DEDA MRAZE, MOLIM TE, VRATI SE! Ovo pismo omiljenom junaku detinjstva pisala je ODRASLA OSOBA, želje su joj skromne

Dragi Deda Mraze,

nisam ti pisala dugo, još od onog vremena kada sam bila dete!

Nisam ti pisala još od onog dana kada mi je srušena iluzija u tvoje postojanje. Tada je počela promena... No, tek sada shvatam da ti ni tada nisi postojao kao ti, kao ličnost, već kao ideal, kao stremljenje, kao princip nada, kao poštovanje i kao ljubav zbog koje su moja dela i moje misli bili plemenitiji i lepši.

Ponekada sam i za one najmanje, "bele laži" strepela, misleći da ću onog dana kada zakoračim u novu godinu pronaći ugalj ispod jelke, jer sam te izneverila.

Mi odrasli, otkako smo izgubili veru u Deda Mraza malo smo posrnuli, čini mi se.

Pitamo se mi što nam ne ide? Pitamo se mi i zašto su nam rubrike crne hronike prepune? Pitamo se mi i zašto je tako mnogo ružnih stvari svuda oko nas? Krivimo laži, komunizam, kapitalizam, religije, bogove, ljude oko nas, ali sebe, sebe ne preispitujemo.

Dragi Deda Mraze, želim da u ovoj godini povratim veru u tebe. Želim da i drugi odrasli povrate veru u tebe. Ne u tebe kao čoveka obučenog u crveno, koji nosi poklone, već u tebe kao nadu, nadu u to da stvari ipak mogu postati lepše i bolje.

Izneverili smo te Deda Mraze, ali smo mnogo pre toga izneverili sebe. U svima nama tamo negde u dubini naših bića čuči ono dete, povređeno, skrajnuto i ozlojađeno našim odlukama kao velikih, odraslih ljudi. To dete, te nas mi smo odavno zaboravili.

Ljuta sam, tužna sam i povređena zato želim da ti kažem da smo zamenili romane za jeftina piskaranja o ženama „grabljivicama“, ideale za „niske strasti“, zabavu za raskalašnost, vrednost za jeftine trikove, lepotu za vulgarnost, umetnost za sintetičke jeftine produkcije, ljubav za avanturu, smisao za besmisao, poštovanje za korist i pitamo se zašto nam ne ide? Zašto svi tumaramo životima, postarani za desetine godina, ranjeni, još samo napola živi, bezosećajni, kivni na srećne i uspešnije od nas, iskeženih očnjaka kao gladni vukovi, spremni da se okomimo na dobrotu kad god nam se „nađe na putu“ u nadi da nećemo morati da se potrudimo da bar za nijansu budemo bolji? Svikli na svoj komfor i udobnost, svikli na otimačinu i razbojništvo, naučeni da nikada ne poguramo zid, nego da zastanemo i pođemo tragom prve „krivine“. Spremni da zgrabimo sve što nam se ponudi, a odlučni da ne damo ni „mrvu“ preka onoga što je nužno.

Gde smo se uputili?

Odavno smo obesmislili bajke, koje smo svi voleli kao deca. Odavno smo obesmislili tebe, Deda Mraze, kao najlepšu i najradosniju figuru našeg detinjstva. Odavno više ne verujemo u srećne završetke, niti u to da dobro uvek pobeđuje zlo, jer zlo je sveprisutno. Gde god se okrenemo jedno njegovo zrno ugledamo.

Oduzimamo svojoj deci mogućnost da žive „lepši svet“, uveravamo ih kako je život surov, kako si ti Deda Mraz izmišljen lik, kako su bajke samo priče o nekim „tamo“, opet, izmišljenim likovima, koji nemaju ama baš nikakve veze sa stvarnošću. U zamenu za tumačenje i raslojavanje tih dubljih sadržaja, podarimo im igrice, televizore, filmove, skupe igračke, jer one su - mnogo realnije, mnogo materijalnije, a i ne moramo da se trudimo da objasnimo, da se uživimo ili ne daj bože oživimo dete u sebi. Mogu sami da se zabavljaju, dok se mi bavimo mnogo značajnijim poslovima, trčanjem uokolo kao „pušteni s lanca“, jureći još poneku priliku da malo više zaradimo, da se još malo zabavimo, jer život je težak a deca su obaveza koja opterećuje i sputava... Samo, morate priznati opterećujuća obaveza koju smo sami sebi natovarili na vrat!

Ne verujemo više u bajke, naravno – odrasli smo, ne maštamo o dvorcima, začaranim princezama, prinčevima na belom konju, ali ipak se nešto utisnulo u nas pa svi žudimo za tim da budemo voljeni i da volimo. Ali, više ne umemo ni jedno ni drugo... A, opet samo to nam vazda nedostaje, za sreću, za mir, za san.

Fali nam LJUBAV. Ljubav prema životu, prema svetu, prema ljudima, ali i ljubav prema samim sebi. Puni smo kompleksa, ogorčenosti, nezadovoljstva sobom, drugima... Apsurdno, u vremenu izobilja, stalno nas nešto „žulja“, stalno nam nešto fali.

Ljubav, pa to je samo još stari mit, zarobljen u bajkama, ponekom filmu, ponekoj knjizi, ali sve to je za nas patetično.... Stvarna je koliko i vile, Deda Mraz, Palčica, Petar Pan i ostala ekipa. Retka kao izumiruće pande...

A mi, mi smo ponosna nova generacija, koja živi preokret i prosvetljenje. Mnogo smo silni, tvorci smo novog poretka! Uspostavili smo nove vrednosti, svi smo HI – Men i gospodari svemira! Samo nebo nam je granica!

Osećanja nemamo, ljudi smo krokodilske kože, dobro gazimo, a od malena nas uče da visoko podignemo glavu i da se pod našim koracima “zemlja zatrese“! Svi smo bitni, svi smo prebitni, samim sebi, a za druge ko mari, nek i oni marširaju, nek navuku krokodilsku kožu, nek sakriju sve što osećaju i neka se i pod njima zemlja trese. Od tolikih silnih koračanja i potresa, dobro da još svet nismo srušili, dobro da je nebo još tamo gde je bilo, da nam nije na glave palo, jer baš iz očiju te glave, dok je držimo visoko uzdignutu svakog dana upućujemo tom nebu prkosne raketne poglede, jer mnogo smo svi ponosni. Imamo i zbog čega, pa bogom smo dani!

Svet nam odavno nema nikakvu vrednost. On je tu da nam bude dobro, da se dobro zabavimo, da lako prebrodimo svaku krizu. A vrednosti? Ljudske, moralne, prirodne? Pa mi zato odavno ne znamo. Znamo samo sopstvenu vrednost, koja je bezgranična i po koju vrednost u vidu skupocenih automobila, odeće, naočala i još po neke stvari koja nam je potrebna da bismo svakog dana mogli da se trćimo svetom uzdignutih glava i potresnim koracima.

Mi smo plemićka dinastija, plave krvi, koja obožava avanture... Dinastija smo nedodirljivih, kojoj voljena osoba ne treba, pored svih silnih avantura koje se nude na svakom ćošku. O da, ljubav to je avantura, za toliko smo sposobni, ni za manje ni za više. Ali, čekajte, zar avantura nije planinarenje, surfanje, paraglajding, skok s padobranom, bandži džamping? Kako je moguće da avanturisati znači igrati se drugim ljudima kao igračkama i sredstvom zabave. Iskoristiti tuđa osećanja, u slučaju da taj drugi nije navukao krokodilsku kožu, pa se usudio još ponešto da oseti, da bude čovek?

Avantura, pa to je samo jedna od reči sa kojom smo zamenili ljubav. Zar si mislio da mi nismo maštoviti? Imamo mi svašta da ponudimo. Ljubav, pa to je veza, šema, kombinacija... Ni jedna joj stvarno nije nalik, ali svi se mi razmećemo kako mnogo volimo... A istina je, da o tome nemamo pojma. Znamo mi da volimo, ali samo sebe. Ako se neko drugi usudi da voli samo sebe, da s nama razbaci po neku kombinaciju, šemu i avanturu, da se poigra s nama, mnogo smo mi onda sujetni, pa se svetimo drugima i tako stvaramo veliki krug bezosećajnih ljudi. Mi smo rulja bezosećajnih i baš nam je „top“, jer nama niko ništa ne može!

Samo kada ostanemo sami sa sobom, priznamo sebi, ponekad, retko, da smo jadni, iskasapljenog duha, izgubljeni, utamničeni mali miševi, koji tumaraju, provlače se kroz zidove, glođu i uništavaju sve što dotaknu i što im se pokloni. Ali, do sutradan to zaboravljamo, jer se setimo dobro naučene lekcije, glavu gore, koračaj, nek se zemlja pod tobom trese.

Svi smo veliki introverti, jer kako bismo drugačije objasnili zašto ne vidimo svet i ljude oko sebe, zašto ni jednom a ni drugom ne dajemo ama baš ništa zauzvrat. Očevi štite ćerke, od muškaraca kakvi su oni, braća čuvaju sestre, ali nemaju obzira prema tuđim sestrama. Majke uče ćerke jeftinim trikovima zavođenja, vaspitavaju „pametne“ koristoljubive žene. I onda, ko može tu da bude srećan? Ljubav, ne izgovarajmo tu reč, nismo je dostojni!

Svesni tako da jedno po jedno samo nestaje - lepi maniri, zagrljaji, osećaji, pažnja, poštovanje. Svesni da smo toliko ledeni, da se skoro ni nećemo ogrejati. Svesni da smo samo, povređeni, ranjeni i jadni. Svesni da više ničemu ne umemo da se obradujemo i da se nasmejemo. Svesni da nam glava služi samo još da je podignemo ponosno, dok koračamo da se zemlja trese, a ne da mislimo i stvaramo. Svesni da nam je srce odavno prestalo da bude metafora za osećajnost, već je samo organ koji nas održava ovako silne u našim jadno silno bogatim životima. Svesni da smo nesrećni pod svojim maskama ljudi krokodila, ništa ne činimo, puštamo da uvek još malo oguglamo, još malo potonemo, jer do dna je još ostalo...

Ko je tome kriv? Vile, sudbina, veštice, vanzemaljci, bogovi, proroci ili ti Deda Mraze? Ne!

Krivi smo MI!

Ali na sreću, još je poneka glava pokunjena, još se poneki koraci ne čuju kao topot konja, još poneko srce ohladnelo nije, još po neko osmeh uspe da nas razgali, da nas osvoji... Još poneki odrastao čovek nije zaboravio na bajku, igru... Još poneki muškarac ceni ženu, a još poneka žena ceni muškarca. Još poneko decu vidi kao blagodat. A ti poneki, danas su nam najuzvišenija umetnička dela, primer ljudskosti i ljubavi, na koju smo svi mi, nažalost davno zaboravili!

Zato dragi Deda Mraze želim da u 2020. godini dođe do promene u meni, u drugim ljudima... Želim da povratim veru u tebe i da ponovo vidimo nešto malo svetlije, nešto malo bistrije, nešto malo bolje... Jer baš ti si bio ta čarolija, ta vera u nemoguće, u čudesno i lepo... U radost i veselje... Celog mog detinjstva...

Vrati se, Deda Mraze...

Bonus video: