DECU MORAMO DA UČIMO KAKO SE UČI, A NE ŠTA SE UČI: Direktor najtrofejnije gimnazije na svetu o uspehu koji postižu!

Direktor matematičke gimnazije Srđan Ognjanović u Beogradu bio je gost Espreso intrevjua.

Sa Srđanom smo pričali o trenutnoj situaciji u obrazovanju, medaljama, najboljim matematičarima na svetu, nagradama, finasijama, njegovoj višedecenijskoj karijeri u obrazovanju, o uslovima za upis, kao i o tome kako bira kadar za nastavu.

* Vi ste direktor matematičke gimnazije, ali se Vaša misija tu ne završava. Vi ste neko ko je doprineo obrazovanju i zato ste dobili nagradu "Dunavski cvet". Koliko Vama znači ova nagrada?

- Svaka nagrada i priznanje znači čoveku kao ja, koji je pred penzijom i koji toliko dugo radi u obrazovanju. Više od 30 godina sam bio nasatvnik, a jedanaest godina sam direktor Matematičke gimnazije, ceo svoj radni vek sam proveo u obrazovanju. Čini mi se da, osim rada u školi, puno drugih stvari sam doprineo. Učestvovao sam u raznim komisijama koje su pravile planove i programe, održavao razne seminare za nastavnike, napisao preko 50 knjiga i zbirki zadataka za učenike osnovnih i srednjih škola. U svakoj prilici pokušao da pomognem, pa i u ovakvim razgovorima i intrevjuima da preko medija dam neki savet, a ponekada se i moj predlog i usvajao radi unapređivanja obrazovanja. Naš sistem je inertan i ogroman i dosta je teško menjati stvari. Mislim da od kada je ministar Šarčević na funkciji koji je agilan i pun energije i zahvaljujući njegovim naporima dosta stvari se uradilo na polju obrazovanja.

* Kroz višedecenijski rad i iskustvo na šta ste najviše ponosni?

- Naravno, to je gimnazija. Ja sam bio i u učenik matematičke gimnazije, više od 40 godina sam tamo zaposlen. Postigli smo zaista izvanredne razultate. U početku je to bila mala škola i niko nije ni znao za nju. Mi smo sada stigli dotle da poznati ne samo u zemlji nego i u svetu. Kada se naši đaci pojave na nekom prijemnom ispitu na neki veliki Univerzitet ili na intrevju za posao u Guglu, Fejsbuku, Soni Eriksonu, Majkrosoftu i da komisija koja razgovara sa kanditatima odmah se zna da je to značajna referenca - kada se spomene matematička gimnazija u Beogradu. Teško je reći koji je kriterujum da bi se reklo da je jedna škola bolja ili slabija, a mi smo prvi u svetu među svim srednjim školama.

*Koliko odeljenja danas broji matematička gimnazija u odnosu na davnu 1966. godinu kada je osnovana?

- Postoji jedna interesantna anegdota. Tada su šestog septembra sve srednje škole počinjale sa nastavom i nije bilo đaka koji bi pohađali matematičku. Prijavilo se samo njih trojica, pa su oni išli po školama i nagovarali đake da dođu i onda je tek 19 septembra počela nastava sa zakašnjenjem. Trebalo je vremena da se okupe tih 50-ak ili 60-ak đaka koliko je ih je u prvoj generaciji pohađalo nastavu. Sada je potpuno drugačije, interesovanje je znatno veće- trenutno imamo 500 učenika, dva odeljenja osnovne škole i po pet odelenja od prvog do četvrtog razreda srednje škole. Naša odeljenja su nešto manja u odnosu na druge škole, a smatra se da je zbog efikasnosti rada to dobro. Kada imamo prijemni ispit u junu za jedno mesto se prijavi po 3-4 kandidata. Dakle, ogromna razlika u odnosu na 1966. godinu kada su jedva nalazili kandidate.

*Kakvom opremom raspolaže matematička gimnazija, s obzirom na to da imate i informatičke smerove ?

- U našoj školi se vrlo intenzivno radi informatika. Matematička gimnazija je i zbog toga značajna. Prva škola u tadašnjoj Jugoslaviji davne 1970. godine je prva dobila računar i to je tada bilo skupo, ja sam tada još bio đak, ali se sećam tog perioda. Škola je tada morala da uzme kredit u banci kako bi nabavila računar. To je bio ogroman računar koji je zauzeo pola učionice, a mogućnosti su bile manje nego danas. Tehnologija je mnogo otišla napred. Mi moramo da pratimo taj razvoj jer su računari izuzetno važni. Trudimo se da nabavimo savremene računare koji ne kvari da bi đaci mogli da iskoriste čas od 45 minuta najkvalitenije, umesto da čeka pola sata da se uključi i digne sistem. Potrebno je na svakih četiri ili pet godina obnavljati opremu, a to je veliki problem. Problem su i kabineti za prirodne nauke. Matematika je relativno jeftina nauka - kreda, tabla i eventualno jedan računar. Međutim, za fiziku, hemiju, biologiju, posebno za fiziku, astronomiju je neophodna izuzetno kvalitetna oprema. To je sve vrlo skupo i nama nedostupno, a mi se tu nekako snalazimo. Što se tiče računara mi imamo veliku pomoć Alumnia matematičke gimnazije (udruženje bivših učenika MG) koji imaju osećaja i kojima je mnogo u životu i karijeri pomoglo to što su završili matematičku gimnaziju. Neki od njih su jako bogati u svetu, ne kod nas (smeh). Kod nas je sve više malih kompanija koje se bave softverom gde dobar broj njih vode naši bivši učenici. Oni ponekad pomognu našoj školi i svojim kolegama. Svesni su da su taj logičko-kombinatorički način razmišljanja naučili kod nas u školi i na fakultetu kasnije. Svesni smo da ne možemo očekivati neku veliku pomoć, jer ima više onih koji su ugroženiji. Uglavnom se oslanjamo na sponzore. Kada su kabineti u pitanju, onda pokušavamo sa fakultetima da ostvarimo dogovor. Od njih dobijemo neku opremu koja njima više ne treba, nešto pozajmimo, nešto kupimo i tako. Mislim da bi nastava u školama trebala da se realizuje više u laboratorijama i kroz praktičnu nastavu. Pre svega, mislim na fiziku i hemiju, a na žalost u ogromnoj većini škola se na tome uopšte ne radi. U Srbiji postoji ogroman broj osnovnih i srednjih škola koje uopšte nemaju kabinete za fiziku i hemiju, a kamoli da rade neke vežbe. Kako deca da nauče takve stvari na pamet, a da ne vide kako to izgleda u praksi.

*Vi ste bili đak, profesor, a sada i direktor matematičke gimnazije. Kako sada izgleda Vaš radni dan u matematičkoj gimnaziji?

- Ja sam 1969. godine ušao u matematičku gimnaziju. U to vreme škola je imala samo drugi, treći i četvri razred, a prvi razred smo završavali u nekoj drugoj gimnaziji, tako da smo posle prvog razreda ponovo polagali prijemni. Svi smo imali po dva prijemna ispita. Bilo je to lepo vreme. Škola je tek bila osnovana, vrlo mala, sa malo đaka i profesora. Svi su se poznavali i skoro svi su izuzetno uspešni. Mogu slobodno da kažem da su to pioniri u oblastima kao što je informatika, programiranje koje je tada bilo u povoju. Vrlo brzo su zauzeli dobra mesta na informatičkom, elektrotehničkom, matematičkom, na institutu za fiziku, zasluženo naravno. Na institutu za matematiku, više od polovine zaposlenih su bivši učenici matematičke gimnazije. Kada sam ja lično u pitanju, imam sreću da sam sa najboljim đacima na svetu, to otvoreno kažem i voleo bih da me neko demantuje. Oni mi zaista ispune dan u smislu da je to najlepši do dana kada se posvetite deci da im izađete u susret da se potpiše neka preporuka ili nešto slično. Pravo je zadovoljstvo pričati sa njima, njihova razmiščljanja su vrlo zrela. Oni kada dođu kod nas u sedmi razred osnovne škole oni već znaju da će studiratina Oksfordu i čime će se baviti u životu što je zaista fanatstično. Svi prosvetni radnici u svim školama se uglavnom žale da generacije jedva ispunjavaju neki osnovni kriterijum gde jedva dolaze pismeni. Ja mogu da kažem da je kod nas baš suprotno, da su nam sve generacije sve bolje i bolje, da su to deca vrlo ozbiljna, odgovorna, motivisana da rade, postižu dobre rezultate, tako da mi je taj deo rada sa decom najlepši. Naravno da imam dosta i birokratskih obaveza, popunjavanja formulara, izveštaja koje ne volim.

* Učenici, profesori, direktori su u ložili veliki trud kako bi naši đaci stekli što bolje obrazovanje. Spomenuli ste gde su sada učenici koji su pre 20 ili 30 godina pohađali matematičku gimnaziju. Danas situacija nije baš takva. Šta mi treba da uradimo kao društvo kako bi zadržali našu decu ovde u Srbiji?

- U početku je ogromna većina ostajala u Srbiji. Taj odlazak u inostranstvo je postalo po meni i pomodarstvo. Ako se samo setimo da je sve počelo 90-ih godina koje su bile vremena krize što je potpuno razumljivo. Svi smo očekivali da će to proći i da će se svi oni vratiti, a u stvari sve više mladih ljudi odlazi u svet i što je tužno to su sve najkvalitetniji, a 70-ih i 80- uh su odlazili nekvalifikovani radnici koju su u Nemačkoj, Švajcarskoj i Austriji bili đubretari ili slično. Sada je suprotno, odlaze intelektualci, umovi i najobrazovaniji ljudi što je velika tragedija za zemlju. Moralo bi da se nešto uradi da se to zaustavi. Ja svake godine razgovaram sa maturantima. Od 100 maturanata, njih 15-ak se otrplike odluči na studiranje u inostranstvu, to znači da oni zauvek napuštaju Srbiju. Retko ko od njih se vrati, jer oni gube vezu sa našom akademskom sredinom, neće imati da sarađuju kada su u pitanju naučni radovi. S druge strne, treba mlad čovek da provede neko vreme u inostranstvu, da vidi kakva je tamo atmosfera, da vidi kako se tamo uči, da upozna ljude, da nauči jezike, da te kontakte kasnije eskploatišu i da se, naravno,vrate. Naše redovne studije i naš sistem je vrlo kvalitetetan, pa vidimo ga i na šangajskoj listi. Matematički fakultet je čak bio i bolji od Oksforda u bodovanju i to kad vidite se ispunite ponosom. Međutim, padamo posle toga na doktorskim studijama. Tu je potrebno imati vrhunske stručnjake, nobelovce. Neki ideal za mladog čoveka bi bio da ovde uspešno završi osnovne, master, a onda kasnije i da četiri godine provede u inostranstvu na nekom velikom Univerzitetu doktorirati, onda kada poklupi sve kontakte da se vrati ovde. Ti mladi ljudi nisu mnogo zahtevni. Ne možemo ni očekivati da će svi da se vrate. Mi imamo momke koji rade u CERN-u. Ne možemo ni očekivati da će oni da se vrate, pa mi ovde ni nemamo tak akcelerator. Jedan broj njih će ostati su svetu. Da Tesla i Pupin nisu ostali u Americi niko nikada ne bi čuo za njih. Mi kao mala zemlja treba da damo mali doprinos svetskoj nauci. Dobar broj njih bi mogao da se vrati u Srbiju. Ja lično vidim veliku šansu u programiranju malih softverskih firmi koje imaju velike mogućnosti i relativno dobre zarade. To su mladi momci do 30-ak godina koji su vrlo uspešni. Da bismo što više mladih naučnika vratili u Srbiju treba što više da negujemo razvojne centre u koje se uopšte ne ulaže. Sjajan primer je Majkrosoftov razvojni centar ovde u Beogradu koji je u ovom delu Evrope jedini gde i stranci dolaze da rade koji su veoma uspešni i koji razmišljalju i o budućnosti. Danas je svet postalo globalno selo. Preko interneta možemo da razgovaramo sa nekim u Australiji ili Kanadi, pa da zajedno radimo. Ne mora niko da živi u Londonu da bi radio za neku londonsku firmu.

* Koliko našim đacima pri razvoju digitalizacije pomaže znanje koje steknu u matematičkoj gimnaziji ?

- Neću preterati ako kažem da je 21. vek, vek matematike i tu nema nikave dileme. Mnoga zanimanja odumiru. U Americi kažu da za 10 godina neće biti potrebni vozači kamiona, a već sada veliki deo kamiona funcioniše bez vozača. Neće biti potrebni ni advokati ni sudije, jer će se sve to završavati softverski. Mi to moramo da pratimo, ne možemo baš da budemo lideri, to je sve jako teško napraviti. Srećan sam što naši političari, funkioneri, pa i ministri sa našom premijerkom Anom Brnabić često koriste priliku da kažu da mi decu moramo da učimo kako se uči, a ne šta učimo. U današnjem svetu je besmisleno da sve učimo napamet jer je sve toliko dostupno. Pomoću jednog klika možemo da uđemo u bilo koju biblioteku na svetu i da saznamo neki podatak koji nam je potreban na primer, koliko je duboko neko jezero ili visina neke planine , ili kada se desila neka bitka. Mi se trudimo da đake u matematičkoj gimnaziji učimo da razmišljaju, jer će u budućnosti to biti važno.

* Naša deca odlučuju već u šestom razredu da sedmi i osmi razred završe u matematičkoj gimnaziji. Kako izgleda prijemni i školovanje u i tom periodu? Odakle ta ideja?

- To je stara ideja koja je još 90-ih sazrela kod nas, a bila je realizovana u Mađarskoj i Rumuniji, a kasnije smo saznali da se primenjuje u Kini. Pomerili su tu granicu jer su stručnjaci zaključili da deca već u tom uzrastu ispoljavaju talenat. Kao što se i u sportu pomeraju granice, jer neko hoće da bude profesionalni teniser on mora od treće ili četvrte godine da počne da trenira, ne može da čeka da napuni 19 godina. Slično je i u nauci. Sa 12 ili 13 godina se već vidi da li je neko nadaren za matematiku. Bilo je potrebno deset godina da ta ideja sazri. Ministarstvo i zavodi za unapređivanje su to prihvatili ali bilo je potrebno zbog toga menjati i član zakona. Veoma detaljno su rađene analize. Prvih nekoliko godina su postojala eksperimentalna odeljenja. Nekoliko puta godišnje su dolazili stručnjaci sa raznim testovima pravili su paralelni grupu sa našom školom iosnovnom školom da vidi ima li napretka i da li su ta izdvajanja za ovako nešto opravdana i ima li smisla. Oni su očekivali da će naši đaci biti bolji iz matematike, ali nisu očekivali da će biti bolji u svim oblastima i brže su napredovlai, što je bilo iznenađenje za one koji to nisu pretili , a za nas nije, mi smo znali da su to dobra deca. Takva deca pobeđuju i iz istorije, biologije, besedništva, pisanja eseja, slikarstva, muzike. Kad je neko talentovan za matematiku, onda je taletovan za sve. Posle deset godina detaljnih proveravanja, najzad 2012. godine je ovaj sistem je ušao u redovnu nastavu. Sada imamo dva odelenja sedmog i osmog razreda gde nam dolaze najbolji osnovci iz Beograda, ali i unutrašnjosti Novog Sada, Šapca, Paraćina. To su deca koja se odvajaju veoma rano od svojih roditelja što je posebno zadivljujuće, ipak su oni još mali. To je i dalje osnovna škola i ne razlikuje se mnogo, sem što imau nešto više ćasova matematike, a fondovi iz ostalih predmeta su nešto smanjeni. Sa njima se radi veoma brže. Postoji problem kod dece koja su talentovana jer oni nemaju sa kim da svoja interesovanja razmene, vezani su samo za nastavnike. Onda nastavnici u odeljenjima redovne osnovne škole ne mogu da se posvete talentovanom đaku zbog drugog koji sporije prihvata gradivo, pa mu kaže hajde ti tamo sam se snalazi. U matematičkoj gimnaziji imaju neku vrstu vršanjačke edukacije. Imamo tu praksu da naši đaci treće i četvrte godine predaju osnovnica. To su najuspešniji maturanti koji su već osvajali medalje, a koje mlađi đaci gledaju kao bogove, a oni su to zaslužili. Takva deca mogo brže napreduju. Dakle, polaže se prvo test sposobnosti za prijem u sedmi razred osnovne škole i prijemni za prvi razred srednje pod istim uslovima kao i svi ostali.

* Da li se desilo nekad da đak po završetku osmog razreda matematičke ne položi prijemni za prvi razred gimnazije ili padne razred?

- Da. Dešavalo se. Nekih 95 odsto položi, desi se da ne upišu prvi razred, jer se predomisle. Sećam se da se jedan đak predomislio i hteo je po svaki cenu da postane pilot. Ne sećam se da je neko pao neki razred u matematičkoj, mislim da jeste možda pre nekih deset godina, ali to nema neke veze sa matematikom. Mnogo je životnih situacija. Možda je u celoj istoriji škole zabeleženo tri slučaja.

* Šta je bitnije prilikom upisa u prvi razred matematičke gimnazije - rezulatati sa prijemnog ili prosek ocena?

- Gleda se najviše prijemeni ispit koj nosi 240 poena, a 100 poena se gleda na uspeh u osnovnoj školi i završnom ispitu. Retko ko konkuriše kod nas, a da nije odličan. Ne mora ni biti odličan, ali neće se upisati đak koji ne zna da množi razlomke i reši jednačinu.

* Spomenuli ste đake iz matematičke gimnazije koji su osvajali medalje. Da li je matematička gimnazija u Beogradu najtrofejnija na svetu i dalje?

- Jeste. Mi se time ponosimo. Ne možemo baš da kažemo da smo najbolja škola na svetu, ali ne mogu samo medalje biti kriterijum. Kada pogledate kakvu opremu imaju Šveđani, pa u jedan njihov kabinet je uloženo kao u celu našu školu, jer njihova zemlja mnogo ulaže u obrazovanje. Matematička gimazija u Moskvi je nastala nekoliko godina pre naše, a nekadašnji profesori naše matematičke gimnazaije su gledali da izuvuku sve najbolje iz moskovske gimnazije. Mislim da smo uspeli da ih prevaziđemo i da smo sada uspešniji od njih.

* Vašu đaci dolaze sa takmičenja gotovo uvek sa osvojenim medaljama. Šta Vi njima kažete? Da li samo takmičenje ima neki viši cilj ili se sve završava kada osvoje medalje?

- Tu mora da se napravi neka veoma značajna razlika između sporta matematike, informatike itd. U sportu je suština da osvoje medalju i onda mogu da se povuku i završe svoju karijeru. U nauci je potpuno drugačije. Nama su takmičenja nešto što je usput. Nama nije cilj da oni osvoje medalje, niti je to cilj ove škole već naprotiv, da postanu kompoletne ličnosti, da budu obrazovani, da znaju da misle, da primenjuju znanje i da imaju neko opšte znanje. Naša deca vole takmičenja jer jedva čekaju da odu negde u svet da odmere znanje. Medalje nisu prioritet, to je usputni rezultat. u drugim zemljama to nije tako. Tamo se mnogo posvećuje pažnja. Recimo kada je Rumunija postala prvak sveta u matematici dok su bili zatvorenom sistemu kada se setimo Čaušeskovog režima. Oni su tada izabrali 20-ak talentovanih đaka i godinama sa njima radili jedan dril i pripremali ih za takmičenja i ta deca nisu ništa drugo radila iz drugih predmeta i ta deca jesu pobedila na Olimpijadi, ali su izgubili nekoliko godina svog života umesto da su se bavili važnim stvarima. Zar nije lepo da se neko malo razume i u slikarstvo, pesništvo, književnost nego da samo zna da rešava zadatke. Većina naših matematičara su potpuno normalna deca. Vi kad njih sretnete ne bi vam palo na pamet da su prvi u svetu u matematici.

* Kakve se sve aktivnosti održavaju u sklopu matematičke gimnazije sem priprema za takmičenje?

- Razne letnje škole i matematički kampovi koje organizujemo. U letnjim kampovima se uglavnom pre podne vežba matematika, a popodnevni sati su rezervisani za sportske aktivnosti. Decu tu sjajno napreduju i zavoleli su to. Čak nam dolaze i đaci iz Rusije koji slušaju nastavu na ruskom i idu na izlete upoznajući Srbiju. Imamo i drugih aktivnosti koje nemaju veze sa matematikom. Nedavno je održano takmičenje u besedništvu. Mnogi se zapitaju kakve to beze ima sa matematikom. Ja sam ubeđen da matematika ima veze i sa pravima jer ta logika koja postoji kod studenata pravnog fakulteta i sudija, advokata je ona ista logika koju imamo u matematici. Mi smo ponosni i što je i Sima Avramov profesor pravnog fakulteta bio naš gost i član žirija i ugostio najbolje besednike iz Srbije, Regiona i inostranstva.

* Kako birate kadar za nastavu? Kako vršite selekciju?

- Velika je sreća što imamo profesore kao ja koji su završili matematičku gimnaziju, a to je veliki benefit za školu. U našu decu smo ugrađivali naš entuzijazam koji smo i mi nasledili od naših prethodnika. Naši profesori imaju tu ugrađenu ljubav da prenose znanje, pa tako današnji profesori sa matematičkog fakulteta predaju našim đacima u gimnaziji. Mi imamo veliki broj profesora matematike, fizike čak i drugih predmeta koji su završili našu školu pa su studirali hemiju i znaju kako naš sistem funkcioniše i koji je nabolji način da se pristupi mladim talentima. Poslednjih nekoliko godina postoji zabrana u zapošljavanju u javnim ustanovama tako da mi sada nemamo mogućnsoti da sada obnavljamo kadar, nadamo se da ćemo to uskoro prevazići. Po novom pravilniku svaka škola je u obavezi da primi tehnološki višak iz neke druge škole što je za matematičku gimnaziju poprilično besmislen. Zamislite da je neko postao tehnološki višak u nekoj osnovnoj školi ili tehničkoj i taj profesor je godinama radio u jednom drugom ambijentu, sada treba da se prilagodi i da radi sa decom koja su među najboljima na svetu koja imaju neka druga interesovanja i drugi pogled na svet. To ne valja ni za tog profesora ni tu decu.

*U matematičkoj gimnaziji je slučaj da učenik zna više od profesora....

- To je tačno i na to sam ponosan. Bezbroj puta vas đak pita nešto na šta nemate odgovor, pa vam preostaje samo da mu kažete "ja to u ovom trenutku ne znam, pogledaću , pa ću videti". To nije sramota za profesora, niti su ta deca nešto posebno ponosna na sebe, niti likuju jer su uhvatili profesora da nešto ne zna. To je sve normalno, jer njihova interesovanja su velika. Osim redovne nastave organizujemo redovna predavanja jednom ili dva puta mesečno, pokušavamo da dovedemo naše bivše učenike koji su vrlo uspešni u svetu, profesori na nekom univerzitetu u svetu koji su objavili dosta naučnih radova ili je kandidat za Nobelovu nagradu, tako da je lepo kada oni mogu našim đacima da prenesu znanje. To je još jedan od načina da se našim đacima pomogne.

*Možemo li reći da naši profesori dele znanje sa ostalim profesorima iz Evrope i sveta ili ljubomorno čuvaju znanje kada je u pitanju selekcija kanditata za takmičenje, na primer i slično?

- Promenila su se ta vremena. Ne bih hteo nikoga da prozivam, ali postoji jedna mala međunarodna zavera koji ljubomorno čuvaju znanje. Kad je recimo matematička Olimpijada oni jednostavno ne žele da podele iskustvo. Mi ih pitamo kako radite, na koji način, kako se pripremate, a oni ne žele da razgovaraju sa nama, pa nam kažu da je to zbog toga da ih ne bismo prestigli. Tu mislim na Ruse, Kineze i Amerikance. Mi nismo takvi. Kao što se te zemlje bore za prestiž u svemu ostalom i u tehnologiji, sportu privredi u svemu, pa tako isto i u nauci, dosta su sebični. Mi smo jedna mala zemlja. Uspevamo da budemo ravnopravni sa jednom Kinom, ne možemo da budemo bolji od Kineza. Prvi nivo takmičenja iz matemtike u Kini ima dva miliona dece, tako da je njima lakše da odaberu tim od šest najboljih takmičara nego nama, statistički gledano.

* Da li su naši profesori matematike ikada bili u timu za sastavljanje zadataka na svetskom prvenstvu?

- Jeste. Na to smo ponosni. Dule Đukić je bivši đak naše gimnazije sa osvojenom zlatnom medaljom na Olimpijadi i kao učenik je bio izuzetan. Iz matematike se svake godine takmiči milijardu učenika na ovaj ili onaj način, pa je uspeh i da naši đaci budu i četvrti na svetu. Dule je dosta vremena posvetio na samoj pripremi đaka za takmičenje, a izuzetno je talentovan za pravljenje zadataka. Kako to ide? Na Olimpijadi đaci dobiju šest zadataka. Svaka zemlja pošalje 200-300 predlog, a međunarodni žiri odabere najlepše zadatke. Jedne godine su dva Duletova zadatka bila na takmičenju. On je u tim krugovima u svetu poznat. Kad god su neka ozbiljnija takmičenja, pitaju nas da li je Dule sa nama došao.

* Pretpostavljamo da Dule nije pristrasan i da naši đaci ne znaju o kojim zadacima je reč?

- Naravno da ne znaju. Kada bi se varalo, to bi brzo propalo. Čak se desilo da zadatak koji je Đukić dao nijedan naš đak nije uspeo da uradi. Tako da nije bilo sumnje.

* Nedavno je završeno takmičenje iz informatike u Šumenu. Kako se Vi osećate kada čujete da su vaši đaci osvojili medalje. Jel se desi da se nekada ne vrate sa medaljama?

- Ja sam jako ponosan. Poslednjih godina se nije desilo da se ne vrate bez medalje. Naime, slično kao u sportu, postoje Olimpijade samo što se u nauci Olimpijade odigravaju svake godine i to u letnjim mesecima. Postoje brojna regionalna takmičenja kao ovo u Bugarskoj. Rusi imaju mnogo takvih takmičenja. Bili smo i u Rusiji, Kazahstanu, Rumuniji. Te istočne zemlje su nastavile tradiciju što se tiče matematičkih organizacija. Na zapadu manje toga ima. Naši đaci su redovno dobijali pozive za takmičenje jer znaju koliko su uspešni i da će podići nivo takmičenja tim učestvovanjem. Meni se bezbroj puta desio da roditelj dođe i kaže "ne znam ni sam/sama zašto se moje dete uopšte upisalo u matematičku gimnaziju kad nije neki talenat, vidite vi ako nije, pa me zovite da je/ga ispišem ", a ona/on za nepunih godinu dana osvoji zlatnu medalju na nekoj Olimpijadi iz matematike. Kako da ne budete ponosni u takvoj situaciji. Posebno su mi dragi uspesi devojčica. Obično smo stava ovde u Srbiji, ne znam odakle to potiče da li od kuće, vaspitanja, nasleđa, pa kažu " hajde, ti si žensko, šta ima ti da se bakćeš naukom, završi tamo neka prava ili ekonomiju i lepo ćeš se udati i muž će da ti... i tako dalje". To vreme je potpuno prevaziđeno, ali još uvek toga ima. U svetu je mali broj devojaka koje se bave matematikom i informatikom. Ozbiljni Univerziteti kao na primer Kembridž i Oksford pokrenuli su inicijativu da se pokrene matematička Olimpijada samo za devojke da bi motivisao devojke da što više rade i da ih na kraju privuče i biće zdravija sredina kada je procenat devojaka veći nego što je sada. Naše devojke su se pokazale kao najbolje u Evropi. Imamo trenutno u trećem razredu Jelenu Iliničić koja već dve godine zaredom osvaja zlatnu medalju. Ona je prošle godine bila prva sa maksimalnim brojem poena na Olimpijadi za devojke. Ona je u matematici nešto kao Ivana Španović u atletici. Svi znamo za Ivanu, ali za Jelenu se manje znanja, a stvarno je izuzetna.

* Svaki odlazak na takmičenje košta i treba ga finansijski podržati. Za sada je Telekom Srbija jedini pomogao odlazak na takmičenja. Kakva je situacija sada?

- Telekom nam zaista mnogo pomaže i ja ne mogu da nađem reči da im se zahvalim, jer su videli u ovoj deci možda neke svoje buduće inžinjere ili programere koji će njima u budućnosti biti potrebni. U skladu sa tim društvenim angažovanjem pomogli su ovu organizaciju letnjeg kampa i odlazak na takmičenja. Domaćini na takmičenjima obezbeđuju hranu i smeštaj za goste, ali treba platiti put. Kad je to negde u Bugarskoj ili Temišvaru, onda nije problem, ali put u Moskvu, Japan, Argentinu košta. Naši bivši učenici su neko ko ima razumevanja i oni nam takođe pomažu , jer i sami znaju kako je bilo u vreme kada su oni trebali da idu na takmičenja. Roditelji su im pomagali, pa nisu znali do poslednjeg momenta da li će ići na takmičenje ili ne. Taj problem smo poslednjih godina uspeli da prevaziđemo zahvaljujući pomoći.

* Da li ste nailazili na neka vrata koja su bila zatvorena?

- Naravno da jesmo. Od sto vrata 99 njih nam je bilo zatvoreno. Ili ne odgovore uopšte ili kažu da oni ne rade to i da su za nešto drugo. Ja ne mogu nikog da osuđujem. Pomoć je potrebna mnogima. Srbija ima i bolesnu decu kojoj je potrebna pomoć i škole koje nemaju osnovne stvari, toalete na primer a kamoli računare i treba i njima pomoći.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)