DENIĆI SU ROMI I OBOJE RADE U NIŠKOJ POLICIJI: U braku su 28 godina, imaju 2 uspešne ćerke i RECEPT ZA USPEH

Romi, pa rade u policiji?

Zvuči senzacionalno? Neverovatno?

Može da vam zvuči, jer smo kao društvo navikli da ih onako prećutno diskriminišemo, ili barem većina.

Ipak, ne samo da je to moguće, već oni postoje. U manjini su, ali ih ima. I pogodite šta – odlično rade svoj posao!

U gradu Nišu, u MUP-u zaposlen je jedan romski bračni par. Saša i Dragica Denić u braku su 28 godina, i oboje su zaposleni u policiji. Saša je oficir i poručnik policije, a Dragica je referent u grupi za upravne poslove. Rade, trude se, da pobede sve predrasude, da obezbede sebi i porodici pristojan život, i da, kako kažu, ono što je najbitnije – iškoluju svoju decu i potrude se da postanu što bolji ljudi.

Upoznali smo ih u policijskoj stanici u Nišu. Ljubazni bračni par ispričao nam je mnogo toga o sebi. Nadopunjuju se, puni ljubavi, onako kako su jedno drugo i birali. Život kroje zajedničkim snagama, vredno rade za državu i policiju, i školuju svoje dve mezimice.

Saša Denić otkrio nam je da potiče iz zemljoradničke porodice, kao i da nikada niko sem njega, ni po majčinoj, ni po očevoj liniji nije završio bilo kakvu školu. Osmi razred, kaže, u familiji je bio maksimum od obrazovanja.

- U vreme kada sam se ja školovao, bio sam bukvalno jedini u familiji koji je završio srednju građevinsku školu 1990. godine. Potom sam bio na odsluženju vojnog roka, a odmah nakon toga sam bio u ratu u Hrvatskoj, da bih po povratku konkurisao u policiji. Primili su me iako nisam imao vezu, nikakva udruženja iza sebe. Bez ikakve preporuke i ičije pomoći sam uspeo da završim kurs, zaposlim se u policiji. U Doljevcu sam radio 15 godina, a nakon toga sam prešao u policijsku ispostavu „Crveni krst“. Policijska ispostava „Crveni krst“ obzirom na lokaciju ima tri romske velike mahale. Tu sam proveo 10 godina i upravo sam tu najviše upoznao romsku populaciju. Primera radi, u niškoj mahali „Beograd mala“ imate više od 2.500 Roma, u Ivana Milutinovića ima više od 3.000 Roma. Tu sam 10 godina radio sa njima. U tom periodu sam se uključio u postupak koji se zove integracija Roma. Poznavajući jezik, i pričajući sa Romima meni je bilo mnogo lakše da obavljam posao.

Kaže da diskirminaciju na svojoj koži nikada nije osetio, i da uvek sam imao potpunu podršku sa svih strana.

- Dragica i ja venčali smo se 1992. godine. Godinu dana kasnije dobili smo ćerku Aleksandru, koja je sada već završila Visoku prehrambenu školu. Godine 1997. dobili smo Jovanu, koja je sada studentkinja, na trećoj godini na Pravnom fakultetu.

Otkrio nam je Saša i kako su uspeli da decu izvedu na pravi put i prebrode sve stigme sa kojima se suočava romska nacionalna zajednica.

- Sa dve plate u kući i dvoje dece koje treba prehraniti i iškolovati, nismo nikada rasipali novac, a opet smo živeli pristojno. Nismo išli na mora i planine, već smo sve ulagali u obrazovanje.

Inače, Saša je u 40- toj godini života upisao Fakultet za pravo, bezbednost i menadžment koji je i završio.

- Profesori su plakali kad sam ja branio diplomski i specijalistički rad, čudeći se jer su znali da sam jedini pripadnik romske zajednice koji je bio na tom fakultetu. Plakali su od sreće pitajući se kako je moguće da ovako jedan pripadnik romske zajednice toliko daje sebe. Potrudio sam se, završio sam fakultet 2016. godine. Čekao sam tri godine, priznat mi je fakultet i od 2019. godine sam oficir policije u Doljevcu. Prihvaćen sam od strane kolega. Najvrednije od svega je da me građani vole. Pripadnici romske zajednice iz naselja „Beograd mala“ hteli su da zovu medije da kažu kako imaju najboljeg sektorskog policajca na njihovom reonu.

I Dragica, Sašina supruga, ispričala nam je da je porodica bila ta koja ju je uvek gurala napred.

Kaže, bila je najstarija od troje dece, i imala je sreće što joj je otac bio takav da je imao viziju da decu školuje.

- Svi smo završili srednju školu, a to je pre 36 godina bio uspeh. Moj otac je imao viziju, i školovao je i žensku decu što je retko ko radio. Završila sam srednju Ekonomsku školu, posle toga sam tražila posao nekoliko godina. Upoznala sam Sašu, venčali smo se i posle godina čekanja posla sam se 2009. godine zaposlila u MUP-u. Radim kao referent u grupi za upravne poslove, u policijskoj stanici Merošina, koja pripada Policijskoj upravi Niš. Moj posao je rad sa strankama. Registracija, vozačke dozvole, lične karte, pasoši, radim na takvim poslovima. Rad sa strankama je interesantan, i vrlo dinamičan.

Naša simpatična sagovornica otkrila nam je da fakultet nije upisala jer nije bilo finansijski moguće da njen otac sa bratom i sestrom srednjoškolcima, nju šalje na fakultet. Iako je otac to silno želeo, Dragica je od tih snova odustala. Ipak, danas kaže da je obrazovanje ključ svega, i da je to ono što stalno govori svojim mezimicama.

- Više znanja ništa ne može da škodi. Stalno to pričam i našim Romima, pokušavam da utičem na njih. Uporno im govorim „ljudi, morate ići u školu“. Stalno dajem primer sebe. Završila sam školu, i radim u MUP-u. Ako mogu ja, može svako. Izgovora nema – izričita je Dragica.

I Saša Denić kaže da je obrazovanje Roma ključ izlaska iz onog začaranog kruga u kom su mnogo dugo.

- Poenta je da se što više Roma obrazuje, da bi mogli što više ljudi da zaposlimo i skinemo sa ruba egzistencije. Izgovori ne postoje, bitna je samo volja.

Poručnik Denić kaže da mu misija u životu nisu mu ni novac, ni pozicija već želja da sve što ima i sve što je naučio – nekome ostavi.

- Podrška društva je mnogo bitna, tu su i stipendije. Ipak, upornost i rad su ključ uspeha. Ni supruga ni ja nikada nismo osetili diskriminaciju na svojoj koži. Jednostavno, obrazovali smo se, trudili, radili. U gradu u kom živimo snovi su za Rome posebno ostvarivi – samo ako oni to zaista žele.

„Tekst je objavljen u sklopu projekta koji je sufinansiran iz budžeta Grada Niša."

(Espreso.co.rs)