VUKOVAR, 27 GODINA KASNIJE: Trulež i život, ruku pod ruku (FOTO)

Tog 4. decembra 1991. vukovarski vazduh bio je ispunjen mirisom kakav do tada nisam osetio. Miris koji je štipao nozdrve, odvratan i uznemirujuć u isto vreme. Kasnije će nam neko reći da je to miris spaljenog ljudskog mesa.

Trpinjsku cestu, groblje tenkova Vojske Jugoslavije, tenkova u kojima su se nalazila spaljena tela vojnika čiji smo miris osećali, pamtim kao dugačku ulicu, nalik bilo kojoj vojvođanskoj, koju presecaju niske kuće, izrešetane kuršumima, gelerima ili potpuno srušene.

Kamen na kamenu nije ostao tih dana u Vukovaru. Žena koja se sa svojom decom krila u podrumima kaže da su bombe padale svakih 15 minuta, nekoliko meseci uzastopno. Srpkinja.

Vukovar je, ma šta vam pričali tih i ovih dana, školski primer nesposobnog vođenja rata, s obe strane. Osim ako cilj nije bio da se grad do temelja sruši, što se na kraju i desilo.

Hrvatski mediji za sve ove godine pišu o "herojskoj odbrani Grada Heroja", slaveći svoje žrtve. Koje su, a to ne pišu, ostavljene na cedilu, sve bolnije uočljivo kako se rat bližio kraju.

Naša je, pak, vojska svako malo ulazila u njihovu teritoriju, osvajala nekoliko kilometara dnevno, uz ljudske žrtve i gubitak tehnike. A onda bi se potpisalo primirje, pa nazad, pa opet za nekoliko dana jovo nanovo: ulazak u teritoriju, osvajanje iste, silno zaginuće... I tako mesecima ukrug.

Sve mi to prolazi kroz glavu dok ovih decembarskih dana, 27 godina kasnije, šetam ulicama Vukovara. Sasvim sam slučajno tu, kolega dao ideju da se ode u Bobotu i napravi reportaža o srpskim ikonama koje su vraćene srpskoj crkvi u ovom mestu pored Vukovara, crkvi koju danas vodi otac Goran Goranović. Reportažu i razgovor s ovim vrlo zanimljivim čovekom čitaćete narednih dana na Espresu.

Do tada, vraćamo se na Trpinjsku cestu. Koja je, kao i ceo Vukovar, danas potpuno drugačija od onog što je ostalo u pamćenju 19-godišnjeg "guštera" klase septembar 1991, vojna pošta Niš, kasarna "Stevan Sinđelić".

Od nas 120 septembaraca, 110 je završilo na vukovarskom frontu. Tamo smo autobusima Niš ekspresa prebačeni nekoliko dana po zvaničnom završetku rata.

Uostalom, pisao sam svoj "ratni dnevnik" OVDE, OVDE I OVDE, neka čita koga zanima.

A kakav je Vukovar danas? Tužan. Mračan. Tih. Izgrađen. Ostalo je par kuća u najužem centru grada koje podsećaju na dane rata, namerno ostavljene u onom stanju u kom pamtim sve ostale zgrade u Vukovaru.

Sve drugo je ponovo izgrađeno, okrečeno, vraćeno u normalu. Osim "ranjenih" zgrada i fasada na kojima su i dalje tragovi od gelera.

Onih dana, normalan razum su čuvali svakodnevni odlasci u vukovarsku biblioteku u centru grada. Koja je bila tako temeljno srušena nekom granatetinom da su svuda unaokolo bile razbacane knjige. Apokaliptična scena: oko mene mini-planine od knjiga, Karl Maj na Hesea, Dostojevski preko Crnjanskog, Krleža i Čehov jedan pored drugog. Tih sam dana čitao "Galeba Džonata Livingstona" i Miku Oklopa i hedonostički kalifornijski bluz.

Prvo za šta sam pitao čim smo kročili u Vukovar bila je biblioteka. Tog dana sneg je krenuo jako da pada, na ulicama nije bilo gotovo nikog. Čovek u kolicima pored Konzumove prodavnice ljubazno mi odgovara:

- Eno je iza vas.

Okrećem se, tražim pogledom socijalističku kockastu zgradurinu, kakvu pamtim. Umesto toga, nešto u staklu, ni približno onoliko monumentalno i lepo, ako srušena zgrada može biti lepa.

U Vukovaru danas, zapravo, nisam osećao ništa. Plašio sam se vatrometa emocija i baš iz tog razloga sam zaobilazio ovaj grad svih ovih godina.

Plašio sam se prolaska kroz sve one ulice i lagume sećanja od kojih su neka bila toliko jeziva da su mi bile potrebne godine da ih potisnem.

Mrtvi ljudi, žive zveri od ljudi, razna nepočinstva i zločini teško zamislivi.

Čitao sam reportaže o podeljenim školama u kojima idu samo srpska i samo hrvatska deca. O kafićima u koje zalaze samo Srbi i onima u koje ne zalaze Srbi, već samo Hrvati. O gradu toliko podeljenom da i danas mržnja u vazduhu može da se seče nožem.

Ljudi su ovog puta ljubazni. Uzdržani, ali ljubazni. Ne smeta im što im se obraćaš na srpskom, uljudno komuniciraju, sve do momenta kad ih zamoliš za izjavu o tome kako je danas živeti u Vukovaru. Tu zaćute ili brzo smisle neki izgovor, odmahnu rukom ili glavom. To je tema o kojoj se u Vukovaru, bar srpskim novinarima, ne priča.

U ono malo trafika i turističkih objekata u centru dominiraju motivi ratnog Vukovara. Čuveni vodotoranj nalazi se na majicama, magnetima za frižider, razlednicama, privescima za ključeve. Vukovar Grad Heroj takođe.

Na samom ulasku u grad, na ogromnom zidu napuštene zgrade, nacrtan je mural na kome je majka u crnini kako nariče nad belim grobom.

Tu blizu su i čuvene katakombe iz kojih su Hrvati tajnim kanalima branili grad, o čemu ćete takođe čitati ovih dana na Espresu.

Na pojedinim kućama iscrtani su grbovi Dinama iz Zagreba i splitskog Hajduka. Šahovnice i Vukovar u mom srcu. Tu je i prevodilac (prevoditelj) za engleski, njemački i srpski, ako kome zatreba.

Srpski (nekad srpsko-hrvatski ili hrvatsko-srpski), naravno, i dalje govore i razumeju svi.

- Kak` se živi? Ah, pa znate kako je, i kod vas je isto - odgovara mlađi konobar u jednom od restorana pored Dunava na standardno pitanje.

- Sve je otišlo napolje, i tek će otić`. Irska, Njemačka, Švica, Norveška. Ne ide se više ni na more leti da se radi. Evo, drug mi kaže kako su mu letos konobari u kafiću na moru uglavnom bili Srbi. Možete to zamislit`?

Možemo. Zapravo, ako danas komunicirate s ljudima iz Vukovara postavićete sebi pitanje: a zašto smo uopšte ratovali? Narod se tu nije mnogo pitao, a to je druga, šira i bolna tema koju ostavljamo za drugi put.

U prodavnici "Borovo" iste one startasice, borosane i neuništive crne čizme koje sigurno pamte svi rođeni osamdesetih ili ranije u bivšoj Jugoslaviji. Ženske braon čizme čiji je maneken u poslednje vreme Kolinda Grabar Kitarović krasi vodotoranj.

Srpske nacionalističke medije to nervira, Hrvatima je svejedno šta Srbe nervira.

Opet na Trpinjsku cestu opremljenu modernim semaforima s ogromnim satom koji otkucava sekunde do zelenog. Kolega komentariše kako bi bilo strava da ih ima i u Beogradu. S Trpinjske se skreće u predgrađe Vukovara Lužac, u kome sam proveo nekoliko divnih i još toliko horor meseci tokom zime i proleća 1992.

Ništa više nije onako kakvim ga pamtim. Ne uspevam da nađem ulicu i kuću u kojoj je regularna vojska bila smeštena, pa odustajem. Pada mrak, pahulje su sve krupnije, vreme je za povratak.

Na samom kraju, zaustavljamo se pored železničke stanice koja je ostavljena onako kako su je "ukrasila" ratna dejstva. Ona je tu da svedoči o ratnom ludilu koje nam je sve paralisalo mozgove pre 26-27 godina i ostavilo nam kratere u duši i rane na srcu.

Mnoge nisu zacelele ni posle svih ovih godina. Neke jesu.

Nekima će trebati vreme, a nekima nikakvo vreme ne može da pomogne. Tako je to sa životom i trulim zadahom smrti. Koga jednom zapahne, oseća njegovu trulež ceo život.

Miris te truleži, ali i ono malo životne radosti, koliko života u zamalo ubijenom gradu može biti, i danas se mešaju u vazduhu iznad Vukovara.