POLICAJAC ZNA GDE DA UDARI, TAKO DA SE NE VIDI! Sandra je godinama trpela nasilje, a sad je ODLUČILA DA PROGOVORI

- Mnoge životne priče su teške... mnoge žene trpe, a o tome ne govore. I sama sam trpela. Poniženja, udarce... Jedina razlika između drugih žrtava porodičnog nasilja i mene je ta što je mene tukao policajac - a on zna gde treba da udari, a da se ne vidi.

Ovako svoju ispovest za Espreso počinje Sandra Jovičić iz Mionice kod Valjeva, koja je kako kaže, godinama trela nasilje od strane supruga Zorana Bogdanovića, inače pripadnika MUP-a.

- Naš brak je počeo 1994. godine, a nasilje je krenulo na samom početku.

Sakrila sam prve šamare i psihičko nasilje u nadi da će biti bolje. Tri godine nakon od rođenja sina, dobili smo i ćerkicu. To što sam mislila da će biti bolje, postajalo je samo još gore... Sve probleme stavljala sam pod tepih, a brdo je samo raslo...

Nakon što je Zoran otišao na ratište, prema tvrdnjama naše sagovornice, nasilje je postajalo sve gore.

- Iz rata se vratio u strahovitom psihičkom stanju zbog scena kojih se nagledao, a i tzo sam pokušala da razumem. Sve što je osećao, ipak, iskaljivao je na meni i deci. Uvek je bio vidno alkoholisan, a na moju molbu pristao je da zbog tog poroka potraži pomoć.

Sandra navodi da stručnjaci nisu uspeli da mu pomognu, da je sa alkoholom nastavio, a da su se problemi dalje samo gomilali...

- Kako sam godinama privatnik, a dugo smo živeli po tuđim stanovima, odlučili smo da se skućimo. Kupujemo nezavršenu kuću, a krediti koji su se dizali dizali su se na mene i moju radnju - tvrdi Sandra, dodajućida su prvi sukobi usled rešavanja stambenog pitanja nastali zbog toga što je novac nestajao iz njene radnje u kojoj je radila žena za koju sumnja da mu je bila i ljubavnica.

- Decu je zatvarao u sobu, postrojavao pijan. Branio im je da se druže s drugom decom... Zbog svega što sam doživela više puta sam završavala u Urgentnom centru, što zbog batina što zbog anemije od koje bolujem godinama.

Nakon što ga je jednom ostavila, ipak se vratila. Razlog su bili teški uslovi za život u kući roditelja, ali i nada da će njihova deca imati normalno detinjstvo. - Ubrzo nakon pomirenja tražio mi je izvesnu svotu novca jer nekome mora da ga da - kaže ona. Kako navodi, na samo pitanje za šta mu je potreban novac, počelo je novo nasilje... - Gurnuo me je, i ja sam pala. Otišao je ne osvrnuvši se. Tada sam majci ispričala kakva je zaista situacija, i kakvo sam nasilje sve te godine trpela i - ćutala. - Dan kasnije on je bio dežuran u SUP-u. Kući je sa smene došao uveče, mrtav pijan. S vrata je krenuo da urla na mene "kurvo". Govorio mi je da sam "ovakva i onakva", takvu salvu psovki ne smem ni ponoviti. Bacao je stvari na mene, vrištao, lupao, nasrtao. Bila sam u bunilu dok me je davio i bacao po sobi. Jedino o čemu sam tada razmišljala bila su moja deca, čiju sam pisku čula u pozadini. Iz batina me izbavljaju otac i majka, koji su se pojavili iznenada. Stavili su decu i mene u kola, i s njima me povređenu odveli iz te kuće. Moj otac Dragoslav potom odlazi da prijavi nasilje, na šta mu dežurni policajac, kad je čuo da je reč o kolegi, kaže da moram doći lično. Iako je otac ponovio da sam povređena, rekao je da moram doći lično ili pozvati telefon. Pozvala sam, ispričala šta se desilo. Sutradan su došla dva policajca, uzela izjavu, a ceo slučaj potom je zataškan - tvrdi Sandra i dodaje:

- Moja prijava danas ne postoji nigde! Na moj razgovor s tadašnjim komandirom stanice, kom sam se požalila na nasilje koje trpim od Zorana, dobila sam odgovor: - Čovek koji je rešio da skoči s petog sprata će to i uraditi. Pitala sam da li taj čovek ima pravo da povuče još troje ljudi sa sobom, i dobila potvrdan odgovor. To je odgovor tadašnjeg komandira SUP-a.

Sandra tvrdi da je tek kad je podnela razvod - počeo pakao.

- Pomišljala sam čak i da je bolje da ostanem, da trpim maltretiranje, pa neka mi i presudi, nego to u šta sam se upustila... Krenula sam u borbu sa vetrenjačama. - Razvodila me je advokatica iz Valjeva, sporazumno, gde mi poturaju da potpišem neke papire koje ja i potpisujem u bunilu, prvi pt suočena s takvom situacijom. Sve je kulminiralo sukobom između mene i mog advokata, nasred ulice, jer mi je rečeno da sam zapravo potpisala da ću živeti kod roditelja. Na pitanje zašto je to napisao dobila sam odgovor "šta hoćeš više od mene". Tada menjam advokata, a dok tražim novog zastupnika moja tada već bivša advokatica podnosi tužbu za bračnu tekovinu. Sama i bez mog saznanja. Tada podnosi zahtev da me vrati u kuću sa decom, a da on napusti kuću. I to je uradila na svoju ruku.

Tužbe nad tužbama su se ređale, i one koje je podnela, i one koje nije. Na sve to, privatni posao ostao je na njoj, kao i odgajanje i vaspitavanje dece. - Na sve to, on dolazi kod mojih roditelja i preti kako će zapaliti kuću. Deca su sve slušala... - govori ona.

Od razvoda nije htela da odustane jer nije želela više tako da živi. Iz sudskih sporova, kaže, bilo je nemoguće izaći...

Deca su za sve to vreme - trpela.

Kako tvrdi naša sagovornica, veštačenje dece je pokazalo da ćerka ima patološki strah od svog oca, a da sin ima prezir prema ocu zbog stanja u koja ga je otac dovodila.

- Sin se onesvešćivalo od straha u situacijama u koje ga je otac dovodio. Jednom je čak bio u predinfarktnom stanju od stresa koji je imao. Sinu je čak i pretio da će ga tužiti da će ga prijaviti za uznemiravanje jer ga je on pozvao po preporuci Centra za socijalni rad. Tada smo se obraćali socijalnim radnicima da ne insistiraju na tom viđenju zbog situacija u koje nas je dovodio, ali je i tu nekako sve obustavljeno. Ceo slučaj jednostavno – nestaje.

Tragom ove priče kontaktirali smo inače i načelnika policijske stanice Mionica, koji je za naš portal rekao da prijave za nasilje u ovoj porodici nema, kao i da je upoznat sa razmiricama sada već bivših supružnika.

- Gospodin koji se vama javio ranije je bio u policijskoj stanici Valjevo gde je tada još radio kao inspektor. Tamo sam ga jednom srela i rekao mi je da se sklanjam jer je svestan da je „Đema prek čovek“.

Kada smo kontakirali Zorana on je za naš portal demantovao sve navode bivše supruge Sandre Jovičić. Negirao je da je ikad podigao ruku na svoju suprugu, i da jedino što želi jeste da se priča o njihovom braku napokon prekine.

Sandra pak tvrdi da je sve što navodi tačno.

- On sve negira, uz tvrdnje da ja želim da ga uništim. Pitam se samo, kako ja to mogu da uradim?

Još jednom je žustro tvrdila da je njen bivši suprug bio nasilnik koji je imao probleme sa alkoholom, i da se kao takav i dalje nalazi na dužnosti.

- Te večeri koju sam vam pomenula, kad sam poslednji put otišla iz kuče, došao je u uniformi vidno alkoholisan, na pauzu za večeru od pola sata na koju ima prava kad je dežuran... Za vreme bivše vlasti, a kad smo se mi i razvodil se znalo da je Đema zaštićen, a to retko ko sme da potvrdi jer ga se svi plaše... – tvrdi naša sagovornica.

Agonija naše sagovornice, prema njenim rečima, nastavila se kada je njena ćerka bez ikakve najave otišla kod oca, i tamo ostala...Sandra je policiji prijavila nestanak jer je njen zvanični staratelj, navodeći da je tada doživela šikaniranje od strane policijskih službenika.

- Tada sam doživela nervni slom i završila na psihijatriji. Pakao je tada tek krenuo jer je ćerka više puta pokušala da pobegne od oca.

- Još jedna noć kobna po mene bila je kad su me pozvali i rekli da je moja ćerka pobegla iz škole pod pretnjom da će da se ubije. Kad sam se pojavila, pitala sam gde je otac. Ipak je ona kod njega živela, a on je službenik. Rekli su mi da nisu mogli da ga dobiju. Iz Centra za socijalni rad ponašali su se tada prilično drsko. Kad sam došla kući, u agoniji koju sam doživljavala pokušala sam mahnito da pijem lekove, pokušavajući samoubistvo. Često smo se povlačili, izbegavajući kontakt s njom jer joj je otac primetio kad god bi saznao da ima kontakta s nama, a najviše s bratom. U glavi mi je bilo samo šta je to što moje dete, koje u tom trenutku ima 12 godina, toliko muči da ima tako crne misli. Policajce sam molila da mi pomognu da je nađem, da vidim da je živa, da je dobro...

- Više nisam videča izlaz. Sin je doživljavao nervne slomove, zatvarajući se u sobu, otac ga je maltretirao kako je stizao. Onda je krenuo sa mlađim detetom da manipuliše da bi je uzeo kod sebe.

U borbi koja traje godinama Sandri je narušeno zdravlje.

- Nebrojeno puta sam završila u bolnici. Nisu mi davali pet odsto da ću preživeti, sa 36 kilograma su me primali u bolnicu, ginekološki mi je sve odstranjeno. Pre nekoliko godina pojavio mi se tumor na desnoj dojci. Ponovo sam išla pod nož, a kičma koju mi je on povredio bolela je toliko da sam se od bola i onesvešćivala. Psihijatar mi je rekao da "ne treba uvek u životu biti hrabar". Tada mi je rekla da moj organizam ne može da podnese više stresova, samo zato što sam trpela.

Sandra je za naš portal ispričala priču o nasilju koje tvrdi da je doživela. Za sve žene koje su nekad trpele ima kratku poruku.

- Prvi šamar koji dobije, tu više nema onog "biće bolje". Žena tad mora da ode. Niko nije dužan da trpi ni psihičko ni fizičko maltretiranje. Žena ne sme da odustane, a uvek ima nekog ko će vam pomoći. Mene gledate bolesnu, ali živu. Ponosna sam na dete koje sam izvela na pravi put i pored svih problema - zaključila je ona.

Ceo video intervju Sandre Jovičić u kojima iznosi životnu priču tvrdeći da je godinama maltretirao muž policajac možete pogledati ovde: