DOKTORKA ALEKSANDRA JE STAJALA U SOBI KAD JE PACIJENTKINJA (40) NA SAMRTI IZGOVORILA OVE REČI: Pala je od ŠOKA!

Kroz tihe hodnike bolnice i sobe onih koji se nalaze na samom kraju života, psihološkinja Aleksandra Tomašek svakodnevno korača stazom koju većina nas izbegava čak i u mislima. Njeno iskustvo, stečeno u radu sa terminalno obolelim pacijentima, otkriva nam da smrt nije samo biološki kraj, već proces koji ima svoj specifičan jezik, simbole i predznake.

Slutnja koja prethodi dijagnozi

Ponekad se svest o kraju javi mnogo pre nego što medicina postavi svoju zvaničnu dijagnozu. Postoji potresna priča o gospodinu Janku, čoveku koji je bio duša svakog društva, a koji je iznenada svu svoju energiju usmerio na jedan jedini cilj: izgradnju porodične grobnice.

Dane je provodio na groblju, opsednut svakim detaljem kamena, dok su ga bližnji zbunjeno posmatrali. Tek kasnije stigla je dijagnoza raka želuca. Preminuo je samo nekoliko meseci nakon što je završio svoj poslednji zadatak. Gospodin Janko nije otvoreno govorio o smrti, ali je njegovo biće predosetilo da se vreme skraćuje.

Ipak, Aleksandra u razgovoru za Medonet napominje da priprema grobnice ili pisanje testamenta ne mora uvek biti pozivnica za smrt. Ponekad je to ljudska potreba da se haos života dovede u red. Seća se pacijenta koji je s ponosom projektovao impresivnu grobnicu "da svi stanu", prkoseći bolesti koja je kasnije otišla u remisiju. On je i danas živ, ali je mir pronašao u tome što je "sredio važne stvari".

Vizije na pragu: "Došao je po mene"

Ono što najviše fascinira u radu Aleksandre Tomašek su reči koje pacijenti izgovaraju neposredno pred smrt. Najčešća rečenica koju čuje je jednostavna i spokojna: "Spreman sam."

Mnogi pacijenti, svesni svoje situacije, pred sam kraj počinju da vide one koji su davno otišli. Psihološkinja nikada neće zaboraviti četrdesetogodišnju majku koja je gubila bitku sa rakom jajnika. Jedno od njeno troje dece preminulo je sa samo dve godine. U poslednjim satima njenog života, lice joj se iznenada prosvetlilo neverovatnim mirom.

"Pogledaj, došao je po mene!, rekla je. "Izgleda kao heruvim, ima prelepe plave oči i kosu. Vidiš li ga? Idem s njim." Govorila je o svom preminulom detetu sa takvom uverljivošću kao da je ono već tu, u sobi. Sledećeg dana je preminula.

Da li su to efekti jakih lekova ili glas podsvesti koji pokušava da ukroti strah od nepoznatog? Možda. Ali za one koji odlaze, te vizije baka, deka ili dece su apsolutno stvarne i donose utehu koju nikakva nauka ne može da zameni.

Težina neoproštenog i vedrina crvenih sandala

Nažalost, ne odlaze svi u miru. Život je složen, a smrt ponekad surovo ogoljava naše najdublje rane. Aleksandra se seća čoveka koji je telom bukvalno odlagao odlazak, čekajući sina kojem je nekada naneo veliku bol. Želeo je samo jednu reč - oproštaj. Sin se nikada nije pojavio. Taj čovek je izdahnuo u teškom unutrašnjem sukobu, noseći sa sobom teret koji nije stigao da odloži.

S druge strane, u sobama gde se čeka kraj, ponekad se začuje i smeh. Jedna pacijentkinja je molila da je ćerka sahrani u crvenim sandalama. Kada se povela priča o tome šta ako smrt nastupi usred zime, Aleksandra joj je uz osmeh obećala: "Onda ćemo vam obuti tople crvene papuče". Taj trenutak zajedničkog smeha pokazao je koliko je važno ne bežati od razgovora o poslednjim željama, ma koliko one neobično zvučale.

Kako razgovarati o neizbežnom?

Najveća greška koju porodice prave je ućutkivanje onoga ko želi da priča o svom kraju. "Ćuti, nećeš ti još", rečenica je koja zatvara vrata bliskosti onda kada je ona najpotrebnija. Aleksandra savetuje: kada vam bliska osoba kaže da želi da priča o tome šta će biti kad je više ne bude, odgovorite samo: "Dobro, pričaj mi, slušam te." To je najveći dar koji joj možete pružiti.

Posebno je važno biti iskren sa decom. Fraze poput "baka je zaspala" ili "mama je otišla na dalek put" mogu kod deteta stvoriti trajni strah od spavanja ili osećaj napuštenosti. Detetu je potrebna jasna informacija prilagođena uzrastu, data u okruženju koje mu uliva sigurnost.

Aleksandra Tomašek, koja je doktorirala na Medicinskom fakultetu u Varšavi i posvetila karijeru kriznoj psihologiji, danas ne strahuje od smrti pacijenata. Njen najveći strah je da neće stići da pripremi porodicu za odlazak voljene osobe. Za nju, razgovor o smrti je zapravo najdublji razgovor o životu - o tome kako želimo da budemo upamćeni i kako da oni koji ostaju nastave dalje sa mirom u srcu.

Bonus video: OSTAVLJALI JOJ MRTVE PTICE NA KOLIMA I CRTALI KRSTOVE NA VRATIMA Ispovest prijatelja ubijene Dade Vujasinović: Iza njenog ubistva stajali su određeni ljudi

(Espreso/Blic/medonet.pl/D.S.)