KADA SAM NA ZEMLJI NEBO ME PRITISNE, DOK NA VRHOVIMA PLANINA OSEĆAM SLOBODU! Novosadski profesor u penziji (70) OSVOJIO je najteže ALPSKE VRHOVE, a na NEBU rešava MATEMATIČKE ZADATKE! (FOTO)

- Kako se penjete na sve veću nadmorsku visinu, osećate se sve slobodnije, kao da je ceo svet ispod vas, počinje svoju ispovest za Espreso novosadski profesor u penziji, Branimir Šešelja koji ima punih 70 godina.

Branimir je u svojim mlađim godinama bio maratonac, profesor, a sada i ozbiljan planinar. Profesor Šešelja koji je do nedavno predavao na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu, rešio je da svoje matematičke zagonetke sada rešava na svetski poznatim vrhovima.

Ovaj čovek koji ima 70 godina, a telo i um mladića se već peo na vrh Bajthorn visine od 4.150 metara na Alpima, na Kilimandžaro, na Elbrus ( ugašeni stratovulkan na Kavkazu čiji zapadni vrh sa nadmorskom visionom od 5.642 metara predstavlja najviši vrh Evrope i Rusije). Ipak, od svih izazova, Branimir ističe Materhorn, planinu visoku 4.478 metara, na koju se pre njega popelo tek devet planinara iz Vojvodine.

Za Espreso kaže kako je Materhorn iskustvo koje se doživi samo jednom u životu, ali i da mu je ovaj uspon bio jedan od glavnih ciljeva kada je planinarenje u pitanju.

Naime, Materhorn leži na granici između Švajcarske i Italije i smatra se jednim od najizazovnijih uspona za alpiniste, iako nije među najvišima. Oko 3.000 alpinista pokuša uspon na ovu planinu godišnje, a od kada je izvršen prvi uspon na ovu planinu 1865. godine, više od 500 ljudi je poginulo, ili na putu ka gore ili dok su silazili.

Branimir nam je objasnio da je Materhorn vrlo kompleksan vrh i da najmanji problem "leži" u visini.

- To je vrh u obliku četvorostrane piramide i na njega se može penjati samo alpinistički ili polualpinistički, za takav podvig moraš da poseduješ određene veštine, kaže Branimir i dodaje:

Svake godine se tu popne određen broj ljudi, ali se i gine. Vrlo je lako da čovek tu "sklizne ka dole", ali upravo u tome leži izazov, a zato se svi pravi planinari barem jednom popnu na Materhorn, kaže on.

Napomenuo nam je da se za ovaj izazov spremao fizički, ali pre svega psihički jer je potrebno da se čovek prilagodi visini.

Dok ne dođete do cilja, a i kada stignete tamo, vi morate da spavate u određenim uslovima, da se prilagodite na manjak kiseonika, da naučite da dišete, da postanete deo te planine, objašnjava ovaj hrabar planinar i dodaje da su za ovakve podvige najbitniji, kondicija i adaptacija.

Osećaj koji ima na vrhovima planina nam je opisao kao "osećaj apsolutne slobode", dok na zemlji ima utisak kao da ga je "nebo pritislo".

Na pitanje da li na "nebu" ima više vremena za razmišljanje o problemima i svakodnevnici koja muči svakog čoveka, kaže da je stanje upravo obratno.

Kada ste gore, vi ste slobodni, ne razmišljate o tome šta vas čeka "kada siđete", već samo uživate u životu, objašnjava on i dodaje da svaki čovek treba da radi i da se bavi onim što želi kako bi bio zadovoljan, ali da mora da ima na umu da svoj organizam treba da koristi maksimalno jer on može mnogo toga.

Branimir je vegetarijanac, ali jede mlečne proizvode. Kaže kako nema zdravstvenih problema jer ne unosi meso i ne oseća nikakav zamor u mišićima iako mu je 70 godina. Sebe opisuje kao srećnog čoveka koji poštuje svoje godine. Ima tri ćerke koje uči da vole i poštuju prirodu i naglašava da je upravo sa njima spoznao svoju ljubav prema planinarenju i to kada su otišli na Durmitor porodično.

Upravo zbog toga se priseća kada je počeo ozbiljnije da razmišlja o "osvajanju vrhova". To se desilo u njegovim četrdesetim godinama.

U celu ovu pustolovinu sam uplovio sa svojih 40 godina i to porodično. Išao sam sa porodicom na Durmitor gde se desio taj "klik". Posle toga smo porodično odlazili na Alpe, pa na Kilimandžaro, pa onda u Južnu Ameriku, Iran, objašnjava ovaj profesor u penziji.

Pored iskustva i sticanja kondicije, Branimir je naglasio kako je prednost planinarenja i što na taj način možeš "istinski da spoznaš svet".

- Mogu vam reći da su karakteri ljudi slični i da sam naučio da prepoznam raspoloženje ljudi po načinu na koji se smeju. Kada putujete, planinarite, vi upoznate to "kulturno šarenilo", način na koji ljudi jedu, piju i kako se ponašaju, a to je divno iskustvo. Iako razlike između nacija i ljudi postoje, svi mi činimo isti svet, objašnjava bivši prof. Šešelja.

Ipak ovaj hrabri gospodin nije oduvek bio "sportskog duha". On je u svojim studentskim danima koje i dalje pamti bio neaktivan, a voleo je i cigarete. Tih dana, nije mogao da zamisli koliko će mu se život promeniti.

Kada sam bio student, slabo sam šta radio, čak sam i na fizičkom zabušavao, nisam želeo da se trudim. Jednog dana, drugar me je naterao da krenemo sa trčanjem i sećam se da sam hteo "dušu da ispustim". Tada sam shvatio da moram da promenim stil života, ostavio sam cigarete i počeo sam da trčim dok me "noge nose", priseća se Branimir.

- Nakon "prosvetljenja", prvo sam trčao pet, pa deset krugova, pa sam počeo maratone da trčim, priča profesor Šešelja.

Pre posla, ustajao bi ujutru da trči i ta aktivnost mu se doslovno "uvukla pod kožu". Ipak, kada je osetio da se ceo svet nalazi "ispod njega", nije mogao da se vrati na staro.

Ovaj način života je postao deo mene jer sam ga istinski zavoleo, a i adaptirao sam se na ovakav način života, priča ovaj hrabar, ali i mudar profesor koji često matematiče zadatke rešava na najvišim visinama.

Poručuje da je najgore kada se čovek "pomiri sa sudbinom" iako ne mora, kao i da ljudsko telo može mnogo toga, ako čovek ima volje. On nije završio sa izazovima jer mu je kako kaže, tek 70 godina, pa bi bilo besmisleno da nema sledeći plan.

Sada samo možemo da čekamo i vidimo koji sledeći planinski vrh će ovaj hrabar Novosađanin "precrtati".

Pogledajte bonus video: