bilo jednom u sfrj
Vukovar, jedna priča: Bio sam u Hrvatskoj 1991, pucao sam i ponosim se time! (3. deo)
Mi u kući, u onu pored nas rokne granata, čuješ kuknjavu i ciku i plač i jauk, a mi se krstimo, molimo, cvilimo i opraštamo sa životom
Ako je nešto bilo nečasno u ratnom Vukovaru, to je bila krađa (ne računajući ubijene i prognane). Svega i svačega, hrvatske i srpske imovine. Ali prvo o nečemu drugom.
Jedno od prvih sećanja na taj decembar 1991. jeste miris. Spaljenog ljudskog mesa.
Svuda unaokolo i dalje su bili leševi. Sa svih strana. U uniformi, civilki, goli i bosi.
Vukovar je pao krajem novembra, mi, niški septembarci, tamo smo stigli 4. decembra, ali je Trpinjska cesta i dalje bila groblje tenkova JNA.
Onako zaglavljeni u tesnim vukovarskim uličicama ostali su da svedoče kao spomenik gluposti onih koji su ih tamo slali, nezgrapne i velike da ne mogu da se okrenu i izmanevrišu.
Za divno čudo, imali smo svu slobodu da šetamo vukovarskim ulicama. Slavonija vam je kao Vojvodina: sve ulice se lome pod uglom od 90 stepeni.
Vukovar je tako temeljno bio razoren da bi mu i Drezden iz 1945. pozavideo. Kamen na kamenu nije ostao. Centralne gradske ulice bile su prekrivene šutom s otpalih fasada. Gde god pogledate - srušene zgrade, kuršumima izrešetani zidovi, tenkovskim plotunima probijene kuće.
I usred svog tog haosa, organizovana pljačka. Vojska je tad još uvek nosila zelene SMB uniforme, one maskirne dužili su samo specijalci. Od kojih su najuočljiviji bili Arkanovci. Kako se pričalo, među prvima su "oslobađali" grad, pa im je prvima i pripala ta "čast" da "očiste" Vukovar.
OK, znate da Espreso ima aplikaciju. Niste znali da je od danas još bolja!
Što su i činili. Scena: šetamo nas nekoliko onim apokaliptičnim ulicama, poželimo da skrenemo levo, kad cvrc, ne može. Ispred nas rampa, ispred rampe maskirni s puškom na gotovs.
- Gde biste vi, pita suvo i kratko.
- Tamo, pokazujemo glavom na ulicu koja je zatvorena rampom.
- Neće moći, razminiramo.
