Ispovest devojčice na koju niko neće ostati ravnodušan: Kako je Oluja ušla u moje selo

Ljudi su krenuli da viču da ne pravimo zastoj. Kilometarska kolona je već napravljena, moramo da žurimo, jer ONI dolaze…

Poslednji okret i vidim kako mi u pogledu nestaje ono što je poslednje četiri godine bio moj dom. Kroz glavu mi prolaze misli kako sam ga prve tri godine mrzela iz dubine duše. I koliko sam bila nesrećna što mi je sa osam godina oduzeto pravo da živim u gradu u kome sam rođena i odrasla, da spavam na svom krevetu, da idem u školu sa svojim drugarima, da nosim svoje stvari, da se igram na livadi ispred zgrade.

Mrzela sam miris sela i sve što je u njemu. I to što sam pešačila do škole prvo 2, a onda 8 kilometara u jednom pravcu. I što sam toliko puta pala dok sam vozila neispravan bicikl. I što sam učila pod svećom. I što sam morala da brinem o životinjama. I što sam išla ponekada na njivu. I to što sam često bila željna toliko stvari…

A onda sam pomislila na sva ona draga seoska lica koja su prošla kroz moj život tih teških godina. Ljude koji su se radovali mojim peticama, lečili ranjava kolena, pevali i igrali karte u dugim zimskim noćima pod svetlošću uljanih lampi. One koji su grlili svojim žuljevitim rukama i pričali najzanimljivije priče. Pomislila sam na sve one koje ne znam da li ću više ikada videti.

Stegnula sam plastični krst koji je visio na improvizovanom lančiću od parčeta tkanine oko mog vrata. Pogledala u brata koji je u sekundi morao da odraste pokušavajući da izbegne sudare sa drugim vozilima. Shvatila da su on i majka ubacili samo par svojih stvari i da nemamo ni kap vode. I da smo zauvek pošli putem bez povratka.

U veliki Beograd stigli smo dva dana kasnije. Pomilovala sam prljavim rukama osušene kapi one krvi na svojim farmerkama. Znala sam da nova borba tek počinje.

(Espreso.co.rs / jelenakulovic.wordpress.com)