SREBRO I BRONZA SIJAJU KAO ZLATO: Mladi informatičari osvojili medalje, pa nam otkrili SVOJE TAJNE USPEHA! (VIDEO)

Na međunarodnom takmičenju iz informatike za učenike srednjih škola RMI-Master of Informatics koje je održano u Bukureštu, učenici Matematičke gimnazije iz Beograda su ostvarili veliki uspeh. Svaki član tima je osvojio medalju.

Srebrna medalja pripala je Mladenu Puziću, a bronzu su osvojili Lazar Korsić, Marko Šišović i Jovan Bengin. Vođa ekipe je bila Jelena Hadži-Purić sa Matematičkog fakulteta u Beogradu.

Učestvovalo je 104 takmičara koji su tokom dva takmičarska dana rešavali po tri zadatka (po pravilima Međunarodne olimpijade iz informatike).

Čestitamo učenicima, roditeljima, profesorima, ali i ostalim zaslužnim za ukupan uspeh tima iz Srbije koji se opet našao među pet najboljih u Evropi u takmičarskom programiranju, navedeno je u saopštenju. Škola se zahvalila i "Telekomu Srbija" koji je finansijski pomogao učešće tima na takmičenju.

Mladen, Lazar, Marko, Jovan i profesorka Jelena su ovim povodom bili gosti Espreso intervjua.

Sa njima smo pričali o samim pripremama za takmičenje, čime se bave pored matematike i informatike, a rekli su nam i kada su seli prvi put za kompjuter i da ih sada nakon osvojenih medalja sve devojčice žele. Za njih ne postoji reč aplikacija, već algoritam. Za njih se i intresuju Region, Evropa ali i svet, a otkrili su nam ko od njih četvorice sebe vidi jednog dana u Majkrosfotu ili Guglu.

Profesorka je istakla da su i njihov najveći problem finasije, da su kucali na moga vrata, ali su ima skoro svaka, na žalost, bila zatvorena.

Ova četvorka je samouka, a na njihova pitanja iz sfere IT , retko ko ima odgovor. Saznajte koji od njih je samouk kada je u pitanju IT, a ko već predaje u Matematičkoj gimaziji! Ukoliko želite da nađete posao u sferi IT, profesorka objašnjava zbog čega treba zaobići one kurseve web dizajna.

U nastavku pogledajte intervju sa mladim informatičarima u:

*Dakle, vi ste tim koji dobija. Pre svega, čestitamo na ovako velikom uspehu vama, profesorki, direktoru, ali i vašim roditeljima. Koliko ste priželjkivali medalje?

Mladen: Medalje su uvek na umu, ali mi kada vežbamo ne vežbamo sa medaljom u planu. Mi vežbamo radi vežbanja i onda to dovede do medalja. Naravno umemo da se poredimo i sa onim kada izađu dva ista takmičara, pa onda možemo da pretpostavimo šta možemo da uzmemo, za šta možemo da se borimo i kakve su nam šanse za medalje. Tako da ima dosta razmišljanja o tome, ali medalje nisu poenta našeg spremanja.

*Sa kim ste prvo podelili vesti o osvojenim medaljama?

Jovan: Prvo sam javio roditeljima, naravno oni su me u tome i podržavali. Posle sam javio drugovima.

*Profesorka, kako ste se vi osećali u trenutku proglašenja?

Jelena Hadži-Purić: Pre svega, ja sam već više godina ponosna na ovaj tim, ovo nije njihov prvi nastup. Ja se uvek osećam ponosno kada vidim koga su ostavili iza sebe i po reprezentacijama i pojedinačno. Ponosna sam kada nagradu osvoje đaci kojima predajem i đaci koji na najbolji način predstavljaju zemlju iz koje su došli, a mislim i da su sponzori bili srećni, jer su uložili novac u prave stvari.

*Da li ste kao neko ko je predvodio tim zadovoljni ishodom ili ste očekivali više?

Jelena Hadži-Purić: Ja sam zadovoljna kada svaki član tima osvoji medalju to mi je na prvom mestu, a onda i boja tih medalja. Uvek pomislim da može bolje, ali kad vidim koga su sve pobedili, zadovoljna sam, pošto su zaista ostavili izvrsne programere iza sebe.

*Lazare, kakva je po tvom mišljenju, bila konkurencija?

Lazar: Bila je savladiva (smeh)! Ja nisam javio drugarima za moj uspeh, jer sam prvi dan uradio najbolje iz naše ekipe, tako da sam prvo zezao sve ostale članove ekipe. Ne znam kakva je bila konkurencija, ali su zadaci bili teški. Bilo je i onih koji su uradili sve, što je za nas nezamislivo.

Jelena Hadži-Purić: Lazar je skroman, on je prvog dana bio u konkurenciji za zlato.

*Jeste li čestitali konkurenciji tj osvajačima zlatne medalje?

Marko: Upoznali smo nove drugare. Družili smo se sa Rusima. Lazar zna ruski, a i uvek upoznamo nove ljude.

*Kako su izgledali zadaci?

Marko: To je takmičarsko programiranje. Mi dobijemo zadatke koje moramo da rešimo, ali i da implementiramo taj progam tj. da ga napišemo u programskom jeziku i on onda mora tačno da ispiše retultate svih test primera, što se poduje. Dakle, jednostavno se boduju samo rezultati.

*Kako su izgledale pripreme za samo takmičenje?

Marko: Mi se spremamo stalno, već nekoliko godina. To nije konkretno za neko takmičenje, već zato što volimo informatiku i zato što u školi ima dosta takmičenja, pa sve to ide nekako prirodno.

* Profesorka, kakvom opremom raspolaže matematička gimnazija?

Jelena Hadži-Purić: Zahvaljujući donacijama koje smo dobili od bivših đaka sada smo dosta zadovoljni. Situacija se popravila. Recimo, kada nas pitaju profesori u Poljskoj i Italiji kako uspevamo da tako dobro pripremimo tim ja im kažem da je to zahvaljujući maloj zajednici univerzitetskih profesora koja je odlučila da svoje vreme posveti takmičarskom porogramiranju. Interesantno je da Poljska i Italija imaju dosta univerzitetskih gradova, toliko da gotovo svako manje mesto može da se pohvali da je univerzitetski grad. Mi nemamo takvu sitauciju u Srbiji, ali uvek uspemo da izvedemo prvi rezervni sastav koji može da iznese medalju. Ponosni smo na bivše đake koji nam pomažu i kada treba da odputujemo negde. Imamo u planu još neka takmičenja, tako da ćemo videti da li ćemo imati novac.

*Kako ste izabrali baš ovu četvorku?

Jelena Hadži-Purić: Selekcija kreće još od decembra. Oni, sem što učestvuju na nacionalnim takmičenjima, mi im preporučujemo da se takmiče na najboljem sajtu za takmičarsko programiranje, a to je ruski sajt Codeforces i tamo rešavaju zadatke. Sajt je specifičan, jer ne može baš svako da rešava da te zadatke. Kada pogledate najuspešnije zemlje iz Zapadne Evrope nećete nači baš mnogo zemalja, ali kada pogledate studentsko takmičenje videćete da naši đaci predstavljaju zapadne zemlje tamo. Mi koristimo dakle, princip koji koristi Istočna Evropa počevši od decembra, pa svakog meseca kada imaju određena takmičenja, bilo u zemlji, bilo u inostranstvu. Onda se izdvoji grupa,a ovoga puta su to bila njih četvorica. Verujem da će sledeće godine konkurancija zaista biti jaka.

*Da li Vas kolege iz Evrope pitaju kako ste napravili selekciju ili ljubomorno čuvate znanje?

Jelena Hadži-Purić: Ponosna sam na turnir u Šumenu (Bugarska). Prošle godine i ove su mi tražili da sastavljam zadatke, a ove godine sam bila i član žirija u Moskvi na Olimpijadi. To govori da su kolege iz inostranstva vrlo svesne da mi možemo da napravimo dobar tim i zbog toga žele da imaju saradnju sa nama i sa druge strane katedre.

*Đaci, smatrate li da ove medalje mogu biti odskočna daska u daljem školovanju?

Lazar: U Anapolisu gde je održano takmičenje u okviru njihovog Univerziteta su sve one koji maturanti pozvali da se upišu na njihov Univezitet. Za mene je to bio probni intervju, ali mi je drago da sam video kako to sve izgleda.

*Koji fakultet ćete upisati?

Lazar: Najverovatnije matematički, jer je nekako opštiji.

*Koliko se matematika primenjuje u informatici?

Marko: U suštini matematika je deo informatike. To matematičko razmišljanje je veoma bitno, a sve što se koristi u sištini je matematika.

*Kada ste prvi put seli za kompjuter?

Mladen: Imao sam četiri godine. Taj prvi kompjuter je kupila moja baka za moje roditelje, a internet se nije koristio previše. Imal smo onaj spor interent dial-up. Hvala Bogu, dosta je tehnologija napredovala. Roditelji su me uveli svet tehnologija, časkanja sa svetom i upoznavanjem.

Jovan: Ja sam imao otprilike četiri godine kada sam prvi put se za kompjuter koji je bio namenjen mojim roditeljima, a ja sam ponekad igrao igrice, a kasnije sam počeo da se ozbiljnije zanimam za kompjutere.

*U kojoj meri ste samouki, a u kojoj meri ste "ukrali" znanje od profesorke?

Jovan: Programiranje je prvi počeo da me uči moj otac. Kasnije naprednije stvari ni on nije znao, pa sam ja išao na neke sajtove i tu sam naučio dosta stvari.

Mladen: Mene je prvi put zanimalo programiranje u petom ili šestom razredu. U staroj školi nije bilo preterano stručnog osoblja da me to nauči, ja sam učio iz knjiga koje sam našao na interentu, ali ni to nije baš moglo toliko daleko da ide. Kada sam došao u sedmi razred i dospeo u odeljenje specijalne škole onda sam počeo i da idem na dodatne časove gde sam dobio osnove za dalje. Kada se govori o olimpijskim nivoima takmičenja, potrebno je ipak, dosta raditi sam jer postoji toliko zadataka, fora i algoritama da je teško naći predavače, a profesorka je uvek tu kada nešto treba.

*Kakvo znanje naši đaci dobijaju iz informatike u matematičkoj gimnaziji, a kakvo je stanje bilo nekada?

Jelena Hadži-Purić: Verujem da je najbolje u Srbiji. Ide na bolje, ali bi trebalo pomoći našim kolegama informatičarima. Ja sam jednog direktora IT kompanije pitala da li je otišao u svoju školu, bila sam hrabra i pitala ga da li je poklonio računar svojoj školi i da li je profesorima platio stručnu obuku na šta se on nasmejao i rekao da ne treba pomoći baš svim profesorima informatike, ali je rekao da će on otići svakako u svoju školu i opremiti kabinet. Pomozimo našim profesorima informatike.

*U današnje vreme kada je teško doći do posla mnogi se okreću IT zanimanju kao zanimanju budućnosti, kažu da je tu najveća zarada. S tim u vezi, koliko đacima u gimnaziji samo predavanje može pomoći da steknu osnove iz IT?

Jelena Hadži-Purić: Veoma. Prosto je poznato da su đaci kojima sam ja predavala pre četiri godine sada na intrešipu u Majkrosoftovom centru Srbije. Prosto nema nijednog koji je otišao već u prvoj godini fakulteta, dok mi imamo još studente koji su još uvek web dizajneri, pa prosto ne mogu da prođu intrevju za posao, jer nisu imali ovaj dril i takmičarsko programiranje u svom životu. Ovo takmičenje dosta pomaže.Ovi đaci su se na vreme opredelili za nove stvari. Dakle, ne za one prizemne kurseve dizajna, već za prave stvari, a to je takozvano "otvaranje haube" u programiranju gde se zaista vidi šta je suština programirnja u računarstvu. Moji bivši đaci predaju informatiku, dolaze na časove u gimnaziji. Jedan biviši đak se čak i iznenadio i rekao da nije siguran da li ovde može da predaje, svestan koliko sebe treba da obuči da bi odgovorio na njihova pitanja.

*Profesorka, kakav je Vaš utisak ili mišljenje o tome koliko smo kao nacija informatički pismeni?

Dosta. S obzirom na to da koriste Fejsbuk. Dakle, umeju da koriste aplikacije, ali ne umeju da se odbrane od aplikacije. Mislim da je sekjuriti aspekt nije dovoljno proširen. U našem obrazovanju se ne radi dovoljno na bezbednosti računarskih mreža tako da tu isto ima dosta mesta za popravku.

*Da li neko od vas četvorice ima želju da razvije aplikaciju koja će biti jedinstvena u svetu ili da pak razvije nešto kompleksnije iz IT sfere?

Lazar: Svi imamo želju, ali za to treba posvetiti mnogo vremena tj treba posvetiti ceo život jer sve to potpada pod neke otvorene probleme što je već grana matematike. Ne bih rekao aplikacije. Hajde da to nazovemo algoritmom.

Jelena Hadži-Purić: Problem je što se u zapadnim medijima pojavljuju revolucionarni naslovi tipa "programer koji je na svom kućnom računaru rešio problem tri sekcije ugla" sa znakom pitanja u naslovu. (smeh)

*Ko od vas četvorice vidi sebe u Guglu ili Majkrosoftu jednog dana?

Marko: Konkretno Majkrosoft uvek izlazi u susret. Kad je neko pripremanje za međunarodno takmičenje na primer za Balkanijadu, pa i za svetsko takmičenje skoro sve pripreme se održavaju tamo, nekih nedelju dana. Zaista je prijatno iskustvo tamo raditi i sigurno se nadam da ćemo raditi na takvom jednom mestu.

*Imate li vas četvorica neki hobi pored informatike i matematike?

Marko: To je svakako predrasuda da mi nemamo neki hobi, da učenici iz matematičke gimnazije nisu svestrani, da nemaju drugih interesovanja kao i većina mojih drugara. Ja se bavim sportom i pored škole.

*Dakle, šminka na oku je posledica fudbalske utakmice?

(Smeh) Da, jeste!

Lazar: Bavim se matematikom i informatikom smo zato što ih volim, jer mi nekada prija da zaboravim na sve i nekad smo o tome mislim. Volim prirodu, volim da vozim bicikl i istražujem jezike.

Mladen: Ja imam dosta hobija i moglo bi se reći da su donekle štreberski, a onaj koji je najmanje štreberski jeste trčanje. Učestvovao sam na beogradskom polumaratonu. Volim da igram tetris. Osim toga, volim da predajem informatiku mlađim takmičarima. Predajem u Matematičkoj gimnaziji i držao sam neke pripreme preko leta. Volim i da čitam, uglavnom strane klasike.

Jovan: Što se tiče hobija uglavnim igram igrice, a što se tiče sporta bavim se plivanjem još od svoje pete godine. Nemam baš mnogo vremena za to, ali bih voleo da nastavim dalje sa tim.

*Od kako ste osvojili medalje, jel se devojčice raspituju za vas sada malo više?

Jovan: Nas sve devojčice žele!

Mladen: Ja imam devojku!

Lazar: Bolje da kažem šta su Rumunke rekle! (smeh). Šalim se.Iskreno, mislim da nas nisu gledale ni pre, a ni posle.

Marko: Mislim da znanje iz informatike nije nešto što one gledaju. Možda više gledaju kakve smo osobe van naše profesionalne usmerenosti.

*Kako ste ih Vi profesorka nagradili nakon osvojenih medalja?

Jelena Hadži-Purić: Oni će dobiti satisfakciju u vidu par aplauza, ali treba razmisliti o sistemskom uvođenju nagrada. Kao što su medalje iz sporta koje su takođe plod dugotrajnog rada. Prosto, trebaju i sponzori i društvo da znaju da je takmičarsko programiranje jedna mentalna sportska disciplina, pa možda treba izdvojiti i neki fond za mlade talente i da dobiju neku satisfakciju osim pogleda, aplauza i čestitki.

*Telekom Srbija je jedini pomogao odlazak na takmičenje. Kakva je situacija sa finansijama kada su odlasci na ovakva takmičenja u pitanju?

Jelena Hadži-Purić: Hvala kompaniji Telekom Srbija koja je jedina pomogla odlazak na takmičenje. Kucali smo jednom, otvorili su nam vrata. Postoji više kompanija gde smo kucali, a odgovori su bili poput " niste deo našeg kvartalnog plana", "koliko oni imaju godina", " voleli bismo da oni budu studenti, pa da onda rade kod nas". Ja se stvarno zahvaljujem mojim studentima i bivšim đacima iz uspešnih kompanija koji su nam stvarno izašli u susret , ali ne mogu da kažem da baš uvek možemo da računamo na sponzore. Nas zovu na nacionalne Olimpijade. Zove nas Rusija na svoju nacionalnu Olimpijadu, ali put do Moskve košta.

*Kada će se održati sledeće takmičenje i kako ćete sve to isfinansirati?

Jelena Hadži-Purić: Imamo evropsku Olimpijadu za juniore, svetsku Olimpijadu u Azerbejdžanu i imamo dosta poziva na nacionalne Olimpijade širom Evrope. Nisam sigurna šta će od toga biti finansirano. Verujem da će svetska Olimpijada svakako biti pokrivena, a sad odlazak u goste na nacionalne Olimpijade, e to nisam sigurna, jer zavisi od dobre volje društvene zajednice.

*Imate li poziva za saradnju iz Regiona?

Jelena Hadži-Purić: Iz regiona svakako. Pre svega, mi smo dosta cenjeni u Sloveniji, sa liderima iz Slovenije imamo najbolju saradnju. Međutim, naši mozgovi su dosta bolji od reperezentacije Slovenije. Naši đaci vole da odu tamo gde će imati baš konkurenciju. Rusija spada u sam svetski vrh, a naši đacii vole da odu tamo i odmere snage i upoznaju svoje idole. Sad ćemo ići u Bugarsku na Olimpijadu, a zove nas i reprezentacija Hrvatske. Ako budemo dobre volje, nadam se da ćemo i tamo otići.

BONUS VIDEO: