KAD SAM BILA MALA, HTELA SAM DA BUDEM OFICIRKA Brankica Janković je 5 godina poverenica, NIKAD NIJE BILA ISKRENIJA

Da li možete da napravite poređenje sa najrazvijenijim državama, ali i sa zemljama regiona?

- Sva poređenja su nezahvana jer svako društvo ima svoj istorijski kontekst, ali i svaki drugi. Nije zahvalno pričati o tome iako je to često novinarsko pitanje, koje je sasvim opravdano. Za medije je uvek atraktivno kada se poredite sa regionom, sa najrazvijenijim državama sveta, ali je nezahvalno jer se postavlja pravo pitanje šta su to parametri za komparaciju. Morate uvek uzimati u obzir šta je bila istorija tog društva, šta je većinsko stanovništvo, teritorija, odnos, kulturni obrasci ponašanja. Reći ću vam samo jedno - iz neke moje lične vizure mi ne zaostajemo za evropskim državama i društvima, i naša institucija uopšte ne zaostaje za bilo kojom institucijom za ravnopravnost, već naprotiv, u mnogim stvarima možemo reći da lideri, da smo neko ko pokreće stvari, menja, stvara pravnu praksu. Mi smo u okviru evropske mreže institucija za ravnopravnost ravnopravni član grupe koja zapravo odabira parnice u svojstvu umešača za Evropski sud za ljudska prava. Naša mišljenja nikada nisu bila ni, da kažemo, "oborena" na Evropskom sudu za ljudska prava.

- Prošle godine, kada smo obeležavali 25 godina od osnivanja Evropske komisije protiv rasizma i netolerancije u Parizu, a povom 70 godina Saveta Evrope, tema je bila kako se danas u Evropi boriti protiv narastajuće ksenofobije, rasizma, antisemitizma, rastujućeg govora mržnje koji je danas mnogo problematičniji nego pre 25 godina kada se sama komisija osnivala. Iz toga možemo samo da zaključimo da nema nijedne evropske države koja se ne suočava sa istim ili sličnim problemima. Dakle, Srbija nije nikakav izuzetak, ali je sigurno da ne treba da se uljuljkamo i da ne treba da radimo na našem daljem unapređenju. Mene najviše zanima situacija u Srbiji jer sam poverenica za zaštitu ravnipravnosti repuzblike Srbije. Ne osvrćem se mnogo na te komparacije osim u slučajevima ramene prakse, i znanja i iskustva sa svojim kolegama. Kada pričamo o tome, posebno mislim na region. Ta vrsta saradnje nam je vrlo važna, a nju smo simbolično formalizovali ovde u Beogradu 2016. godine na našu inicijativu. Tada je 11 institucija iz regiona potpisalo izjavu o saradnji koja traje i danas i koja je sadržinska, posvećena, kontinuirana. To je nešto što je definitivno dalo rezultat jer se pokazalo da naše institucije u regionu imaju i te kapacitete, ali i snagu da menjaju neke stvari u našim društvima koga beleže različiti problemi i tereti koje nosimo iz prošlosti.

Sama institucija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti je formirana u okviru evropskih integracija, da li nam je EU I dalje uzor i ideal kome težimo?

- Zakon o zabrani diskriminacije 2009. godine je bio uslov za viznu liberalizaciju, to je vrlo važan zakon koji tada usvojen. Sigurno je da mi do danas nikada i nismo odstupali od tih vrednosti koje odlikuju evropska društva. Nekako je ova epidemija virusa Kovid 19 pokrenula ponovo pitanja o raznim slabostima, ali i vrednostima na kojima je osnovana Evropska unija. Po mom mišljenju, prilično rano se krenulo sa nekakvim zaključcima da je ovo ogromna kriza koja Evropska unija neće prebroditi, da je to kraj tih vrednosti, što je apsolutno netačno. Bez obzira na jačanje nacionalnih država tokom borbe sa ovom epidemijom jeste negde logično što su se čuli takvi tonovi. Ne treba zaboraviti da u oblasti zdravstvene zaštite nije bilo harmonizacije, na njoj se najmanje radilo, i tu ne postoje evropski standardi već su to neka pitanja koja su suverena za svaku državu i baziraju se kao i socijalna zaštita na u okviru otvorenog metoda koordinacije. Najbitnije je da se iz ove krize zapravo izvuku oni pravi zaključci, da je krajnje vreme da se mnogo više radi upravo na brizi o javnom zdravlju, i na jačanju sistema zdravstvene i socijalne zaštite, kao i da je, recimo, to novo polje. To može biti novi zamajac, kao i svako novo proširenje, a neka su složićemo se dolazila i tokom kriza. Ovo može biti nešto što je pravi put i nešto što može da ojača ili eviopske integracije jer, opet ponavljamo, svako novo proširenje je bila i nova snaga Evrope. Stoga, ne bih tako lako donosila zaključke da je to nekakav veliki problem. Ipak je postojala i solidarnost i razumevanje, iako se možda na početku niko nije snašao dovoljno dobro. Nijedna država nije bila dovoljno spremna da se suoči sa ovom krizom. Nekako smo se svi spremali za neke druge neprijatelje i neke druge bezbednosne izazove, rizike i pretnje koji su uglavnom dolazili spolja, i nekako su sve te strategije bile bazirane na nekakvim velikim neprijateljima, a onda je odjednom došao jedan virus i poremetio sve te teorije i strategije. Sada imamo priliku da neke stvari popravimo u budućnosti.

Na čelu ste institucije koja bi trebalo da bude nezavisna, da li možete da kažete da je to zaista tako? Da li trpite pritiske i kako se borite protiv toga?

- Od samog pojma nezavisnosti se tokom ovih nekoliko godina napravio mit, a onda se merio raznoraznim stvarima, izjavama, podrškama, kritikama, na onaj čuveni usud društva "za ili protiv", a nikada nije uspostavljen kriterijum šta je to zapravo nezavinost. Sve mi nezvanične institucije smo ograničeni zakonom. Svako mora da se kreće u okviru svojih nadležnosti. Ona treba da podrazumeva nemešanje izvršne vlasti u naš rad. Po tom pitanju mogu da kažem da nikada niko nije rekao "vi treba to da uradite tako" niti da "preporuka treba da se donese na neki drugi način". Takvih pritisaka nikada nije bilo. Ono što jeste bilo i što bi valjalo izmeniti jeste što su neki, pa mešu njima i nosioci javnih funkcija, javno komentarisali da neće postupiti po preporuci ili bi komentarisali da sa time nisu saglasni. To što nismo saglasni. To što nismo saglasni sa nekim propisom, ne znači da imamo tu slobodu da ne treba da poštujemo zakon. Smatram da je veoma bitno, a to je moj odnos prema patriotizmu inače, da poštujemo zakone. Na taj način moramo da govorimo o sebi - da poštujemo i onda kada nam se ne sviđa. Tako, ako dobijete preporuku, izvinite se! Nekome se izvinite zbog toga što ste ga uvredili, nekoj ženi, pripadniku LGBT populacije, osobi sa invaliditetom. Uradite to, pa čak i ako to ne mislite!

- Volela bih da uskoro dođemo do takvog jednog javnog polja gde se neće postavljati pitanje da li ste saglasni sa mišljenjem institucije, već samo postupiti po zakonu. To je ono čemu težimo i ja verujem da postoji i politička volja, i posvećenost da to u budućnosti zajednički menjamo.

Znamo da nerado govorite o konkretnim slučajevima, ali su negde nezaobilazna tema postupci koje ste vodili protiv brojnih poliitičara, kako iz vlasti tako i iz opozicije. Jesu li vam zamerili kada ste im utvrđivali diskriminaciju?

- Verovatno da su mi zamerali. Možda su neki to doživeli lično. Nisam ih pitala, ali je to vrlo moguće. Moram da kažem da apsolutno ništa u delovanju institucije koju vodim nije bilo lično. Postupak se vodi u skladu sa zakonom. Ako ste izvršili diskirminaciju, mi nismo gledali ni da li ste na vlasti, ni da li ste u opoziciji. Jedino šta ove institucije sebi ne mogu da dozvole je ulazak u politiku, niti prelazak u svakodnevnu politiku. Mi nužno utičemo na kreiranje javnih politika, svaka preporuka se tiče položaja neke društvene grupe. Ipak, nemate pravo da se mešate u politička pitanja, niti se tako nešto dešavalo. To što je među onima koji su povredili zakon o zabrani diskiriminacije bilo i javnih ličnosti, pa među njima i ministara, to nije nešto što nas je rukovodilo u radu.

Zbog čega muškarci, posebno političari nisu u stanju da javno stanu iza žena koje trpe uvrede i nasilje i isto takvo ponašanje osude?

- Samo to pitanje koje ste postavili negde je i odgovor. Trebalo bi da stanu u odbranu žena. Ipak moram reći da se danas diskriminacija osuđuje. To je naš zajednički uspeh. Mi kao institucija jesmo upozoravali javnost na tipične i teške diskiminacije kojima su češće bile izložene žene, i to i novinarke i političarke, ali i druga zanimanja. Uglavnom su se te uvrede odnosile na žene koje obavljaju poslove koji su u nužnoj vezi sa javnošću, čiji rad je bio prezentovan u javnosti. Danas se te diskirimantorske, mizogene seksističke izjave većinski osuđuju, ali ne uvek. Tu ne treba da bude razlike, treba da osuđujemo. Sa druge strane smo mi kao institucija uvek morali da nađemo tu razumnu meru, kako zakon kaže, upozorenje na tipične i teške. Nema standarda.

- Ako pogledate kako izgleda naša javna scena, saglasni ste sigurno sa time da smo mi možda mogli svakog dana da izdajemo neko upozorenje. Dovoljno je samo da pogledate društvene mreže. Onda bi se, kad bismo reagovali na sve, izgubila svrha koju imamo u okviru naših ovlašćenja. Neko bi mogao da kaže da "ovoj gospođi stalno nešto fali i smeta, zašto stalno na nešto upozorava". To ni nije cilj - da reagujete na svaku diskriminaciju, već na tipičnu i tešku i da ukažete u društvu šta je problem, da bi se onda dobila široka društvena osuda koja je danas ipak mnogo vidljivija. To jeste jedan od naših zajedničkih uspeha.

Uvrede posebno žena na javnoj sceni postale su svakodnevnica, i tim povodom ste se često oglašavali. Vrlo često ste reagovali i na ostale česte slučajeve diskriminacije kada su u pitanju: stari, LGBT osobe, Romi, Albanci i drugi pripadnici nacionalnih manjina. Da li ste baš uvek reagovali kada je trebalo?

- Sigurno je da smo u radu imali neke greške. Ne poznajem nikoga ko je radio, a da nije napravio neku grešku. Sigurno je da ta greška nije napravljena namerno niti sa željom da napravimo nekakvu razliku. Naprotiv. Ovo je institucija u čijem samom nazivu i stoji reč koja je svrha njenog postojanja, ona je tu za - zaštitu ravnopravnosti. Možda je postojao neki težak slučaj koji mi nismo videli. Često nas pitaju zbog čega ne reagujemo na društvene mreže svakodnevno. Mi nemamo taj kapacitet niti je to svrha postojanja ove institucije. Ljudi se susreću sa ozbiljnim diskriminacijama, gubitkom posla zbog pola. Ne možemo raditi samo to šta je ko kome rekao na Tviteru. To bi onda izgubilo svaki smisao. Posebno, da ne pričamo o tome da nas često pitaju zbog čega ne reagujemo na rasprave u Skupštini. Važno je napomenuti da se u Skupštini vodi dijalog, i mi nismo zaduženi za vođenje reda. Naprotiv, poslanici uživaju imunitet. Mi možemo da apelujemo i ukažemo da je neko ponašanje neadekvatno.

- Zato često volim da kažem da mi nismo zaduženi za nekulturu, već samo za diskriminaciju. Svi sami o sebi govorimo u javnim nastupima. Saglasna sam da postoji mnogo toga što treba izmeniti u javnom govoru. Neki će sada reći da "nije zanimljivo govoriti lepo i kulturno". Mišljenja su pojedinci da treba da bude što senzacionalnije, da ima što više lascivnih reči da bi se privukla pažnja. Tačno je da je to lakše kada se bavite politikom. Ipak, reči, jezik i jezički diskurs upravo su ono što najviše govori o društvu. Jezik je vrlo važan društveni faktor, i mi zato uporno i ukazujemo na to.

Ako je suditi po ocenama vašeg rada, kao i da je isti pozitivno ocenjen u Skupštini prilikom razmatranja poslednjeg Redovnog godišnjeg izveštaja deluje da je dosta toga urađeno i da vas još toga čeka. Da li bi ste sada, kada se osvrnete nešto radili drugačije?

- Možda bi nešto uradili drugačije, ali sva naša mišljenja su rađena detaljno, analitički i postupajući prema zakonu. Možda bi neke aktivnosti drugačije učinili, možda bi napravili neke drugačije greške. Zato uvek volim da kažem da je važno da se svako od nas bavi lični razvojem i budućnošću. Vrlo je bitno gledati u budućnost i ja sam jedna od tih nepopravljivih optimista koji uvek vide da mogu da poprave stvari. Dakle, možda postoji nešto što bi u našem radu bilo drugačije, ali isto tako ne postoji ništa zbog čega se ja lično kajem. Možda sam se ogrešila o nekog čoveka, ali ne postoji ništa zbog čega se ja stidim, niti ja, niti moje kolege u instituciji. Radili smo najbolje što smo umeli i mogli. Mislim da se ti rezultati dugogodišnjeg rada vide, a ima puno građana koji imenom i prezimenom to mogu i da potvrde.

Portal Espreso prethodnih meseci pisao je o malverzacijama Centra za socijalni rad. Pisali smo o jednoj starici koju su nadležni iskoristili jer je stara I sama, I radili su tome da joj oduzmu radnu sposobnost I dočepaju se njene imovine. Baka Veronika je preminula u toku naše borbe za pravdu, ali je jedno sigurno. Ona je otvorila Pandorinu kutiju. Ona je jedan od retkih primera koji su pokazali šta sistem radi sa onima koji su nemoćni I bez igde ikoga. Koliko često ste svedoci takvih borbi, koliko su naši stari zaista ravnopravni u našem društvu, I kakve su to pritužbe koje vi pišete o njima najčešće? Koji je njihov najveći problem?

- Hvala vam puno što ste ispratili priču pokojne gospođe Veronike jer je ona otvorila brojna pitanja o tome kako čak i javne službe u čijoj nadležnosti je i zaštita starih, prave greške i krše zakone. I sami ste svedočili i pisali o slučaju koji je čije je mišljenje Centra bilo zasnovano na predrasudi da su stari nedovoljno sposobni da odlučuju o sopstvenoj imovini, o svom životu. Ne kažem da starost sa sobom ne donosi izvesne probleme. Ne možemo sve isto raditi sa 20, 40, 60 ili 80 godina. To je potpuno normalno. Starost sa sobom donosi određene zdravstvene i psihofizičke promene. Ali, suditi odmah da su svi stariji od 65 godina neko ko rasuđuje najbolje o svom životu... da posetimo, slučaj je bio odlučivanje o njenoj imovini, o njenom stanu koji je ona htela da vidi, i koji je pošto je ona bila udovica pokojnog kuvara Josipa Broza Tita je dobi u javnosti veću medijsku pažnju.

- Dobro je što je skrenuta pažnja, i što smo mi zahvaljujući tom slučaju dali generalnu meru preporuka svim centrima za socijalni rad da prilikom davanja mišljenja u postupku oduzimanja poslovne sposobnosti ne budu vođeni sopstvenim predrasudama o tome šta oni misle o starenju i starosti.

- Na vaše pitanje šta smo sve gledali od povreda prava, moram vam na žalost reći - mnogo toga. Zato smo rešili brojne probleme, jer su upravo stari bili uskraćivani zbog svojih godina. Neki nisu mogli da ostvare bankarske i kredite usluge zbog načina procene rizika. Posle toga, banke su postupile po našoj preporuci. Tu su bile i osiguravajuće kuće koje nisu htele da sklope polisu osiguranja sa starima uz objašnjenja da je kod ove kategorije ljudi veći rizik od smrtnosti. Taj rizik se ne sme tek tako određivati! Ne mogu ljudi stariji od 65 godina da budu isključeni iz društva zbog svojih godina. U krajnjem slučaju, sav taj uspeh čitavog društva meri se upravo na osnovu odnosa prema onima koji slabiji, ranijiviji. Zato je važno poštovati preporuke, a uština je ne tretirati jednake nejednakim. Nije suština u ravnopravnosti postavljati stvari kao "svi smo jednaki, i imamo jednake šanse". To nije tako. Osobe sa invaliditetom nemaju iste mogućnosti kao zdrave osobe. To što se ja mogu popeti uz stepenice do vaše redakcije, ne znači da neko drugi može. Ako nemate lift, osoba sa invaliditetom ne može u vaš studio, primera radi.

Moramo da se dotaknemo I LGBT populacije. Nedavna istraživanja pokazala su da je čak 59 odsto pripadnika LGBT populacije doživelo neko nasilje u poslednjih godinu dana. O diskriminaciji da ne govorimo. I evo, u susret Prajdu čiji ste I vi redovan gost moram da vas pitam dokle smo sa njima stigli? Koliko često dobijate pritužbe o diskriminaciji LGBTI osoba?

- Najčešće pritužbe su za nedopustiv govor u javnom prostoru, omalovažavanje i uvredljivo postupanje, kao i povremeno i govor mržnje. Pored napretka koji defiitivno postoji, pogotovo u pogledu pravne posledice promene pola kada govorimo o našim transrodnim i transpolnim sugrađanima, imamo redovno održavanje i trans parade, i Prajda uz adekvatne mere bezbednosti koji je poslednjih godina, na sreću, jedno neometano okupljanje.

- Ipak smo tu napravili jedan veliki pomak. Može da priča ko šta hoće, ali uvek možemo da se setimo one parade koja se prililčno neslavno završila za naš grad. Glavna ulica je bila razbijena, svuda su bile krvave glave, i slomljene prozore i izloge. To je danas jedna potpuno drugačija atmosfera. Prošlogodišnja Parada mi je ostala u baš dobrom sećanju kao jedna dobra energija ljudi koji su tu da bi ukazali na probleme koje ta zajednica ima.

- Istraživanja koja smo pomenuli svakako su tačna, a najprisutnija su posebno u manjim zajednicama. Tu ima i nerazumevanja, i osude i velike socijalne distance. To su pokazala i naša istraživanja, da je socijalna distanca prema LGBT osobama izuzetno velika. Već se zna odgovor većine ljudina na pitanje da li građani žele nekoga od LGBT osoba da imaju u susedstvu. Zato su institucije tu da rade na tome da se oni osećaju potpuno sigurno, jer je to jedan od naših identiteta koji neće proći.

Pominjali smo problematiku trans zajednice, i o njihovim pravima takođe se govori uvek iznova. Ipak, moramo pomenuti i one primere o kojima se ne govori tako često. Živimo u društvu u kom pripadnici gej zajednice npr ne mogu da posete svog parnera u bolnici, da naslede imovinu…

- To je tačno. Zato smo i rekli da treba da dobijemo zakon o registraciji istopolnih zajednica, upravo da bismo rešili sve te probleme. Mi govorimo o tome, dajemo redovno preporuke, ali mi nismo ovlašćeni predlagači zakona. Zato smo kao institucija tu da pružimo podršku. Verujem da ćemo i to pitanje u budućnosti zajedno rešiti.

Njima je takođe veliki problem u oblasti zapošljavanja...

- Istraživanja su pokazala da se LGBTI osobe sreću sa diskriminacijom i prilikom zapošljavanja, ali i na samom radnom mestu. Često su omalovažavani, a neretko i isključivani iz tima od strane kolega i liderima kompanija u kojima rade.

Kada govorimo o diskriminaciji, ne možemo a da se ne dotaknemo romske zajednice. Deluje da su tokom korone skroz zaboravljeni, da su bili izloženi blago rečeno humanitarnoj katastrofi…

- Postoje veliki problemi kada se generalno govori o nekoj romskoj zajednici, ne samo tokom pandemije virusa, već i u redovnim okolnostima. To je pitanje koje moramo sistemski rešavati. Mi smo se tokom borbe protiv širenja virusa bavili urgentnim problemima poput uvođenja električne energije i snabdevanja vodom, i paketima humanitarne pomoći. Davali smo preporuke da i Vladi i lokalnim samoupravama da uzmu upravo u obzir nejednakost i neravnopravnost naših sugrađana Roma i Romkinja da se ne mogu rešavati sistemska pitanje usred epidemije, već da se skoncentrišemo da im omogućimo minimalne standarde. Na neka pitanja smo dobili odgovore, na neke nismo, kao za neformalno romsko naselje u Čukarici. Većina lokalnih samouprava je odgovorila na ono na šta smo mi zapravo ukazali kao problem. Ostaje da se pitanju rešavanja problema posvetimo u narednom periodu, da nadležni na njih obrate mnogo više pažnje. Problemi sa kojima se romska zajednica susretala su pokazali svu njihovu ranjivost. Mogu samo da zamislim koliko je nekome ko živi u romskom naselju bilo i tužno i smešno kada sluša savete naših medicinskih stručnjaka o neophodnosti higijene i lajv nastave. Mogu da zamislim koliko je to bilo teško. Ipak, moram reći samo da je na polju sistema obrazovanja zaista mnogo toga učinjeno na polju inkluzije i integracije romske dece.

Neke majke su, bukvalno možemo reći, kažnjene zbog materinstva.

- Rešavali smo sve pojedinačne slučajeve, pisali kompanijama. Nismo vodili klasične postupke jer smo bili svesni toga da nekome ko je dobio otkaz ništa ne znači 90 dana koji je nama zakonski rok za rešavanje slučajeva. Problem je bio trenutni, kada neko nema gde sutra da ostavi dete zbog posla. Ipak, većinu tih slučajeva smo rešili. Kada se donese neka mera, bolje je doneti je što pre. Svaki problem u inplementaciji je bolji od neodlučnosti. U praksi se tokom pandemije pokazalo da postoji problem u praksi sa poslom nekih majki, ali i očeva. Potpuno je legitimno da i otac radi od kuće ako je to moguće. Obustava prevoza sprečila je, primera radi, širenje virusa, ali je zato zadala i neke glavobolje. Tako je bilo i kada se transport ponovo vraćao pa smo imali pitanje da li prevoz odmah dozvoliti svima ili samo za one koji su zaposleni. Tada smo morali da ukažemo Vladi na pitanje "šta je sa nezaposlenima?"

- Nezaposleni ljudi tek sada su morali što pre da nađu posao. Šta je bilo sa onim ljudima koji su imali zakazane lekarske preglede, šta je bilo sa formalnim ili neformalnim negovateljima?

- Problemi su, dakle, rešavani u hodu, i to je zapravo i jedini način kada niste u situaciji da sistemski rešavate iste.

Koliko smo tokom korone mislili na osobe sa invaliditetom? Smanjivanje socijalnih kontakata za neke je značilo da su ostajali bez pomoći, najviše su bili sami… Da li smo tokom korone pali na nekom testu zajedno kao društvo kod njih, šta mislite?

- Sigurno nismo u potpunosti odgovorili na sve što je bilo do nas. Mi smo uputili nekoliko inicijativa i preporuka u kojima smo ukazali upravo na to da je neophodno ne tretirati sve jednako. Ne možemo biti pogođeni jednako ni vi, ni ja, ni neko ko živi na Savskom vencu i ima sopstveni prevoz, neko ko ima svoj auto ili neko ko ne može da izađe iz svoje zgrade, a ne može ni da mu dođe personalni asistent. Čuli su nas, neke stvari smo rešavali manje ili više brzo, veliki problem je bilo to ograničenje kretanja, rešavanje dozvola za isto. U problemu su bili i roditelji dece sa razvojnim poremećajem. To su sve bili problemi koje moramo zapamtiti za ubuduće, da ta ravnopravnost ne znači potpuno jednaki tretman, jer je diskriminacija i jednako postupanje prema nejednakima. Isto kao i nejednako postupanje prema jednakima. Dakle, to su dve iste strane medalje, a tako i piše u našem zakonu. Ne mogu se tretirati jednako oni koji su u suštinski nejednakom položaju. Zato moramo posvetiti posebnu pažnju ranjivijima. To je postulat našeg društva, da niko ne ostane iza.

- Zato opet vidim ovaj Kovid 19 kao šansu. Videli smo koliko su ljudi značajni za prevazilaženje svake krize, a pogotovo one u kojoj je bilo ugroženo naše zdravlje. Ne postoji ta digitalna platforma koja će da pruži negu. Sve je to lepo, mnogo smo pričali o novitetima. Mi smo prošle godine povodom obeležavanja 10 godina od donošenja zakona imali posebnu sesiju o pogledu u budućnost u kojoj smo pričali o veštačkoj inteligenciji i diskriminaciji. Kako će algoritmi uticati na naše živote kada algoritam bude odlučivao da li ćete vi ili neki vaš kolega biti primeljni u redakciju i ko će imati više šanse ako algoritam koga rade ljudi ubaci parametre potut onih "ko češće odsustvuje s posla", a rodna uloga zna se kakva je.

- Sada se ipak pokazalo, tokom trajanja ove krize, da nije bilo ni te platforme ni algoritma koji je mogao da uzme sve u obzir sve rizike, opasnosti i da ukaže kako se to virus širi. Videli smo koliko su se i medicinski stručnjaci sreli sa velikom nepoznanicom, i sami nam rekli kako je ovo bila prilika za učenje. Zato je Kovid 19 prilika da sagledamo kolika je vrednost ljudi, čemu razvoj ako su mnogi iza. Zato moramo da posvetimo pažnju onima koji su ranjiviji i kojima je potrebna pomoć da stignu ovaj razvoj.

Kada govorite o ravnopravnosti često ukazujete na važnost partnerskog odnosa. Koliko je međusobna podrška važna koliko je u tom smislu danas teško ženama?

- Nemerljiva je. Osim partnerskog odnosa ja ne vidim drugi način da se drugačije dostigne ravnopravnost. To je ravnopravnost polova, i ona ne znači nikakvu slabost muškarca, niti obrnuto. Zajedno smo u svemu ovome. Ne znam kako se može izgraditi bolje mesto za život osim parnerskog odnosa ne samo između muškarca i žene, već i svih članova društva. To je najbolji način da se čujemo i razumemo. Svaki sporazum sprovode ljudi, pa ako postoji volja uvek ćete čuti onog drugog jer ćete se potruditi da ga čujete. Posao, i svi prethodn koji su nekako ličili na ovaj, naučili su me da je najbitnije da - umete da slušate.

U medijima žene su često predstavljane kao pol kojem je potrebna zaštita. Često bivaju zlopupotrebljene ili upotrebljene. Kako stati tome na put?

- Mi nismo nikakvi štićeni objekti niti ličnosti. Zna se ko su štićene ličnosti prema zakonu. Svaki uvredljiv govor treba da se osudi, a žene su njemu češće izložene. Bogami, ne zaostaju ni muškarci sa uvredama. Svakako, ne možemo stalno da pričamo kako je ženama potrebna zaštita i da žena može da izađe i da kaže "ja sam samo žena". Ne! Ja obavljam funkciju poverenice za zaštitu ravnipravnosti i treba da kažem šta sve na tom polju nije u redu. Obavljanje javnog posla sa sobom nosi odgovornost. Nismo mi nekakva nežna bića koja samo treba štititi. Mi smo ravnopravne članice ovog društva.

Kada smo već kod nepoštovanja prava žena, moram vam pročitati jedan naslov, I molim vas da kao neko ko se bori protiv diskriminacije isti I prokomentarišete.

"Detalji užasa u Erdeviku: Žena ga varala pred svima, on pretio da će ih sve pobiti!"

Ovo je bio naslov za ubistvo o kom Srbija priča danima. Mi kao mediji mnogo grešimo. Zbog čega se tačno ovo ne sme?

- To je nedopustivo! Ne možemo tražiti u žrtvi bilo kakvu krivicu. Šta to znači? Da li je to opravdanje? "Bio je tih. Dobar čovek. Dobar komšija. Varala ga je. Sumnjao je da ima ljubavnika." Pobogu, ljudi! Pa, razvedite se ako ne postoji mogućnost da imate partnersku zajednicu. Nedopustivo je da bilo čime opravdavamo nasilje niti da tražimo krivicu u žrtvi. Nema tog opravdanja za medije, i nikakav profit da se o tome izveštava senzacionalistički. Nedopustivo je da se nijednog trenutka ne povede računa o žrtvi, o njenoj deci i o svim onim žrtvama koje trpe nasilje, a ne sme da ga prijave "da ne bi one ispale krive". O tome pričamo godinama, jesmo unapredili sistem zaštite, ali mnogo smo malo uradili na prevenciji. I dalje vlada taj dominantni diskurs u kome je žena vlasništvo, i kao da neko ima prava da vas ubije ako ste nešto pogrešili. To je jedno od najbitnijih problema, na čijem rešavanju svi moramo zajedno mnogo da radimo i u budućnosti. Moramo doći do nulte tolerancije na nasilje, i toga da nema opravdanja za isto.

Retko govorite o privatnom životu ali je poznato da praznike i slobodno vreme provodite u rodnom selu gde vas mogu videti u potpuno drugom izdanju i poslovima što nije uobičajno za žene sa javne scene. Da li zbog toga često ističete položaj žena na selu? Kakav je život onih žena koje žive I rade na selu?

- Kao žena koja je rođena u malom selu u Šumadiji, razumem položaj i matricu jer vrlo dobro raumem šta je problem jedne žene koja živi na selu. Razumem zbog čega žena prestaje na neke nedopustive životne uslove - jer je tako naučena. Takva žena ništa ne pita. Mnoge od njih ne postavljaju pitanje da li mora da ona nema zdravstveno osiguranje, niti sutra penzijsko i invalidsko osiguranje, iako radi od jutra do sutra.

- Sve to razumem. Ipak, ja ne živim od poljoprivrede, samo je volim jer sam tamo odrasla. Volim miris detinjstva. Takođe, volim da tamo provodim vreme sa svojom decom, i presrećna sam kada ih vidim kako se igraju na istom onom mestu na kom sam se ja igrala sa svojim sestrama. To mi omogućava i da sagledavam probleme žena,. Na sve to moram da ukazujem, jer su ljudi i žene na selu veliki broj naših stanovnika. Ako osnažimo samo jednu ženu na selu, ona će to reći komšinicama, rođakama... Povući će mnogo žena iz svog okruženja. Ipak su one zadužene za to što po selu trče deca. To je jednostavno tako.

Borite se za prava žena, a nedavno smo pročitali da ste kao dete želeli da budete oficirka. Odkud ta želja i da li danas postoji žal što taj dečiji san nije ostvaren?

- Ne postoji žal, ali je tačno da je to bio moj san. To su bile osamdesete godine, postojala je i mogućnost za to, i želela sam da upišem Vojnu gimnaziju. To je bio moj san koji nije bio tolerisan. U mom malom šumadijskom selu bio je tumačen kao "mnogo si gledala američke filmove, devojčice".

- Inače, zanimljivo je to što sam se ja 30 godina nakon neostvarenja te svoje želje našla na čelu institucije zahvaljujući čijoj preporuci je omogućen upis devojčica u Vojnu gimnaziju. To je bio veoma lep osećaj koji pamtim.

Život je ipak udesio da se bavim ovime čime se bavim, upisala sam pravno-birotehničku školu, zatim i Pravni fakultet, i eto me me ovde...

Ima li u vašoj kući ravnopravnosti, budući da ste u manjini?

- U kući nema ravnopravnosti, jer tamo ja rukovodim i komandujem. Mnogo je muškaraca, i malih, i velikih, i starijih. Na poslu se često sve svodi na to da se konsultujem sa svojim kolegama, dok mi se u kući najčešće dešava da sam ja ta koja je u manjini. Dečaci su sjajna bića, često ih mirim kada se zavade zbog igrica... Nije ger žaliti se na te male životne izazove, jer kada imate zdravu porodicu i posao koji volite, najmanje na šta imate prava jeste da se žalite.

U jednim novinama su vas “uhvatili” u kupovini odeće u domaćim radnjama, To nije baš uobičajena pojava kod nas. Da li je to neka poruka ili jednostavno samo stvar izbora?

- To je moj lični izbor, a ja nekako mislim da postoje ti neki uzusi pravila odevanja kada obavljate državnu funkciju. To je moj izbor zato što je srpska tekstilna industrija i bila i ostala jedna od vodećih. Možda se o tome nedovoljno govori. Želim i na taj svoj način da je podržiim, jer se nedovoljno promoviše i kod nas i u svetu. Mislim da je odlična, a čak i neke moje koleginice iz regiona kupuju kod nas. Posbno volim da kupujem u malim mestima po Srbiji. Mislim da svako od nas može da doprinese razvoju svoje države, pa makar i na taj način. Ne kažem da treba da budemo strogo zatvoreni, mi smo deo Evrope i sveta, ali je ovo neki moj mikro svet koji zaista volim. Volim domaće proizvode, rado ih kupujem, i većina stvari u mojoj garderobi je dostupno svakoj našoj ženi, i cenovno i geografski.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)