MNOGI SE IZ MOG MALOG SELA NISU VRATILI! Neverovatan život Srbina koji je preživeo TRI RATA

Među hiljadama priča nalazi se i sudbina Vujice Markićevića, koji je u šest godina ratovanja preživeo stvari koje danas teško možemo i zamisliti.

Markićević, redov Drinske divizije iz sela Pilatovići nedaleko od Požege, učestvovao je u oba balkanska rata, u bitkama na Ceru i Kolubari, a zajedno sa srpskom vojskom prešao je Albaniju. Nakon opravka na Krfu, učestvuje u probijanju Solunskog fronta i oslobađa Srbiju, kada je teško ranjen i jedva preživljava. Do Prvog svetskog rata seosko dete, postaje nosilac Albanske spomenice i mnogih drugih odlikovanja. Nakon rata, otac jedanaestoro dece. Dovoljno za tri, a ne jedan život.

GOLI I BOSI

- Još kao dete, jedva punoletan, učestvuje u Prvom balkanskom ratu. Interesantno je da je u bici kod Kumanova bio posilni (oficirski sluga) čuvenom Dimitriju Tucoviću, čuvao mu je konja, spremao mu i donosio hranu, čistio čizme i odeću, nosio poštu te učestvovao u sukobu sa Turcima i Albancima - priča nam Janko Markićević, jedan od Vujičinih unuka, koji čuva sećanje na pokojnog dedu.

Nakon oslobođenja od Turaka, pomislio je Vujica da je vreme za povratak u svoje rodno selo. No već 1913. godine učestvuje u ratu sa Bugarima na Bregalnici, a godinu dana nakon toga nalazi se na Ceru u borbi prsa u prsa sa moćnom austrougarskom vojskom.

Svojim unucima svakodnevno je svedočio kako su ranjeni oficiri komandovali, ne želeći da istupe iz stroja, a zemlja se nije videla od ubijenih saboraca. Oni su to pamtili i zapisivali. Sećao se kako su na Kolubari iz totalne defanzive prešli u ofanzivu.

- Išli smo goli i bosi po blatu i snegu, bez dovoljno municije, brojčano slabi, umire se i od tifusa, ali ipak izbijamo na Savu. Kod Beograda smo uništili most preko koga su se užurbano povlačile Švabe. Bila je to velika pobeda - pričao je Markićević.

NIJE PREPOZNAO BRATA

U septembru 1915. godine uz stalne borbe sa Bugarima u Prizrenu, vojska je dobila sledovanje za tri dana i počinje povlačenje za Albaniju. Kiša polako prelazi u sneg.

- Opanaka na nogama je sve manje, raspadaju se jer puta nema. Vezirov most na Drimu potpuno je zaledio, popeti se moglo nekako, ali sići nikako. Padaju u reku ljudi i konji. Tad sam čuo i da je stari kralj Petar sa nama - svedočio je Markićević.

Problem su predstavljale i albanske zasede, a izgubiti se nisi mogao jer je put bio označen mrtvim telima. Hleb tada nije video mesec dana, a vodu čitavu nedelju. Na putu za Drač susreo je svog rođenog brata Vitomira, koga nije video tri godine. Nije ga prepoznao.

U septembru 1916. počinju borbe sa Bugarima, svaki dan prsa u prsa dok nisu osvojili Kajmakčalan krajem septembra. Tada biva i teško ranjen, geler je završio u glavi i na rebrima sa leve strane, šaka leve ruke bila potpuno razbijena, noga takođe. Posledica dum-dum metka. Lečio se do kraja 1917. godine i čim je stao na noge našao se u rovu svoje Vardarske divizije, koja je bila kod Veternika. Konačno, nakon šest godina žestokih borbi, vratio se kući.

- Video sam tada da su mnogi iz mog malog sela Pilatovići nisu vratili. Od stotinak porodica koliko smo imali, poginuo je 81 vojnik, a samo u mojoj familiji Markićević poginulo je deset vojnika - prepričavao je ovaj junak. Umro je 1975. godine.

BONUS VIDEO: Dragan Marković Palma za Espreso o svim temama

(Espreso.co.rs / Blic.rs)