Šta uraditi sa peškirom koji dobijete na sahrani: Sveštenik otkrio istinu koju narod godinama pogrešno tumači

Peškir sa sahrane često završi na dnu ormara – izgužvan, skrajnut, godinama netaknut. U njemu se taloži neka neobjašnjiva nelagoda, gotovo strah od upotrebe.

Iako ga većina nas tako doživljava, oslanjajući se na tiha pravila „komšinica i tetaka“, sveštenici često nude potpuno drugačiji odgovor.

Kada se ukloni veo sujeverja, ispostavlja se da taj predmet nije ni ukleta stvar, ni amajlija, već ono što je oduvek i trebalo da bude – običan, plemenit dar.

Zašto se peškir uopšte deli na sahrani i pomenu

Običaj deljenja platna ide vekovima unazad kroz srpsku pravoslavnu tradiciju. Peškir, čarape ili košulja daju se onima koji nose sanduk, kopaju raku ili pomažu porodici u danima žalosti. To je naknada za trud i, još važnije, gest milosti. Daje se „za pokoj duše“ pokojnika, kako bi se dobro delo upisalo u njegovo ime.

Suština nije u predmetu. Suština je u činu davanja. Sveštenici često ponavljaju da Bog gleda srce darodavca, a ne kvalitet frotira. Skupocen peškir dat iz dužnosti vredi manje od jeftinog datog iz iskrene želje da se pomogne.

Najveća greška: peškir za dušu se ne sklanja u ćošak

Tu većina nas pogreši. Ljudi misle da je greh peškir prati, koristiti ili, ne daj bože, pokloniti dalje. Pa ga zato drže netaknut, kao da je deo nečije zaostavštine. Sveštenstvo jasno kaže suprotno, dar koji dobijete postaje vaš i sa njim radite šta želite.

Zamislite obrnutu situaciju. Vi date nekome peškir za pokoj duše svog oca, a ta osoba ga gurne u fioku i nikad ne dotakne. Da li ste time nešto postigli? Niste. Sveštenici naglašavaju da je lepše da se taj peškir koristi, da služi, da bude deo nečijeg svakodnevnog života.

Šta tačno da uradite sa peškirom koji ste dobili

Najispravnije je da ga upotrebite. Možete ga prati, kvasiti, brisati njime ruke, staviti u kupatilo. Nema nikakvog prokletstva vezanog za frotir koji ste primili na pomenu. Ako vam se ne sviđa ili vam ne treba, slobodno ga poklonite nekome kome će koristiti, time se dobro delo samo nastavlja.

Postoji i lepa praksa koju mnoge porodice neguju. Peškir sa sahrane daju siromašnijima, domu za stara lica ili nekome ko oskudeva. Tako predmet dobija pravu svrhu, a milost se širi dalje od groblja. To je, po rečima mnogih sveštenika, najbolje što sa njim možete učiniti.

Da li je greh oprati peškir sa pomena

Nije greh oprati peškir sa pomena. Reč je o običnom daru koji slobodno perete, koristite ili poklanjate dalje, jer vrednost ostaje u činu davanja, ne u samoj tkanini.

Strah od ovih stvari uglavnom dolazi iz narodnih verovanja, ne iz crkvenog učenja. Crkva ne poznaje pojam ukletog peškira. Kad čujete da nešto „ne sme“ da se opere ili pokloni, vredi pitati sveštenika, a ne se oslanjati na priče sa parastosa uz rakiju.

Najveći problem nije sam peškir. Problem je što tugu pretvaramo u sujeverje, pa onda običan predmet nosi teret koji nikad nije trebalo da nosi. Dar dat iz ljubavi ostaje dar, ma šta sa njim radili kasnije.

Da li peškir sa sahrane donosi nesreću?

Ne. To je narodno sujeverje, a ne crkveno učenje. Peškir je običan dar koji slobodno koristite.

Kome se daje peškir na sahrani?

Onima koji nose sanduk, kopaju raku ili pomažu porodici, kao naknada za trud i dobro delo za pokoj duše.

Šta da radim ako mi peškir sa pomena ne treba?

Poklonite ga nekome kome će koristiti, najlepše onima koji oskudevaju. Time se dobro delo nastavlja.

(Espreso/Krstarica/DČ)