VERNICI DANAS PALE SVEĆE I STRAHUJU OD PROROČANSTVA SVETOG NIKIFORA! Ovo morate uraditi ako želite da budete zdravi

Srpska pravoslavna crkva i vernici danas obeležavaju dan Prenos moštiju svetog Nikifora Carigradskog!

Veliki arhijerej Božji sveti Nikifor, patrijarh carigradski, za pobožno poštovanje svetih ikona bi od zločestivog cara Lava Jermenina proteran sa prestola na ostrvo Prokonisos. Na tom ostrvu beše manastir, koji sam Nikifor beše sagradio u čast svetog mučenika Teodora.

I tu ovaj ispovednik vere provede u oskudici i zlopaćenju trinaest godina, a potom se prestavi i ode ka Gospodu 828. godine. I bi sahranjen u manastiru svom pored crkve svetog Teodora. Pošto s hukom izgiboše svi carevi ikonoborci: Lav Jermenin, Mihailo Valvos, i sin ovoga Teofil, na carski presto sede blagočestiva carica Teodora sa svojim vrlo malim sinom Mihailom.

Isto tako istrebiše se sa zemlje živih i psevdopatrijarsi carigradski: Teodor Kasiter, Teodor Spatarokandilat, Antonije Kasimat, i Jovan Anij, po zanimanju mađioničar. Ovaj poslednji, kao nekanonski bi zbačen od strane vernih, i na presto bi povraćen kanonski patrijarh sveti Metodije.

Tada, 846. godine, i česne mošti ispovednika Hristova svetog Nikifora biše prenesene sa Prokonisa u Carigrad. Jer presveti patrijarh Metodije savetova to pobožnoj carici Teodori. On joj govoraše:

Nije lepo da najizvrsniji među patrijarsima sveti Nikifor, koji je zbog pravoverja proteran sa prestola, i posle smrti bude u izgnanstvu. Treba sveto telo njegovo vratiti na presto njegov. Nećemo izbeći greh, ako ga ostavimo u zatočenju. Izgledaće kao da pristajemo na njegovo izgnanstvo, i kao da mislimo da je s pravom bio proteran.

Nije nam nepoznato kakvog se blagoslova udostoji pleme Josifovo, što kosti oca svog posle četiri stotine godina prenesoše iz Egipta u zemlju Hanansku. A mi, sinovi pobožnosti, hoćemo li trpeti da i dalje budemo lišeni prisustva oca našeg, koji nas je božanskim zakonima vaspitao u Pravoslavlju?

Jer i ovaj prestoni grad, najlepši pod suncem, žudi za česnim moštima svoga svetog vođe i pastira, gotov da ih pobožno čuva. Neka se obraduje opet nevesta Crkva ženiku svom, koga je živa liši nepravedna ruka careva! Neka ona dobrotom pastiroljubive carice zagrli telo ženika svog koji se u Gospodu upokojio! O blagočestiva carice, narod uspokojen tobom u Pravoslavlju, silno čezne da makar duhom čuje glas umrlog pastira svog. Vidi li narod samo senku njegovu, on će smatrati da vidi njega živa, i kao živa đe ga primiti, i čuvaće ga kao najdragocenije blago.

Na ovaj savet i predlog svjatjejšeg patrijarha Metodija hristoljubiva carica Teodora odmah pristade, govoreći: To će i dušama našim biti korisno, i za ime naše u poslednja vremena slavno.

Ne oklevajući, presveti patrijarh uze prezvitere i monahe, i pođe na ostrvo Prokonis, praćen mnoštvom naroda. I kad stiže u manastir svetog mučenika Teodora, otvori grob svetog Nikifora, i svi videše česno telo njegovo, posle devetnaest godina od dana sahrane, potpuno čitavo, bez ikakvog znaka truljenja i pušta iz sebe divan miris. Pošto otsluži svenoćno bdenije i božanstvenu liturgiju, sveti Metodije siđe u grob, i zagrlivši česne mošti svetog Nikifora govoraše mu kao živome:

O mužu preblaženi, ti si se upodobio svetom Jovanu Zlatoustu! jer si slične podvige uzeo na sebe, i slične muke podneo. Kao on, tako si i ti zbog neustrašivog izobličavanja bezakonja doživeo nepravedno izgnanstvo. I evo gde se više od trideset godina nalaziš u zatočenju, najpre kao živ a zatim kao mrtav. A sada daj sebe nama, sinovima tvojim koji te vole, i vrati se među svoje, da te narod koji te voli s radošću primi i sada kao nekada. Bezbožni car koji te bezakonički otera sa prestola, dobi zasluženu kaznu po delima svojim, jer je bedno lišen i carstva i života.

A sada pobožni carevi tebi mrtvome predaju kao živome tvoju crkvu, koju kao evanđelska čeda zajedno sa mnom očistiše od jeretičkih poganština, i učiniše je onakvom kakvu si je ti najpre svojim trudom bio ukrasio, i ostavio je divnu i besprekornu. Pogledaj i vidi sakupljena čeda svoja, koja su ti iz obližnjih gradova došla, a ostala iz udaljenijih krajeva, kojih je mnogo mnogo više, željno očekuju tvoj povratak. Njih osirotele i ucveljene nemoj prezreti i ostati daleko od njih! Neka grad tvoj dobije tvoje svete mošti, taj najskupoceniji dar, da bi se, ukrašen njima, više veličao i slavio nego carskom krunom!

Rekavši to, svjatjejši patrijarh Metodije podiže sa zemlje svetiteljeve mošti, položi ih u novi kivot, pa sa ostalim sveštenstvom uze ih na rame i sa psalmopjenijem unese u lađu.

Lađa krenu, i oni brzo stigoše u Carigrad. A blagočestiva carica Teodora sa sinom Mihailom, i celim Senatom, i sveštenstvom, i celokupnim građanstvom prestonice, sa svećama, kadionicama i pojanjem, veoma radosni i veseli iziđoše na pristanište u susret česnim moštima patrijarha svog, svetog Nikifora. I uzevši česne mošti odnesoše ih najpre u sabornu crkvu svete Sofije, iz koje nekada bi prognan.

A ovaj povratak svetih moštiju bi trinaestog marta, tojest u isti dan u koji bi izgnan. Jer trinaestog marta beše sveti Nikifor izgnan iz Carigrada, i opet trinaestog marta, posle devetnaest godina, mošti mu prenete u prestonicu. Istoga dana uveče bi saborno odsluženo svunoćno bdenije u crkvi svete Sofije nad česnim moštima svetiteljevim. A sutradan ih odneše iz svete Sofije u crkvu svetih Apostola, i tamo ih česno položiše. I ustanovi se da se tu vrši glavno praznovanje u čast i spomen ispovednika Hristova svetog Nikifora, a u slavu Hrista Boga našeg, slavljenog sa Ocem i Duhom Svetim vavek, amin.

Prema narodnim verovanjima danas se valja ušivati odeća i nameniti sveća za mrtve u crkvi.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)