LEUKEMIJA JE DIVLJALA U STEVANOVOM TELU, BIO JE NA IZMAKU, ALI NE I SAM Ovo je priča o JAKOJ LJUBAVI BRATA I SESTRE

Sobama i hodnicima Klinike za hematologiju kruže razne neispričane priče. Priče čistog bola, patnje, muke..... Većina nikad i neće biti ispričana. Neke i jesu toliko teške da,.... možda, i ne treba da budu ispričane. Njihov nečujni urlik će zauvek lutati po klinici.....dok je sveta i vremena. Druge, druge bi trebalo da budu ispričane. Nažalost, nisu i neće ni biti. Poneka, i samo poneka i bude. Nekim spletom okolnosti, slučajem, sudbinom, ili ko zna kako. Ali bude. I ovo je jedna od njih,jedna od tih ispričanih.

Objavljena je u grupi "Leuka", a napisao ju je Predrag Slijepčević, čovek koji je četiri puta pobedio leukemiju.

Priča se priča sada, ovog momenta....

- Stevan Josić, neki od vas su već čitali o njemu. Onda kada su nam trebali trombociti za njega, ili kad su mu deca došla na rođendan, dok je ležao, i priredila mu njaveće iznenađenje u životu. Neke detalje ne znate. Kada je izašao iz izolacije, posle urađene transpantacije. Kada je prvi put došao u udruženje. Kad je sve izgledalo tako dobro. Kada smo se radovali i verovali da je sve gotovo. Kada smo mislili da nikada više neće leći na kliniku. Kada se rezultati pokazali da nije sve kako treba da bude. Kada je konačno potvrđeno da, iz nekog razloga, transplantacija nije uspela. Kada se ponovo vratio i legao. O tome nije pisano.....do sad.

Nije pisano ni o njegovoj sestri, Milki. O njenoj borbi, patnji, bolu, o svemu kroz šta je prošla. Nije pisano....... do sad.

Ovo je priča o Stevanu i Milki, bratu i sestri, setrinskoj ljubavi i o ..... upornosti. O upornosti od koje zastaje dah, o upornosti koja prevazilazi naše prestave o ljudskoj veličini, o upornosti u koju je ponekad i teško poverovati, ali je tu, veličanstvena i retko ponovljiva. Lično, čast mi je pisati o njoj. Izuzetna čast. Priča počinje poslednjeg dana 2018 godine.

31. Decembar 2018, tada su Stevan i Milka došli u Kliniku za hematologiju Kliničkog centra Srbije i on je tog dana i primljen. Smrvljen od bolesti, leukemija je već divljala u njegovom telu, skoro u besvesnom stanju. Izgledalo je da mu nema spasa. Smrt je bila tu.....za vratom. Šanse za preživljavanje......skoro nisu postojale. Srećom, doveden je na pravo mesto. Na klinici ništa ne znači što smrt diše za vrat, tamo su lekari-borci, tamo su lekari koji žive devizu ’’Dok diše, ima šanse’’. Oni se ne predaju. Nikad. To znam i sam. Zato sam i živ.

To međutim nisu znali Stevan i Milka. Nisu ni mogli. U to se ne može ni verovati. To se samo može doživeti......I onda se zna.

Stevan je ostao u bolnici. Brigu o njemu je preuzela dr. Nada Suvajdžić. Jedna od onih lekara u čijim rukama svaki pacijent dobije šansu, čak i ako je nema. Nije jedina na klinici. Tamo ih ima još. Možda se pitate kako imam smelosti da takvo nešto izjavim. Imam. Ja sam jedan od onih koje su takvi lekari spasili. Ako neko ima pravo da izjavi takvo nešto imam ja.

Milka je izašla napolje i okrenula se oko sebe. Prvi put u Beogradu. Nema nikog. Nikog ko može da joj pomogne. Sama među dva miliona ljudi. Potpuno sama. Na klinici su joj rekli gde treba da ode, administracija mora da se odradi. Rekli su joj gde, čak i kako da ode. Ali, ona nije iz Beograda. Ne zna ništa o njemu, ulice, prevoz, kako doći od jednog do drugog mesta. Nije znala ništa. Prišala mi je kako joj se prvih dana dešavalo da uđe u autobus i da krene u suprotnom smeru.

Trebalo je naći stan, imati gde prespavati, odneti papire na Zvezdaru, uzorak krvi na Torlak. To su za nju bila nova imena, do tog dana nije ni znala da postoje, a sad treba da ih nađe. Udahnula je duboko i krenula. Predaje nema. Iako je ceo put od Šamca do Beograda provela u strahu da joj jedini brat neće umreti u naručju, na nekom ko zna kom kilometru puta. Predala se nije. Stegla je zube i krenula......

Da se odmah razumemo. Nisu Stevan i Milka bili sami. Njihova sestra Mara je bila tu. Njihove porodice su stajali kao jedan iza njih. Ali, u Beogradu su bili sami. U Beogradu nisu imali nikoga.

Neću vam sve pričati, predugo bi trajalo. Svako traženje adrese, pitanje ljudi na ulici, nesnalaženje sa zdravstvenom administracijom, nabavka lekova i drugih stvari za Stevana. Svakodnevni odlasci u bolnicu, spremanje hrane, koju vrati, jer on ne može da jede. Sve su to sitnice. Sve to joj nije bilo bitno. Nije joj ostalo u sećanju. Ona se seća samo jednog užasa. Svakodnevnog. Besprekidnog. Seća se straha zbog nedostaka davaoca trombocita. Nema nikog, ne poznaje nikog. Kako pronaći davaoce. Koga pitati, čiji telefon okrenuti. Nema ona nikog ovde. Ovde je sama. Ne pomaže joj to što bi ceo Šamac i pola Republike Srpske došlo i dalo šta god treba, i trombocite i krv. Koliko god treba. Ne mogu. Nemaju pravo. Zabranjeno im je. Bilo je ljudi koji su hteli da plate da im se uzmu trombociti. Ne može. Nemaju pravo da pomognu njenom bratu. Ne, nije joj bilo lakše što to ne mogu ni za koga da urade. Ne, nije joj bilo lakše što im je to Republika Srbija zabranila. Ne, nije joj bilo lakše. Na početku joj je pomogao Zavod. Dali su davalaca koliko su mogli. Ostatak potrebnih trombocita su izdvajali iz date krvi. Ali...

Takvi trombociti nisu prava pomoć. Izdvojeni iz krvi koju su dali različiti ljudi, skupljeni na gomilu. Ne, ne mešaju se. Svaki se daju zasebno. Jedni za drugima. Ali....Oni ne rade posao. Pobiju se unutar tela pacijenta. Ponekad malo, nekad jako ozbiljno. Prosto nekad nisu kompatibilni. I tad u telu nastane haos. Koga interesuje više o ovoj temi. Ima na ovoj stranici. Moja priča. Kako je to. Ako imate jak stomak....pročitajte. Objavio sam je negde u maju 2019 godine. Milki su sve ovo objasnili. I ona je tražila. Imala je sreću. Pronašla je nekoliko policajaca iz Sremske Mitrovice. Dolazili su. Kad god je trebalo. Bez reči. Samo dođu. I daju. Jednom je jedan doveo i ćerkicu od tri ili četiri godine, nije imao ko da je čuva. Došao je sa njom.Čuvali ju je Milka dok je on davao trombocite.

Milka im je zahvalna do groba. Sada im se i ja zahvaljujem. Hvala vam.

Prolazili su meseci. Bolnica, pa oporavak kući, pa bolnica. E da, kad kažem kući. Stevan i Milka su jednom ili dva puta otišli kući. Ostalo vreme su provodili u Beogradu. Preporuka lekara je bila da budu ovde. U slučaju da Stevanu treba hitno pomoć lekara. I oni su bili ovde. Ne, oni ovde nemaju gde da budu. Morali su da iznamljuju stanove. Doduše ne stalno. Jedan prijatelj im je ustupio svoj stan, dok je u inostranstvu. I bili su u njemu dok je taj prijatelj sa porodicom bio van zemlje. Kad bi se vraćao, oni su morali da traže stanove po Beogradu. I tako su oni upoznali Beograd. Seleći se iz stana u stan. Što Milka kaže, ’’Uzmem torbe, i idemo.

Skoro uvek sama. Mara, druga Stevanova setra je dolazila, pomagala, ali nije mogla da bude stalno ovde. Želela jeste, nije mogla. Milka je mogla i bila. Tako je došao i maj. Stevan se borio. Na svoj način, tiho, ali uporno. Polako su lekari uspevali da ga vrate na ovu stranu, stranu živih. Trpeo je i istrpeo. Da li mu je bilo lako. Ne, nije. Nikad mu nije bilo teže. Nikad mu i ne može teže. Kako znam. Znam, jer sam to prošao.

U maju Milka više nije mogla da pronađe davaoce. Bilo ih je potrebno sve više, ali ljudi koji su bili spremni da ih daju......njih nije bilo. Razmišljala je šta da radi. Lekari joj traže, potrebni su Stevanu. To je jedina zaštita od smrti. Ili će ih naći, ili....

Pomišljala je da napiše na belom kartonu oglas, okači oko vrata i da stane na ulicu. Nije imala drugog načina. Jedino je to preostalo. Ali nije znala gde da stane. Ispred Zavoda, ispred bolnice, na Slaviji. Gde..... Pre toga joj je ostala samo jedna mogućnost. Da potraži pomoć od Leuke. Poslednja opcija. Niko ne voli da traži pomoć od nekih nepoznatih ljudi. U ovo vreme, kad svi pričaju jedno, a na kraju ispadne drugo. Ali nije imala kud. Otišla je. Sad neću o tome. Ovo spominjem iz jednog razloga. Do sada sve što sam napisao sam čuo. Ovome od maja, sam prisustvovao. Ispostavilo se da nije morala da kači oglas o vrat. Leuka je svoje odradila. Jedva smo nabavljali, ali smo nekako uspevali. Ponekad, uspevajući da pronađemo davaoca tek uveče, ali smo uspevali.

Nekako je postalo malo lakše. Sad je bar imala mesto gde je uvek mogla da dođe. Selidbe su se nastavile. Tamo, amo po Beogradu...... Upoznala je Beograd još bolje. I skoro uvek sama.

Ništa joj nije bilo važno. Sve je mogla da istrpi. Samo da je Stevan živ. Samo da ima šansu. Ali prognoze lekara nisu davale mnogo nade. Moralo je da se proba sa najtežom terapijom. Onoj kojoj ne izgovaram ime. Ona.....od koje sam i sam strepio u svakoj mojoj terapiji. Ona... zbog koje svaki put odem do klinike, da kažem pacijentu šta ga čeka. I nikad mi nije lako. Nije lako gledati ih u oči i reći im sa čime će se boriti. Nije lako, ali neko mora. Nema ko drugi, zato moram ja.

Neću vam pričati o tome kako su se tad osećali. Jer ne mogu to da dočaram. Uz dužno poštovanje, vi, koji niste prošli ni običnu hemoterapiju, vi to ne možete ni zamisliti.

Ali je prošlo. I dalje je bilo problema, Stevanov život je dugo visio o koncu. Borba se odvijala na nekoliko frontova, u klinici, van klinike. Stevan je radio ono što je morao. Trpeo i istrpeo. Milka, sva sleđena od straha i brige je obavljala sve drugo. Naravno i trombociti. Iako je sad nekako bilo lakše. Sad smo to tražili zajedno. Ona i Leuka.

Prošla je i ta terapija. Došla je i transplantacija. Donor mu je bila Milka. 100-procentna podudarnost. Velika sreća. Šanse za uspeh ne mogu biti veće. Sve je išlo kako treba. Ako mislite da je bilo lakše.....pogrešili ste. Nije. Transplantacija kosne srži nikad nije laka.

Milka je stalno bila u brizi. Sve može krenuti nizbrdo u svakom momentu. Ali nije. Sećam se izraza čiste sreće kad su joj telefonom javili da je transplantacija uspela. Potpuno. Bolje ne može. Tad, i samo tad sam je video takvu.

Uskoro je sve prošlo. Stevan je izašao na svojim nogama. Pomislili smo da je kraj.

Proveli su još neko vreme u Beogradu. Opet selidbe. Još bolje su upoznali Beograd. Konačno su se vratili u Šamac. Svojim porodicama. Stevan ženi, sinu i ćerki. Milka, sinu i snaji. Počeli su kako-tako da se vraćaju svojim životima. Tamo gde su skoro pre godinu dana prekinuti.

Naravno, kontrole. Posle jedne su svratili do udruženja. Njih troje. Stevan, Milka i Mara. Kako sam bio srećan. I ponosan. Stevan je došao u udruženje, na svojim nogama. Sve je bilo dobro. Kontrole su se nastavile, sve češće i češće. Počele su da donose zebnju. Strah od presude lekara. Na početku je sve izgledalo dobro, a onda...... Rezultati su počeli da se pogoršavaju. Sve češće kontorole. Opet se nije isplatilo da putuju od Šamca do Beograda. Još stanova. Još su bolje upoznali Beograd. Ali bar su bili zajedno.

Ponovo analize, kontrole, pregledi, transfuzije, analize, konzilijumi, savetovanja. I na kraju presuda. Moraće nova transplantacija kosne srži. Šok. Neverica. Užas. Samo saznanje da nije uspelo smrvi čoveka. Spoznaja da mora sve ponovo.

Ništa nas ne može pripremiti na takvo nešto. Ništa. Ni to ih nije poremetilo. Uzdrmalo jeste, kao tektonski poremećaj, zatreslo im tlo pod nogama, ali ih nije oborilo. Nastavili su borbu i dalje bez ropca, bez jecaja. Stegli zube, i idu napred. Jesu umorni, jesu puni sumnje i strepnje, ponekad i čistog straha, ali se ne predaju. Još selidbi, još stanova. Još bolje su upoznali Beograd.

I tako je i danas. Stevan je u utorak ponovo legao. Naravno, Milka ga je otpratila do bolnice. Sredila papire na šalteru. Kao i svaki put. Otpratila ga do hodnika, dalje ne može, tu je predala njegovu torbu sestri, koja je sa Stevanom otišla u transplantacioni blok. Milka se vratila u iznajmljeni stan. Ko zna koji po redu. I nada se, duboko se nada da neće biti poslednji, da će se njen brat Stevan i dalje boriti. I svaki dan, kao i dosad, kao i cele ove godine, kao i skoro cele prošle godine, ode do klinike, odnese Stevanu potrebne stvari, preda ih sestri. Ponekad, kad Stevan može, ode do njegovog prozora, i tada ne samo da mogu da pričaju telefonom, mogu čak i da se vide. A onda, onda se vrati u iznajmljeni stan. I nada se. Jer nada je jedino i preostala. Nada da će se donor matičnih ćelija pronaći. Da ovo vreme Korone neće sprečiti pronalazak donora. Nada da će se to desiti pre nego što leukemija opet podivlja.

Ovo je priča koju sam vam ispričao tačno onako kako sam je ja video i doživeo. Priča o sestrinskoj ljubavi za kakvu nisam mogao da pretpostavim da postoji. A svedočim joj svaki dan. O bratu i sestri. O Stevanu i Milki. Koji se ne predaju. Sad više i ne mogu. Ni Stevan, izdao bi sestru koja to nije zaslužila. Ni Milka, iz istog razloga. Zajedno se bore. Čuteći, nikad se ne žaleći, trpe svoj usud i bore se. Crpu snagu jedno iz drugog. Verujem da se sada jedno drugom jedini izvor snage. Ljubav brata i sestre. Ljubav o kojoj je moralo da se priča. Ljubav koja je iznedrila toliko snage i upornosti. Ljubav pred kojom čovek mora da ostane bez reči. Da se nakloni u znak divljenja i poštovanja. Jednom bratu i njegovoj sestri. Stevanu i Milki.

Peđa Leuka

Bonus video:

(Espreso.co.rs)