DECA ME ZOVU MZUNGU JER SAM BELA, OBOŽAVAJU SRBIJU! Srpska učiteljica iz Tanzanije nam je otvorila DUŠU

Dijana Kocić čiji su viralni snimci sa decom iz Tanzanije oduševili celu Srbiju, otišla je na "put svog života" pre svega jer je želela promenu.

Ona je u osnovnu školu Bangata otišla da volontira kao učiteljica engleskog i tada je zatekla decu u pocepanim uniformama, koja dele jednu olovku na času i koja knjige nose u školu u kesama, rančićima i torbicama.

- Učionice su bile pune rupa, u podu i plafonu. Deca sede po petoro, šestoro u klupama, nastavnici nemaju katedru nego sednu ako nađu mesto u klupu sa decom, rekla je ova hrabra učiteljica.

Kako je opisala, deca koja mogu sebi da priušte godišnju pretplatu na ručak (koja košta 70$), svakog dana jedu makande (mešavinu pasulja i kukuruza). Ručak se priprema u baraci pored škole. Deca hranu jedu rukama, iz činijica, poklopca činije, lavora. Ne koriste pribor, već sve jedu rukama koje peru pepelom, ili ih češće ne peru uopšte.

Ona je želela da uradi nešto povodom toga, pa je pozvala ljude da joj se priključe u pružanju pomoći.

- Deca su mi rekla da žele atlase, lopte i kompjutere, tako da sam krenula u akciju prikupljanja sredstava da im to obezbedimo, objasnila je.

- 8.8. podelila sam na blogu, Facebook-u i Instagramu tekstove i fotografije iz škole, na koje se veliki broj ljudi odazvao, podelio, ponudio da sufinansira školovanje i donira novac. Od 8.8. do 27.8. sam podelila 2 teksta na blogu, 5 postova na Instagramu i preko 50 story-ja kroz koje sam informisala ljude o tome kako teče akcija, koliko smo novca skupili, šta smo do sada nabavili za učionicu, koliki su troškovi čega, objasnila je Dijana.

Put ove hrabre učiteljice ipak nije bio nimalo lak. Morala je da se odrekne mnogih stvari, ali kako nam je rekla, nije se pokajala ni za šta.

Šta vas je navelo da odete na drugi kraj sveta da predajete deci i zašto ste se odlučili baš za Tanzaniju? Da li ste pre odlaska predavali u Srbiji?

- Nakon 9 godina rada u istoj kompaniji, poželela sam promenu - da par meseci živim u zemlji drugačijoj od moje i doživim novu kulturu. Volim putovanja sa svrhom, kada isprobavam stvari koje nisam do sada, upoznajem nove ljude, doživljavam jedinstvena, lokalna iskustva.

- Oduvek mi je bila želja da volontiram u Africi sa decom. Nisam imala predstavu u kojoj tačno zemlji, pa sam Tanzaniju izabrala zbog svih avantura koje sam ovde mogla da doživim – poput boravka u nacionalnim parkovima sa svim divljim životinjama. Obožavam obrazovanje i kroz svoj posao menadžera do sada, bila sam vezana za edukaciju studenata u svom timu. Držim i svoju radionicu "Kako kreirati vision board", gde podučavam kako jasno definisati svoje želje i usmeriti se prema njihovom ostvarivanju. Ovo mi je prvi put da predajem deci. Nakon fakulteta, imala sam želju i da ostanem da radim kao asistent – ali me je put odveo na drugu stranu.

Kako ste bili prihvaćeni u Tanzaniji od strane dece, ali i njihovih roditelja?

- Deci su beli ljudi sami po sebi interesantni. Kada hodam ulicom, svi stanu i gledaju u mene. Kao da sam sa Marsa. Deca dobacuju Mzungu (Belac, Evropljanin). U školi, svi su želeli da me dodirnu, da mi pipnu kosu, da se držimo za ruku. Dobila sam dva odeljenja kojima ću predavati kao pomoćna učiteljica, ali sam koristila vreme da i sa drugom decom pričam na engleskom, podučavam ih društvenim igrama, plesu.

- Deci je bilo zanimljivo sve što je novo. Ja sam im bila objekat obožavanja. Kada sam pokušavala da ih naučim da igraju pačiji ples, oni bi se samo zakačili za moje ruke i noge i nisu me puštali. Prvaka u odeljenju ima skoro osamdeset i na momente je bilo teško izaći sa njima na kraj. Kada su skakali na mene, padali su jedni preko drugih. Nekada me je bilo strah da se ne povrede. Deca su želela da čuju iz koje sam zemlje, kako izgleda život kod nas. Želeli su da im pošaljem na mapi Srbiju, pokazivala sam im svoju kuću, porodicu. Bili su oduševljeni da čuju i vide kako izgleda život na drugom kontinentu.

Koliko ste dugo u Tanzaniji i da li vam je proces adaptacije u toj stranoj zemlji bio težak?

- Ovde sam već mesec i po dana. U početku mi je bilo jako teško. Plašila sam se da izađem na ulicu. U Tanzaniju sam došla sama i ovo mi je prvo dugačko solo putovanje, gde sam morala da izađem na kraj sa napadnim i vrlo napornim, sirovim ljudima. Svaki izlazak na ulicu je značio pripremu na čuvanje torbe, telefona, ozbiljnu facu i "odgovor NE" na million i jedno pitanje. Nisam navikla da me million ljudi saleće svakog momenta da mi nešto ponudi, da ne postoji standardna cena za hranu, piće...

Kako su vaši bližnji reagovali na vest o vašem odlasku? Roditelji i prijatelji?

- Roditelji su bili šokirani. Mama je prvo plakala dve nedelje, onda nije pričala sa mnom. Bilo joj je teško da prihvati da stalan posao menjam za odlazak u Afriku da volontiram. Cela familija me je nagovarala da razmislim još malo. Na kraju sam im samo saopštila da prestajem da radim i da sam kupila avio kartu. Prijatelji su bili podržavajući, mada su se plašili za mene. Najbolje drugarice su mi govorile – skroz mogu da te zamislim u toj ulozi i to je baš za tebe. One su mi davale snagu i slale ljubav u toku celog putovanja.

Da li ćete se vratiti da predajete u Srbiji?

- Imam već ponudu da budem gostujući predavač i tome se jako radujem. Volela bih da nastavim da se bavim obrazovanjem, videćemo u kojoj formi tačno. U životu mi je cilj da osnujem svoju školu za razvoj lidera, da podržavam razvoj obrazovanja i dece kroz organizaciju koju želim da osnujem.

Koje su kljucne razlike između dve zemlje i šta vam je najteže palo u Tanzaniji?

- Kada živite kao lokalac, imate poljski WC koji se nalazi van kuće. Vodu za kupanje grejete na plinskoj boci, jedete pirinač svakog dana. Salatu sam jela retko, čokolade nema u prodavnicama. Sve je vrlo prašnjavo, putevi su neasfaltirani. Konstantno sam bila prljava i za to me više nije bilo ni briga. Hrana se sprema na ciglama, ispod koje se lože drva. Veš se pere na ruke. Nema sunđera niti tečnosti za sudove, sve se pere sapunom i krpicama.

- Redovan prevoz je kombi (daladala) gde se ljudi voze jedni na drugima i taksi motoric (pikipiki) na kojem se vozi bez kacige. Tanzanijci se jako puno pomažu. Kada neko pravi svadbu, poziva svoje prijatelje, kolege i porodicu da doniraju. Svi skupljaju zajedno novac za svadbu i pored toga donose poklon. Neverovatno mi je bilo da koliko god malo da imaju, prosjacima na ulici uvek daju neki šiling. Porodice prihvataju decu svojih rođaka koji imaju manje para, hrana se deli sa celim komšilukom, ljudi se mnogo više druže i postoji ogromno poštovanje prema starijima, bakama i dekama. Masai plemena su tek druga priča – žive u kućama napravljenih od blata, kravljeg izmeta i ljudskog urina. U dnevnom boravku su male koze, koje tu skrivaju od divljih životinja. Neki totalno drugačiji svet od onog koji mi znamo. Masaiji se žene sa više žena, kupuju svoje žene za koze, krave, ovce. Žene nemaju nikakva prava i mogu ih udati dok su u stomaku za 50 godina starijeg čoveka.

Da li ste imali neku neprijatnu situaciju za vreme vašeg boravka u Tanzaniji?

- Vozio me je pijani taksi motociklista, koji se zaustavio da sipa gorivo u kiosku, usred ničega. Tamo su 3 Tanzanijca samo gledala u mene i smejala se. Nije mi bilo svejedno. Dva puta sam imala situaciju kada su Tanzanijci krenuli da me dodirnu bez pitanja. Jednog sam našamarala ispred škole i 4 devojčice, koje su se posle rasplakale od šoka šta se desilo. Nije bilo lako kroz sve to proći. Najteže mi je pao taj osećaj da stalno moram da se čuvam i da budem oprezna.

Da li ste vi nešto naučili od dece u Tanzaniji?

- Naučila sam kako da igram uz njihovu omiljenu pesmu – IOKOTO. J Podsetili su me koliko je važno da izražavamo sebe slobodno, da pričamo iz srca, da radimo kako osećamo. Naučili su me da iako ne pričamo istim jezikom, zagrljaj i osmeh isto znače na svim kontinentima. Naučili su me da kada ljubav bezuslovno daješ, ona se vrati višestruko. Ovo iskustvo me je vratilo sebi i pokazalo gde je moja strast, šta je ono čime želim da se bavim u životu.

Kako vam je palo na pamet da snimite viralne snimke dece kako se vesele uz našu muziku?

- Uz pomoć društvenih mreža sam uspela da skupim 7.000 evra, renoviram učionicu za kompjutere i kupim školski pribor za svu decu u školi. Kada smo dogovorili da ćemo imati priredbu povodom useljenja u učionicu i podelu školskog pribora, poželela sam da ih naučim nešto da otpevaju na srpskom. Pesmica Dragana Lakovića o drugarstvu je obeležila moje detinjstvo i prva mi je pala na pamet. Uživala sam slušajući ih kako pevaju i morala sam to da podelim sa ostalim ljudima.

- Na samoj priredbi, imali smo malu žurku za koju sam snimila dosta naših pesama sam želela da im puštam. Užičko kolo obožavam i podseća me ne na sve svadbe i proslave na kojima sam bila. Deca su se super snašla, skakutala su, ja sam im pokazivala kako da đuskaju, sjajno smo se zabavili, objašanjava Dijana.

Kako su deca reagovala prvi put kada su čula pesme i muziku sa ovih prostora?

- Deci je vrlo lako bilo da nauče, čak sam bila u čudu koliko smo brzo savladali strofe. Čak im je i izgovor naših reči bio dobar. Šalili smo se kako se čita isto kao što se i piše, pa sam im sve ispisala na tabli i onda smo zajedno ponavljali. Pokazivala sam im video, da su poznati ovde – bili su oduševljeni da je preko 30.000 ljudi videlo Bangata osnovnu školu. Žele sve ljude da ugoste ovde. Bili bi jako srećni da ima još belih ljudi u njihovom selu, završava Dijana svoju ispovest.

Bonus video: