KO JE SVE KROZ ISTORIJU ŠPIJUNIRAO ZA SRBIJU? Albanske vođe uhodile za Srbe

Srbija je u periodu od 1839. do 1868. doživala značajan napredak u gotovo svim oblastima, pa i u sprovođenju obaveštajno-bezbednosnih aktivnosti. Usmeravali su ih knez i vlada, a od 1862. ih sprovodili ministarstva unutrašnjih i inostranih dela, kao i Vojno ministarstvo. Obaveštajne aktivnosti su najčešće nazivane poverljivi poslovi u inostranstvu.

Glavni spoljnopolitički cilj je bilo oslobođenje i ujedinjenje sa maticom srpskog naroda koji je još bio pod tuđinskom vlašću, pa su i obaveštajne aktivnosti u najvećoj meri bile usmerene prema južnoslovenskim pokrajinama Otomanske imperije.

Ministarstvo inostranih dela je ove aktivnosti realizovalo preko predstavništava u Carigradu i Bukureštu, kao i preko agenata u evropskim prestonicama. Rad političke propagande finansirala je srpska vlada, a bile su preduzete i posebne mere predostrožnosti da se aktivnosti ne mogu povezati sa srpskim vlastima. Uz pomoć najpoverljivijih ljudi iz tri pomenuta ministarstava, političkom propagandom je neposredno rukovodio Ilija Garašanin, tvorac Načertanija. Zbog neodlučnosti srpskih vlasti povereničke mreže nisu pokrenule ustanke, ali su sakupile značajne obaveštajne podatake.

Glavnu reč u usmeravanju ovih aktivnosti od 1868. do 1872. imali su namesnici Jovan Ristić i Milivoje Blaznavac. Od 1872. do sredine 1900. njima je rukovodio kralj Milan Obrenović, a od tada pa do Majskog prevrata kralj Aleksandar Obrenović. U tom periodu su pored zvaničnih postojale i nezvanične službe kojima su kralj Milan i kralj Aleksandar Obrenović. Prioritet u radu i jednih i drugih bilo je suprotstavljanje unutrašnjim protivnicima dinastije i režima. S najvećom pažnjom praćene su pristalice dinastije Karađorđević i politički protivnici.

Početkom XX veka Srbija se nalazila između dve velike neprijateljske sile, Austrougarske i Turske, koje su svim sredstvima sprečavale težnju za ujedinjenjem. Oslobođenje srpskog naroda u Staroj Srbiji, Makedoniji i BiH bili su ciljevi srpskih vlasti, a glavni kreator tadašnje spoljne politike bio je Nikola Pašić. Obaveštajni rad je bio u funkciji pripreme ratnog obračuna sa Turskom 1912. Značajan doprinos pobedama srpske vojske u Balkanskim ratovima dale su obaveštajne službe.

Srbija je u Balkanskim ratovima imala velike žrtve, ali je iz njih izašla sa velikim teritorijalnim dobicima i postala najjača država na Balkanu. Bilo je to u suprotnosti sa austrougarskim interesima. U vladajućim krugovima Austrougarske se sve više razmišljalo o preventivnom ratu protiv Srbije, čime bi se ostvarila potpuna austrougarska dominacija na Balkanu. Glavni zagovornik ove ideje, general Konrad fon Hecendorf, načelnik austorugarskog Generalštaba, je u periodu od 1. januara 1913. do 1. juna 1914. godine čak 24 puta tražio da se odmah počne rat protiv Srbije. Atentat na Franca Ferdinanda, austrougarskog prestolonaslednika bio je taj dugo očekivani povod.

Posle odbijanja Srbije da prihvati ponižavajući ultimatum, Austrougarska joj je 28. jula 1914. objavila rat. Članice Antante su podržale Srbiju, a Nemačka je stala na stranu Austrougarske, tako da je usledilo lančano uključenje ovih sila u rat. Kao rezultat izvojevane pobede regent Aleksandar je 1. decembra 1918. u ime kralja Petra proglasio stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca pod dinastijom Karađorđević.

ZAOKRET KA RUSIJI

Pre početka Prvog svetskog rata Srbija je bila izložena agresivnom obaveštajnom nastupu više država, pre svega Austrougarske i Rusije koje su u Srbiji formirale agenturne mreže. Za Austrougarsku u Srbiji praktično nije bilo tajni. Rusija je takođe kontinuirano preduzimala aktivnosti u cilju istiskivanja austrougarskog uticaja koristeći protivnike kralja Milana, pristalice dinastije Karađorđević, vođe Narodne radikalne stranke, crnogorskog kneza Nikolu, a podržavala je i bugarske pretenzije prema Srbiji. Upravo je ruska obaveštajna služba odigrala presudnu ulogu u tome da kralj Aleksandar Obrenović, sredinom 1900, napusti politiku oslonca na Austrougarsku i okrene se Rusiji.

Prevrat izvršen 1903. značio je prekratnicu u unutrašnjoj i spoljnoj politici. Režim Obrenovića bio je zamenjen parlamentarnom demokratijom. Narodna skupština izabrala je za novog kralja Petra Krađorđevića, Karađorđevog unuka i sina kneza Aleksandra Karađorđevića. Na vlasti je do 1918. uglavnom bila Narodna radikalna stranka, što samostalno, što u koalicijama. Druga po snazi bila je Samostalna radikalna stranka. Ove stranke su vodile ogorčenu političku borbu, ali su se pridržavale parlamentarne forme. Oko spoljnopolitičke orijentacije se nisu suštinski razlikovale.

Posle 1903. Srbija je, uz oslonac na Rusiju, počela da sprovodi aktivnu nacionalnu politiku u cilju oslobođenja Srba u Staroj Srbiji, Makedoniji i Bosni i Hercegovini. Preduslov za to je bila ekonomska i politička samostalnosti od Habzburške monarhije. S druge strane, Austrougarskoj je odgovarala mala i slaba Srbija, pa je na sve načine pokušavala da zadrži svoj uticaj i Srbiju dovede u stanje potpune zavisnosti. Moćno oružje Austrougarske bio je ekonomski pritisak. Kada god nije bila zadovoljna srpskim političkim stavom ona je zatvarala granice za srpski izvoz stoke, što je teško pogađalo srpsku privredu. Između Srbije i Austrougarske je od 1906. do 1910. godine vođen “carinski rat”. Pronašavši nova tržišta za izvoz poljoprivrede Srbija je iz sukoba izašla kao pobednik i uspela da se ekonomski, ali i politički osamostali od Austrougarske.

Grubo kršeći odredbe Berlinskog kongresa, Austrougarska je 5. oktobra 1908. izvršila aneksiju BiH. Osim Srbije, time su veoma nezadovoljne bile i velike sile članice Antante. Kriza je okončana nakon što je u martu 1909. ruska vlada, suočena s nemačkim pretnjama ratom, dala izjavu o priznanju aneksije. Ostavši bez podrške Rusije, srpska vlada je 31. marta 1909. prihvatila aneksiju.

TAJNI PRETRESI

Obaveštajne aktivnosti koje je sprovodila srpska država od 1903. do 1918. bile su uslovljene nacionalnim ciljevima, ali i unutrašnjim prilikama. Suočena sa agresivnom austrougarskom politikom, Srbija je bila prinuđena da kontinuirano preduzima intenzivne aktivnosti na suzbijanju subverzivnog nastupa ove države. Tek u drugom planu bile su aktivnosti prema Bugarskoj i Turskoj. Imajući u vidu savezničke odnose sa Rusijom, aktivnosti prema njoj su apsolutno izostale. Takođe, prema Velikoj Britaniji i Francuskoj gotovo da i nisu preduzimane.

Sve do 1909. u Srbiji lica za koja se sumnjalo da se bave špijunažom za neku stranu državu nisu procesuirana. Ukoliko se radilo o stranim državljanima oni su proterivani iz Srbije ili, ako su bili srpski državljani proterivani su u unutrašnjost i stavljani pod policijski nadzor. Srpska vlada je nakon aneksije BiH naložila policiji da intenzivira kontraobaveštajne aktivnosti, a policijskim i pravosudnim organima da počnu da procesuiraju ova lica. Zaprećene kazne po “zakonu o špijunima” bile su od pet do 20 godina robije, u zavisnosti od težine dela i da li je ono počinjeno u vreme mira ili rata.

Pošto je je austrougarska obaveštajna služba za održavanje veze sa agentima koristila i golubove pismonoše, propisana je i kazna za njihovo držanje, uz dopunu: “Ko uhvati ovakvog goluba pa ga ne preda opštinskoj, policijskoj ili vojnoj vlasti, ili ko sazna za ove mere, pa o njima ne izvesti policijsku vlast, kazniće se zatvorom do godinu dana.”

U nastupu prema Austrougarskoj glavni nosilac obaveštajnog rada bilo je Ministarstvo inostranih dela, a uz njega značajan je bio doprinos vojne obaveštajne službe. Posle 1909. bitnu ulogu imala je i patriotska organizacija Narodna odbrana. Ministarstvo unutrašnjih dela je bilo glavni nosilac bezbednosnih aktivnosti u Kraljevini Srbiji. Policijsko odeljenje je poslove iz svoje nadležnosti realizovalo preko Uprave grada Beograda, 17 okružnih načelstava koja su u svom okviru imala 81 sresko načelstvo, te preko policijskih komesara: železničkih, parobrodskih i pograničnih. Od svih organa državne uprave, policijski organi su bili najopterećeniji. Naročito je to bio slučaj sa Upravom Beograda. Ovu upravu su 1910. sačinjavali upravnik, osam članova, četiri komesara, 30 pisara i žandarmerijska komanda, 14 oficira, te 750 žandarma i noćnih stražara. Gradski reon je bio podeljen na šest kvartova i u svakom je kao šef bio jedan član. O obimu posla svedoči podatak da je Uprava grada tokom 1911. u Beogradu ragistrovala boravak 85.590 stranaca i to samo onih koji su odsedali po hotelima.

Značaj ove uprave ilustruje činjenica da je sve do 1911. godine upravnik grada odlazio svakog dana na referisanje i kralju i ministru. Stojan Protić, ministar unutrašnjih dela je 1911. izdao naredbu da mu upravnik grada ne mora referisati svakog dana, već samo po potrebi. Na njegov predlog ukinuta je i obaveza svakodnevnog referisanja kralju. U godišnjem budžetu su izdvajana sredstva za poverljive policijske poslove, odnosno poslove političke policije. Tako je u budžetu za 1904. godinu bio predviđen iznos od 45.000 dinara, a u budžetu za 1914. godinu 60.000 dinara za redovne poslove i 80.000 dinara za poverljive potrebe u oslobođenim krajevima, Makedoniji i Kosovu i Metohiji. Korišćena je i brojna saradnička mreža. Saradnici su uglavnom angažovani na materijalnoj osnovi ili opraštanjem određene krivice. Primenjivano je tajno i javno praćenje i osmatranje ineresantnih lica i objekata. Ove poslove radili su i pripadnici policije, ali i neki saradnici. Korišćena je i tajna kontrola pisama i telegrama, vršeni tajni i javni pretresi stanova i kancelarija.

Među radikalskim ministrima unutrašnjih dela posebno je bio značajan Stojan Protić. Pod njegovim rukovodstvom policija je u sklopu poslova političke policije sprovodila intenzivne kontraobaveštajne i aktivnosti prema protivnicima režima u Srbiji. Po njegovim nalozima intenzivno su praćene i aktivnosti oficira. Za unapređenje poslova političke policije u ovom periodu naročite zasluge pripadaju iskusnim policijskim rukovodiocima Dušanu Alimpiću i Živojinu Laziću.

U više slučajeva uhapšeni su bivali okivani i tučeni do besvesti goveđim žilama. Policija je često podizala optužbe za nepostojeće krivice, a bilo je i slučajeva pakovanja krivica političkim protivnicima radikalske vlade. Po pravilu, ovakve zloupotrebe policije su zataškavane. Bilo je i smrtnih slučajeva, za šta je opozicija okrivljivala policiju i radikalsku vladu.

DIPLOMATE I OBAVEŠTAJCI

Srpski Presbiro je kroz praćenje strane štampe prikupljao informacije koje su mogle biti od značaja za vođenje spoljne politike. U ovom periodu Prosvetno odeljenje su vodile ličnosti izrazite patriotske orijentacije, diplomate-obaveštajci poput Svetislava Simića, Miroslava Spalajkovića, Jovana M. Jovanovića Pižona, Milana Rakića… Aktivnosti su neposredno realizovane iz Beograda, ali i iz srpskih poslanstava i konzulata u inostranstvu. Srbija je u tom periodu imala poslanstva u Austrougarskoj, Belgiji, Grčkoj, Velikoj Britaniji, Italiji, Nemačkoj, Rumuniji, Rusiji, Turskoj, Francuskoj, Holandiji, Crnoj Gori i zastupništvo u Bugarskoj. Često je bilo nemoguće napraviti jasnu granicu između političkih i obaveštajnih aktivnosti. Ministarstvo inostranih dela je prema Austrougarskoj primenjivalo i klasičan agenturni rad.

Među srpskim agentima u Staroj Srbiji i Makedoniji bilo je i pojedinih predstavnika turske vlasti, ali i albanskih vođa angažovanih na materijalnoj osnovi. Jedan od takvih agenata preko koga je srpska obaveštajna služba vodila dvojnu kombinaciju prema austrougarskoj službi bio je Bajram Curi, jedan od istaknutijih albanskih prvaka. Sredstva za plaćanje agenata, finansiranje rada pojedinih listova, političkih, prosvetnih, kulturnih i drugih organizacija i udruženja u inostranstvu vršeno je iz dispozicionog fonda Ministarstva inostranih dela. U državnom budžetu za 1904. godinu predviđeno je da u ovom fondu bude 1.375.000 dinara a 1912. za iste namene 1,850.000 dinara. Nakon što je austrougarska vojska 1915. godine uspela da zapleni deo dokumentacije srpske vlade, austrougarska obaveštajna služba je, pored ostalog, utvrdila da su iz ovog dispozicionog fonda isplaćivane subvencije istaknutim južnoslovenskim političarima u Austrougarskoj Hinku Hinkoviću, Frani Supilu, Luju Bakotiću, Gustavu Gregorinu, Ivi Vojnoviću, Emilu Gavrili…

Bez obzira na česte promene vlada u Srbiji, od Majskog prevrata pa sve do kraja Prvog svetskog rata Ministarstvo inostranih dela je, izuzev u jednom kraćem periodu, bilo pod kontrolom Narodne radikalne stranke. Nikola Pašić i Milovan Milovanović su bili glavni kreatori tadašnje srpske spoljne politike. Čak i u vreme kada nije bio ministar inostranih dela, gotovo nijedna obaveštajna aktivnost nije sprovođena bez konsultacija s Pašićem njim. Često je i sam ostvarivao kontakte s licima preko kojih su realizovani obaveštajni zadaci, a najčešće sa srpskim i južnoslovenskim političarima iz tadašnje Austrougarske.

UMEĆE VOJNE SLUŽBE

I u periodu vladavine Obrenovića vojni krugovi su bili značajan činilac u društveno-političkom životu Srbije. Međutim, posle Majskog prevrata uticaj oficira zaverenika je još više porastao. Zaverenici su praktično imali odrešene ruke u vojsci, pa je, uglavnom, pod njihovom kontrolom bio i Izveštajni odsek. U periodu posle osnivanja organizacije “Ujedinjenje ili smrt”, a naročito dok je na čelu odseka bio Dragutin Dimitrijević Apis, od avgusta 1913. do marta 1915. godine, vojna obaveštajna služba je bila sredstvo za realizaciju programskih ciljeva ove organizacije. Prioritet u radu vojne obaveštajne službe bilo je prikupljanje što preciznijih podataka o austrougarskoj, turskoj i bugarskoj vojsci. U tom smislu bio je značajan rad srpskih vojnih predstavnika pri diplomatskim predstavništvima u inostranstvu. Srbija je do početka Prvog svetskog rata, stalno ili povremeno, imala svoje vojne predstavnike u Turskoj, Bugarskoj, Austrougarskoj, Rusiji i Grčkoj. Oni su prikupljali podatke kroz zvanične i nezvanične kontakte sa oficirima zemalja u kojima su bili akreditovani, ali i ličnim opažanjem. Sigurno je da je prisustvujući velikim manevrima austrougarske vojske održanim u avgustu 1911. u Karpatima srpski vojni izaslanik pukovnik Ljubomir Lešjanin prikupio korisne informacije o austrougarskoj vojsi. Pored toga, srpski obaveštajni oficiri su pod raznim legendama: lečenje, stručno usavršavanje, poseta rodbini… odlazili u inostranstvo radi vršenja opservacija vojnih objekata. Značajne informacije vojna služba je dobijala kroz saradnju sa savezničkim službama, pre svega sa ruskom. U budžetu 1904. za poverljive poslove Ministarstvo vojno imalo na raspolaganju 20.000 dinara, za 1912. iznos od 27.800 dinara u zlatu, a u budžetu za 1914. izdvojeno je čak 80.000 dinara u zlatu.

Bonus video:

(Espreso.co.rs / Ekspres)