HRABROST JE PREBLAGA REČ: Prva Srpkinja koja je preveslala Atlantik za Espreso otkrila detalje neverovatne avanture

U svetu u kom se svakodnevno suočavamo sa brojnim izazovima, priča o dvadesetosmogodišnjoj Ani Žigić budi nadu i daje pravi primer čelične volje i odlučnosti.

Ana je sa još tri devojke skoro 40 dana danonoćno veslala kako bi završila najtežu veslačku trku na svetu.

Okružene ajkulama i drugim okeanskim stvorenjima, borile su se sa talasima na nemilosrdnom Atlantiku i preveslale čak pet hiljada kilometara, od Afrike do Amerike.

Tako je Ana, po majci Srpkinja, po ocu Slovenka, ušla u istoriju kao prva kojoj je na našim prostorima ovako nešto pošlo za rukom. Ova neverovatna avantura trajala je 39 dana, 12 sati i 25 minuta.

U njenog ekipi su bile i hrabre Engleskinje - Abi Platen, Eli Rejlonds i Viktorija Munk.

Ana Žigić je za Espreso podelila svoje iskustvo i poslala inspirišuću poruku naglašavajući važnost motivacije i podrške u ostvarivanju zacrtanih ciljeva.

Iako vesla od jedanaeste godine, nikada nije razmišljala o ovakvom testu izdržljivoti. Iako je poznavala ljude koji su preveslali drugi najveći okean na Zemlji, nije mogla ni da sanja da će i sama postati jedna od njih.

Međutim, kako to obično biva često na filmovima a ređe u životu, inspiraciju za ovakav poduhvat dobila je na neuobičajen način.

- Poznavala sam nekoliko ljudi koji su preveslali Atlantik pa sam počela da pratim trku ali nisam bila sigurna da je to za mene. Međutim, kad sam videla Linkedin post našeg kapitena Viki, da traži ekipu i da želi da inspiriše devojčice i devojke da se bave sportom, nisam ni trenutka razmišljala i odmah sam se prijavila, rekla je Ana za Espreso.

Pripreme za trku trajale su skoro dve godine, a za to vreme, devojke iz tima su provele preko 400 sati na čamcu.

- Provodile smo i skoro svaki vikend zajedno u različitim aktivnostima, da bismo postale što jedinstveniji tim, jer smo pre dve godine bile potpuni stranci, priča naša sagovornica.

Sastavni deo priprema bili su i razgovori sa onima koji su preveslali Atlantik. Ipak, za jednu od najopasnijih trka čovek nikada nije dovoljno spreman i uvek nešto može da ga iznenadi. - Dosta smo vremena provele razgovarajući sa ljudima koji su već preveslali Atlantik tako da smo bile prilično pripremljene na većinu situacija. Ono što nas je najviše “iznenadilo” iako smo bile upozorene, koliko će nam smetati što smo stalno mokre i slane i koliko će sve oko nas biti mokro i slano, priseća se ova hrabra devojka.

Motivacija i zajedništvo

Vrisak dana i dnevni "wow"

Motivacija i zajedništvo su jedan od najvažnijih segmenata dugog i zahtevnog putovanja. Naročito kada je u pitanju ovako izazovna avantura.

- Na tome se najviše radilo pre nego što smo krenule ali smo i na čamcu imale svoje rituale: vrisak dana kad bi se zajedno drale po ceo minut da izbacimo svu frustraciju iz sebe. Takođe smo imale dnevni “Wow”, nekad su to bile duple duge ili delfini, a nekad samo omiljena grickalica, ali u svakom danu smo uspevale da nađemo nešto pozitivno, navodi sagovornica.

Uz sve izazove koje okean nosi sa sobom, devojke su se suočile sa temperaturom, morale su da desalinizuju morsku vodu i da jedu male zalogaje astronautske hrane.

Nije ih zaobišla ni morska bolest koja im je zadala muku u isto vreme.

- Sva sreća morska bolest je trajala samo prva tri dana kada smo sve četiri povraćale sve vreme. Jednom kada smo se navikle, sve je bilo okej. Tokom ta prva tri dana jedino što sam mogla da progutam su bili štapići i plazma keks, pa i to po malo i retko, kaže Ana Žigić za Espreso.

Kako se kraj trke približavao, raslo je i uzbuđenje. Ana se kako kaže, najviše radovala malim stvarima koje će imati na kopnu, a tek kasnije i shvatila kakav podvig je zapravo napravila.

- U trenutku kad smo završili trku toliko je bilo buke, boja, utisaka da nisam imala prilike da razmišljam o tome šta smo postigli. Radovala sam se svežoj hrani, voću i sladoledu. Tek posle par dana sam postala svesna našeg uspeha. Ne samo da smo uspele da prođemo cilj, nego da smo i bile druge u ženskoj konkurenciji i osme među 38 čamaca, navodi naša sagovornica.

Odgovor na pitanje kako se ne plaši vode i nepreglednog okeanskog prostranstva, krije se njenom detinjstvu. Anin deda bio je vaterpolista i njena velika inspiracija.

- Ja se naravno ne sećam toga, ali sam bila na porodičnom čamcu sa nepuna tri meseca. Naučila sam da plivam skoro u isto vreme kad sam prohodala, tako da sam jako rano saživela sa morem. Deda je uvek bio inspiracija, a mama nas je ohrabrivala da isprobamo sve sportove koji su nam pali na pamet. Veslanje sam upoznala tek u šestom razredu jer je bio jedini sport kojim su se bavili i dečaci i devojčice, navela je Ana.

Dok traje interesovanje za onim što je postigla, kako kaže, trudi se da što više govori o tome, a ugovara i posete školama kako bi inspirisala što više devojčica i žena da se bave sportom i prevaziđu svoje granice.

- Imamo i ambicioznije planove, ali o tome više kasnije. Pre svega sam želela da inspirišem druge jer suviše devojčica napušta sport svake godine. Ali i da dokažem sebi da mogu ovako nešto da postignem, navodi Ana za Espreso.

Hrabrost je definitivno blaga reč za ono što je Ana postigla. Na stranice istorije ispisala je jedinstvenu priču o istrajnosti, odlučnosti i snazi volje jedne žene koja nas podseća da možemo sve, samo ako verujemo i veslamo napred prema svojim ciljevima.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

Bonus video:

(Espreso/Marina Letić)