SNEŽANA JE BILA SOBARICA NA KRUZERU, A SAD JAVNO PROGOVORILA: Neverovatno šta je čovek spreman da uradi za 5 evra!

Snežana Oreb iz Novog Sada radila je ceo život. Podizala je porodicu i decu, a onda je u 52. godini ostala bez zaposlenja. Nije očajavala, tražila je posao i pronašla ga, i to na rečnom kruzeru, sa 59 godina.

„Sve me je prošle godine odvelo na rečni kruzer, gde sam radila kao sobarica i doživela liberalni kapitalizam u njegovom neshvatljivo surovom obliku. Kod nas je život zaista surov, ali sve ono što često zamišljamo o radu na Zapadu nije ništa manje surovo i strašno, ili bar nije ni približno onako kako se predstavlja“, rekla je za portal 021.rs 2020. godine.

O svojim iskustvima napisala je i knjigu, za koju kaže da je želela da bude ohrabrujuća za druge žene koje su prošle slične životne priče. Nakon slanja biografije, razgovora i provere znanja engleskog jezika putem Skajpa, Snežana je dobila posao sobarice na kruzeru koji je organizovao dvonedeljna putovanja na relaciji Budimpešta Amsterdam. Među 40 članova posade bila je najstarija.

Kada su joj javili da je primljena, dobila je avionsku kartu i otputovala u Beč, gde su je dočekali vozač i automobil i odvezli je u Linc, odakle je brod isplovio. Sve je bilo veoma profesionalno, a prijem radnika ljubazan. Ukrcali su se nekoliko dana pre dolaska turista kako bi očistili brod i pripremili ga za krstarenje. Na brodu dužine 135 metara bilo je oko 200 turista, uglavnom starijih od 70 godina. Posadu su činili ljudi iz celog sveta, najviše sa Filipina i iz Rumunije.

Osam minuta za sređivanje kabine

„Posada je smeštena u donjem, mašinskom delu broda, ispod nivoa reke. Kabine su veličine tri sa tri metra i uvek se dele sa još jednom osobom. Moja cimerka bila je Rumunka. Spavala sam na gornjem ležaju, što je prilično klaustrofobično, a pri kočenju ili sudaru pad sa kreveta nije isključen. Teško je spavati čak i kada ste umorni. Putuje se noću, brodovi neprestano trube, zvuk sirena gotovo nikada ne prestaje. Neverovatno je koliko je gust saobraćaj na reci, ponekad sam imala osećaj da putujemo autoputem, a ne rekom“, ispričala je.

„Radno vreme je podeljeno u smene, od šest do četrnaest časova i od osamnaest do dvadeset dva časa, a ako vas pozovu van tog vremena, morate se odazvati. Na brodu često rade čitave porodice, a muškaraca je više nego žena, gotovo 65 odsto. Za sve što radite postoji tačno određena minutaža koje morate da se pridržavate. Za osam minuta morate da sredite jednu kabinu, a za pola sata da mašinski ispeglate 200 stolnjaka. Posao koji sam ja obavljala sama ranije su radile tri žene, ali je vlasnik kompanije odlučio da štedi. Nadređeni stalno, bez prestanka, čim vas sretnu, viču: Go, go, fast, fast, faster. Sve vreme ste u strahu da niste dovoljno brzi i dovoljno dobri.“

U takvim uslovima izdržala je dva meseca, iako je ugovor potpisala na šest meseci.

„Tokom pauza sam zvala svoje kod kuće, ti razgovori su me spasavali. Razgovarala sam sa cimerkom ili pisala dnevnik. Iz njega nastaje moja druga knjiga koju trenutno pišem, a nosiće naziv Moje okno u rečnom vrtlogu. Čitala sam, razmišljala kako sam uopšte dospela tamo. Posrtala sam, padala u očaj, iako po prirodi nisam takva. Rad i život na brodu pripadaju domenu nekog vrlo čudnog rijaliti šoua“, iskrena je Snežana.

Kako se treba ponašati prema gostima

Život i rad na kruzeru uređeni su pravilima kojih se posada mora strogo pridržavati.

„Jedno od pravila je da sa gostima ne smete da razgovarate niti da imate bilo kakav kontakt. Gosti su ponekad radoznali i zapitkuju o vama, ali im ne smete otkriti ništa o sebi ni o brodu, jer ako to sazna nadređeni, nije prijatno. Među posadom se ne sme podizati glas, zidovi su tanki i moramo da šapućemo kako ne bismo nekoga probudili. Odnosi među osobljem su grubi, ima mnogo prijavljivanja i gotovo nimalo solidarnosti. Filipinci se drže zajedno i u svoje društvo ne primaju nikoga, čak ni kada smo van broda i imamo slobodno vreme.“

Novinari su je pitali i kakvi su bili gosti. Iskreno je rekla da ju je šokiralo koliko neki loše vode računa o higijeni.

„Ono što sam viđala u kabinama gotovo je nemoguće opisati rečima. Neverovatno je dokle smo kao civilizovana bića stigli. Ali ono što me je kao čoveka najviše pogodilo jesu takozvane monkey night večeri, koje se organizuju jednom tokom svakog krstarenja. Tada članovi posade moraju da zabavljaju goste tako što, maskirani, sede unutar kruga koji formiraju putnici. Sve deluje krajnje uvredljivo i duboko nedostojanstveno. Neverovatno je dokle je čovek spreman da ide u ponižavanju i šta je sve u stanju da uradi za pet evra“, kaže Snežana.

Postoje i pozitivne strane

Kako sama ističe, ima ih i dodaje:

„Čistoća je, na primer, na neverovatno visokom nivou. Vodi se računa da nigde nema prašine, ni u gostinskim, ni u našim sobama. Ako glavna domaćica prstom pređe po nekoj površini i nađe prašinu, imate problem. Menadžerka ima pravo da uđe u vašu sobu u bilo koje doba dana ili noći i proveri čistoću. Peškiri se menjaju četiri puta dnevno, ili i češće ako je potrebno, a posteljina se ponekad menja čak svakog dana. Članovi posade mogu da koriste vešeraj u bilo koje vreme i koliko god žele. Vodilo se računa i o našoj ishrani, na tome su zaista insistirali. Jedino su termini obroka bili neobični, sve kako se ne bi remetio raspored obroka za goste.“

Zadovoljna je bila i zaradom, a poslodavac je, kako kaže, bio vrlo korektan.

„Po ugovoru plata je fiksna i iznosi 1.500 evra, a nakon svakog krstarenja dobija se još 700 do 800 evra. Deluje kao mnogo, ali kada vas ubace u mašinu u kojoj neprestano morate svima da govorite da je sve u redu, sav novac gubi smisao. Čak i ako raskinete ugovor pre dogovorenog roka, isplate vas korektno, bez odugovlačenja i bez ikakvih kazni, do poslednjeg centa.“

Njeno iskustvo je svakako zanimljivo jer pruža uvid u život i posao koji se nekima mogu učiniti gotovo idealnim. Međutim, očigledno je da za takav rad treba biti spreman na mnogo toga, uključujući i uslove koji nimalo nisu laki.

Bonus video: Kruzer u Kataru na kojem ne postoje pravila

(Espreso/021.rs/D.S.)