranjeno.

Kada sam se malo oporavila htela sam da odemo u Beograd i saznamo gde nam dete počiva. Suprug me je ubeđivao da se još nisam dovoljno oporavila, da još nisam spremna za tako nešto. Shvatila sam da nešto krije od mene, pa sam sama otišla na Institut za majku i dete i pitam na kom groblju se sahranjuju deca koja preminu u njihovoj ustanovi.

Dobila sam odgovor da je u pitanju groblje na Bežanijskoj kosi. Ni sama ne znam kako sam stigla do tog groblja. Tu su mi, kad su pogledali dokumentaciju, rekli da se deca bez imena sahranjuju u zajedničkoj grobnici. Na pitanje kako da nađem tu grobnicu i da tu mora da piše nekakva oznaka sa prezimenima sahranjene dece odgovoreno mi je da moram da se vratim na Institut i tamo pitam. Tako su me još jednom prošetali od groblja do Instituta i od Instituta opet do groblja, a ja ništa nisam saznala.

Vratila sam se kući i suprugu ispričala gde sam bila. Tada on priznaje da mu nisu dozvolili da u dokumentaciji izmeni ime. Bila sam ljuta, jer nije ispunio dato mi obećanje. Međutim, kasnije sam shvatila da ni on nije bio u stanju da se odupre pritisku, da je i on izgubio dete i da je i njemu teško...

Posle izvesnog vremena, kada je Bogdan trebao da napuni dva ili tri meseca došle su patronažne sestre u obilazak bebi. Rekla sam im da je Bogdan preminuo ne sumnjajući da je možda radost nekog drugog doma.

1996. godine rodila sam dečaka koji je takođe imao rascep nepca, ali drugu dijagnozu. Okupirana brigom i operacijama koje je pretrpeo, nisam više tražila Bogdanov grob.

2002. godine na kućnu adresu na ime Bogdana Milosavljevića, stiže poziv za regrutaciju. Nismo reagovali smatrajući to administrativnom greškom, da bi posle izvesnog vremena stigao još jedan poziv pod pretnjom prisilnog privođenja. U vojni odsek smo odneli dokumentaciju koju smo posedovali na osnovu čega je izbrisan sa evidencije vojnih obveznika.Sve to je oživelo naše rane i bol koju smo godinama potiskivali.

U decembru 2003. godine na ime Bogdana Milosavljevića stiže poziv za glasanje i rešenje o upisu u birački spisak.

Počinjem da razmišljam o svemu, o strahu doktorke koja mi je govorila da odem iz bolnice, o tome da nam nisu dozvolili da vidimo dete i ako smo samo sat po njegovoj smrti bili tu, kako nam nisu dozvolili da ga sahranimo, vrti mi se u glavi od doživljene šetnje od groblja do Instituta.

Odjekuju mi reči doktora: “Ne brinite , majko, sve će biti u redu“, pa onda onih drugih “Vaše dete neće preživeti tri dana“, dolazak patronažnih sestara, vojni poziv, poziv za glasanje… Nisam znala odakle da krenem, šta da radim da bih saznala istinu.

2007. godine sam smogla snage da odem opet na groblje na Bežanijskoj kosi odakle me šalju na Gradsko groblje gde podnosim zahtev da mi se izda potvrda da li i gde je sahranjeno moje dete.

Dobijam odgovor da ni na jednom groblju na teritoriji Beograda 1985. godine nije sahranjeno dete pod imenom Milosavljević muško novorođenče. Bila sam u šoku jer posedujem račun o plaćenim troškovima sahrane.

Podnosim zahtev Institutu da mi izdaju dokumentaciju deteta, posebno me zanima rezultat dodatnih analiza, sumnjajući da je neko ko je bio zainteresovan da usvoji moje dete tražio tu analizu da bi bio siguran da dete nema nekih drugih anomalija kao što je Daunov sindrom i slično, a postupak usvajanja dece sa nekom anomalijom za inostrane građane je jako jednostavan, a rešenje anomalije koju je imalo moje dete, prema rečima doktora je bilo jednostavno. Tada sam dobila samo kopiju izveštaja sa obdukcije bez pečata i potpisa lekara koji je izvršio obdukciju kao i bez imena lekara koji su tome prisustvovali.

Matična služba u Novom Beogradu mi izdaje izvod iz matične knjige umrlih, kopiju potvrde i prijave smrti.

U Kragujevcu sutradan dobijam izvod iz matične knjige rođenih i uverenje o državljanstvu koji ne sadrže nikakvu informaciju da dete nije živo. Tražim da mi dozvole uvid u matičnu knjigu rođenih i izdaju kopiju sadržaja matične knjige – ne dozvoljavaju.

U Ministarstvu unutrašnjih poslova tražim da mi daju podatke koje poseduju o mom detetu. Službenica pokušava da u bazi podataka pronađe moje dete po JMBG, po prezimenu, imenu roditelja, ali ga u bazi podataka nema.

24. 08. 2008. godine IV Opštinskom tužilaštvu u Beogradu podnosim krivičnu prijavu zbog krivičnog dela krađe deteta da bih 07.05.2009. godine dobila odluku da je nastupila zastarelost te da nema zakonskog osnova za preduzimanje krivičnog gonjenja.

U to vreme, upućena sam na lekara koji je u vreme kada se sve ovo dogodilo sa mojim detetom radio na Institutu i koji se 2008. godine lečio od karcinoma. On je rekao da je nemoguće da je dete koje je imalo tu dijagnozu bilo zadržano na Institutu više od 2-3 dana i da su deca sa tom dijagnozom prodavana za organe 2-3 dana po rođenju. To je kod mene izazvalo sumnju u tačnost Bogdanove dijagnoze. Na internetu sam pronašla kako izgledaju deca sa Pjer Robinovim sindromom. Oni gotovo da nemaju bradu, jezik je ogroman i zapada u grlo tako da se dete guši… Taj sindrom nisam po spoljašnjem izgledu prepoznala kod mog deteta.

Suprug mi je preminuo. Borbu nastavljam sama i neću stati dok ne saznam istinu, ma kakva ona bila - završava svoju ispovest naša sagovornica.

(M.B.)