SKELET MI JE OSTAO NETAKNUT, ALI ŽIVCI... Povredila sam leđa i otišla kod ortopeda na pregled, a tamo me sačekao pravi PAKAO

Znate onu čuvenu rečenicu: "Samo da je zdravlja".

U svakodnevnom ova izreka postaje kliše, međutim, kada se nađemo u situaciji da nam je isto ugroženo, prva pomisao nam je da zaista i jeste najvažnije biti zdrav.

Barem bi trebalo da bude. Svima nama. Bezbroj puta smo se našli u situaciji da čujemo da neko izbegava posetu lekaru iako ima ozbiljnih zdravstvenih tegoba, iz razloga što ih tamo čeka pakao.

Iskrena da budem, uvek sam na te ljude gledala kao na čudake kojima nije stalo ni do čega, pa ni do njihovog zdravlja.

Međutim, onda sam i sama došla u situaciju da imam zdravstvenih tegoba te sam bila prinuđena da se posvetim obilaženju zdravstvenih institucija.

Naime, pre nekoliko dana sam pala i udarila donji deo leđa o ivicu tuš kabine. Međutim, kako sam prošla bez nekih specijalno vidljivih posledica, smatrala sam da nema potrebe da potražim lekarsku pomoć jer zaista nisam neko ko za svaku sitnicu trči kod doktora.

Ipak, već sledećeg dana, osetila sam da imam poteškoća pri hodu i da mi se leva noga koči, ali ni to mi nije bilo dovoljno da se uputim u neku medicinsku ustanovu na pregled.

Nastavila sam da idem na posao, i da obavljam svakodnevne aktivnosti, iako je bol u nozi postajao sve jači. Kada je moje kretanje postalo prilično otežano, i bol nikako nije popuštao, rešila sam da je krajnje vreme da odem kod lekara.

Prvo sam otišla u Dom zdravlja kod lekarke opšte prakse jer bez uputa znam da nemam nikakve šanse da bilo šta postignem.

Doktorka me je pregledala, i uputila dalje. Naravno, to sam i očekivala, jer mi je bilo jasno da nisma slučaj za nju, već da se sa mnom mora pozabaviti neko stručan za ovakvu vrstu povreda.

S obzirom na moje stanje, uputila me je na VMA jer je povreda izgledala krajnje ozbiljno, iako sam ja sve to podnosila na nogama. Svesna činjenice da me tamo možda neće primiti, za svaki slučaj mi je sutradan zakazala pregled kod ortopeda na Kliničkom centru. Tešila sam se da sigurno ništa nije slomljeno čim mogu da hodam, iako trpim bolove, ali opet ... hodam.

Otišla sam na VMA jer sam želela da budem sigurna da je sve u redu.

Razmišljala sam, u pitanju je kičma, ko zna kakve bi posledice mogla da imam kasnije u životu.

Na šalteru za hitan prijem sačekao me je krajnje fin i staložen gospodin, ne baš naročito rečit, koji mi je dao hrpu nekih papira i uputio na hirurgiju. Prvo mi je prošlo kroz glavu, šta ću ja tamo, ali dobro, ko sam ja da pitam. Uradiću kako su mi rekli.

Posle skoro pola sata čekanja ispred hirurškog odeljenja, izašao je ljubazni doktor koji je pogledao moju papirologiju i uputio me na neurohirurgiju. Tad sam se već ozbiljno upitala, da li se ovde neko sprda sa mnom ili o čemu je već tačno reč.

Stacionirala sam se ispred ordinacije za neurohirurgiju, ali mi i dalje nije bilo jasno šta ja tražim na tom odeljenju, kad mi je u Domu zdravlja rečeno da treba da me pregleda ortoped.

Strpljivo sam sačekala nekih pola sata, a onda sam već izgubila strpljenje, jer sam uvidela da ja definitivno nisam pacijent sa neurološkim problemima, a onda sam konačno otišla kući.

Već mi je bilo mučno da me bespotrebno šetkaju, kao da mi nije dovoljno što trpim bolove. Definitivno sam odustala.

Naravno, uvek postoji opcija da se ode kod privatnika i da se sve završi u roku od svega par minuta, ali sve to i košta.

A kad već imam zdravstvenu knjižicu, zašto je ne bih koristila?!

Sutradan sam otišla na zakazani pregled kod ortopeda na Kliničkom centru. E to je tek posebna priča. Stigla sam na pola sata pre zakazanog termina, ali sam tek pet minuta pre zakazanog pregleda došla na red da predam knjižicu.

Kroz glavu mi se motalo da je to prosto normalna pojava jer u ovu ustanovu dolaze ljudi iz čitave Srbije, ali i da je u našoj zemlji na snazi nedostatak medicinskog osoblja.

Na šalteru me je sačekala prililčno drska i bezobrazna sestra koja se prema ljudima ophodi na krajnje neprofesionalana način. S obzirom da sam to i očekivala, samo sam se nasmejala na njeno ponašanje, i uredno se povukla sa strane da sačekam da budem prozvana. Čini mi se da je moj osmeh dodatno isprovocirao, ali nisam se nešto posebno ni obazirala, niti me je bilo briga što je "ustala na levu nogu".

Uzela je moju zdravstvenu knjižicu i odnela je u nepoznatom pravcu. Tek tada su mi bili potrebni čelični živci i strpljenje, jer sistem jednostavno ne funkcioniše onako kako bi trebao.

Pregled mi je bio zakazan u 9 i 15, a s obzirom da znam da je nemoguće da baš tad budem i primljena, nisam se mnogo stresirala. Verovala sam da ću biti primljena, samo možda 20-ak minuta kasnije, i to mi nije smetalo.

Međutim...

Prošao je prvi sat od mog dolaska. Strpljivo sam stajala i čekala. Samu sebe sam tešila rečima da to jednostavno tako mora. Svesna sam da je oko mene bilo mnogo težih slučajeva i da se podrazumeva da oni imaju prednost u odnosu na mene.

Polako ulazim u drugi sat, i dalje se niko ne pojavljuje da me prozove na "zakazani" pregled. Prošao je i taj famozni drugi sat, a još uvek ništa.

Kako sam sve vreme bila prinuđena da stojim, jer jednostavno nije bilo mesta za sedenje, moja povreda se sve više "javljala" da me podseti zbog čega sam tu i došla.

Konačno se pojavila ona "ljubazna" sestra koja je "zaplenila" moju knjižicu i uputila me gde treba da idem da nastavim svoju "misiju".

Otišla sam ispred ordinacije i tu sam nastavila da čekam. Na trenutak sam pomislila da bi moj dolazak na ovu lokaciju mogao nazvati "Čekajući Godoa". Na hodniku sa mnom stajali su ljudi sa vidno ozbiljnijim povredama.

Posebno mi je privukao pažnju mladić koji je sav u gipsu, odeven u pidžamu, stajao sa devojkom i vidno uznemiren zbog bolova koje trpi. Niko nije obraćao pažnju na njega, čak su ga posle sat vremena čekanja poslali da još toliko sačeka ispred druge ordinacije.

Moram priznati da sam bila šokirana. Ali ko sam ja da određujem pravila i da se pitam šta treba uraditi?!

Posle 3 i nešto sata, konačno sam prozvana da uđem u ordinaciju. Tu sam već izgubila strpljenje i poželela sam samo da uzmem svoju knjižicu i da odem, i ljubazno se zahvalim na svemu, uz objašnjenje da sam ozdravila dok sam došla na red, iako je to bilo nemoguće. Međutim, lekarka me je ljubazno primila u ordinaciju, i pitala šta je problem. Tu sam odustala od ove namere. Pomislila sam, dobro je, konačno neko ko voli svoj posao i ko će se svakom pacijentu maksimalno posvetiti.

Pregledala me je i utvrdila da ništa nije polomljeno, jer sam mlada, ali da sam se dobro "ugruvala" stoga mi je prepisano strogo mirovanje i "mackanje" kremicama.

Bilo mi je drago što sam imala sreće i što mi je skelet "netaknut", a s druge strane sam bila besna što sam 3 sata čekala da bi mi neko rekao najjednostavnije savete koje sam mogla da primenim sama i bez lekarskog mišljenja.

Uzela sam svoju dokumentaciju i sa kiselim osmehom napustila ordinaciju. Kroz glavu mi je prošla samo jedna misao: "Samo da je zdravlja", i ne daj Bože da se ikada više vratim na ovo mesto.

Bonus video: ŠAMARALA JE, ČUPALA I HISTERIČNO PRETILA: Nasilje među mladima sve gore! Tinejdžerka iz Beograda surovo maltretira dve godine mlađu devojčicu!

(Espreso.co.rs)