ŽIVKO JE BIO DETE SA SPISKA DIANE BUDISAVLJEVIĆ: Njegov broj je bio 1128, preživeo je pakao, ovo je NJEGOVA PRIČA

Broj 1128. Ime Živko. Godina rođenja 1940. Prezime Zelenbrz. Veroispovest katolička, nacionalnost Hrvat. Od 1942. godine, pa u narednih osam decenija ovo je bilo saznanje sa kojim je penzioner iz Zagreba rastao i živeo, sve do pronalaska i otvaranja spisa Diane Budisavljević, kada je Živko saznao da je sin Smilje i Ljubomira Ivančevića, Srba koji su živeli u selu Voćin kod Osijeka, od kojih je oduzet i poslat u Zavod za gluhonijemu djecu u Zagrebu 1942. godine.

Iako ima 84 godine, “Brzi” kako ga prijatelji zovu, britke je svesti, čio i komunikativan. Na najteža pitanja, ona o odrastanju i saznanju da je jedno od 12.000 dece koje je Diana Budisavljević tokom Drugog svetskog rata uspela da spasi iz ustaških logora, odgovara razborito, jezgrovito i, reklo bi se, pomirljivo spram svoje sudbine. Jer, Živko i pored svega što mu se izdešavalo u životu u najranijim danima detinjstva, nikoga ne mrzi.

Ogrlicu sa brojem nosi oko vrata

Da je posvojen, odnosno, “dat na izdržavanje” Mati i Mariji Zelenbrz znao je od svoje druge godine života, kao i to da je Srbin pravoslavac, međutim onaj poslednji deo slagalice, odakle i čiji je, saznao je tek u poznim životnim godinama. Jedina veza sa tim životom bila je kožna ogrlica sa metalnom pločicom na kojoj je bilo utisnut broj 1128, pod kojim je bio zaveden u Dianinim spisima. Preplašeno i dete otrgnuto iz zagrljaja prave majke, koje je prošlo patnju i egzodus Srba koji su živeli na teritoriji nekadašnje NDH, imalo je samo jednu želju po dolasku u sirotište - da oseti ljubav i sigurnost.

Ogrlicu nosim od 2019. stalno. Taj broj je sve što sam imao kada su me smestili u Zavod za gluhonijemu djecu. Određeno mi je da sam rođen u Podravini, da sam katoličke vere. Znam da su svi u to vreme dobili kao datum rođenja 10. april, što je bio dan NDH - kaže on na početku razgovora za “Blic”.

Iz Zavoda ga je dva ili tri meseca po dolasku, uzela k sebi porodica Zelenbrz. U tom trenutku, prema proceni imao je dve godine.

Krikom i plakanjem do majke

- Meni je majka bila jako potrebna, znate, i brzo sam se vezao za nju. Prave majke i oca se nisam sećao, nisam plakao za njima. Ona kad je ušla u tu prostoriju, deca su bila u lošem stanju, bolesna, umirujuća, i pronašla je mene - kaže on na početku razgovora za “Blic”.

Put do srca žene koja ga je podigla vodio je kroz suze i krik deteta.

Plakao sam na sav glas, nije bilo suza više. Prišla mi je i pitala zašto plačem. Rekao sam da sam dobio batine jer sam se upiškio u gaće. To je bio okidač, pitala me je da li bih išao sa njom kući. Rekao sam, hoću, ali samo ako imaš meso kod kuće, bio sam gladan - reči su Živka Zelenbrza.

Sudbina koju je delio sa ostalom Dianinom decom, bila je teška i gorka. Neki su poput njega znali da su usvojeni, neki su tek kasnije to saznali. Ipak, većini je bila ista emocija - kada se pakao terora u logorima završio sa dolaskom u zavod, retko ko je, kako priča Živko, imao volje da u kasnijem dobu potraži svoje biološke roditelje, u slučaju da su oni i preživeli rat i zarobljeništvo.

Pismo od majke

- Meni su spontano dozvoljavali da ženu i čoveka koji su me odgajali zovem mama i tata, što opet sa drugom decom iz Zavoda za gluhonijemu djecu nije bio slučaj. Znam slučajeve gde su oni (deca) zvali svoje spasioce ujak, ujna, teta, pa su ih onda tek, u zrelim godinama, suočili. Moji su zbog te neke neukosti, meni dozvolili da ih zovem mama i tata. Ja sam znao da sam usvojen, odnosno, da sam bio dat na izdržavanje - priča nam Živko.

Porodicu, onu pravu, nije tražio. Čak, jednom prilikom kao mali, osetio je veliki grč u stomaku kada mu se majka jednom prilikom obratila pismom iz jednog od nacističkih logora.

- Preko Crvenog krsta, dobio sam prve karte preko Zavoda za gluhonijemu djecu, par meseci nakon što sam došao u tu porodicu. Bila je to 1942. godina. Mama (usvojitelj) je imala 22 godine, čitala je te dopisnice i rekla mi “Živko, to ti mama piše. Doći će po tebe”. Ja sam odmah reagovao čudno, ja sam se čvrsto uhvatio za skute moje “nove” mame - priseća se Živko.

Ovakva reakcija, kako kaže, nije bila čudna za decu logoraša koja su završila kao usvojena ili poput njega, data na izdržavanje. Kako nam je ispričao, jedan njegov poznanik iste sudbine, iako je postojala šansa i znao je da je srpskog porekla, nikada nije želeo da kopa po prošlosti. On, sa druge strane jeste, doduše decenijama kasnije. Jer, tokom odrastanja u njegovom životu je bilo nekoliko slučajeva u kojima su neke žene tvrdile da je on baš njihov rod. Sve te priče, ispostavile su se samo kao želja majki i tetki da još jednom zagrle nejač koja im je bila otrgnuta. Put ka istini, započeo je sa posetom najtragičnijem spomeniku NDH režima - Jasenovcu.

Poseta Jasenovcu

- Nakon 75 godina života, kad sam već postao udovac, osetio sam potrebu da odem u Jasenovac. Previše godina sam imao i razuman sam. Pre toga nikada nisam bio. Teško je to opisati, neugodno je prčkati po tim sudbinama, svašta te nekako izazove. Opet, bilo je verovatno i onih koji su bili spremni da počine samoubistvo u tim slučajevima - priča on.

Kada su se pojavili Dianini spisi sa listom spasene dece, klupko je počelo da se odmotava. Za Živka je sve bilo gotovo 2023. godine, kada je koordinisanim radom hrvatske istoričarke Nataše Mataušić i srpskih institucija na čelu sa Muzejom žrtava genocida na čelu sa Dejanom Ristićem, njegova sudbina bila demistifikovana.

- Još nisam išao u Voćin. Bih, ali gde da odem? Ja još nisam išao u Aušvic, i tamo bih voleo da idem. Možda bi trebalo da odem u to selo i da prošetam. Ne znam... Nema ni godinu dana od kako sam saznao istinu o svom poreklu i imenima roditeljima. Posle toliko godina... Znate, to su teške stvari, to je neugodno, uznemiravajuće je. Iskreno, previše vremena je prošlo da bih bio srećan što konačno znam istinu o svom poreklu, može se reći da sam ravnodušan - iskreno će Živko.

Porodica koja ga je preuzela iz Zavoda za gluhonijemu djecu ga je podigla, odškolovala i trudila se da mu ništa ne fali. Radni vek je proveo kao inženjer telekomunikacija, a pod stare dane uživa u ljubavi i podršci voljene ćerke i sina u Zagrebu.

Nakon ekskluzivnog intervjua za “Blic”, Živko Zelenbrz je govorio pred okupljenima u prostorijama Narodne biblioteke Srbije, gde je bio izložen i spisak Diane Budisavljević. Ovaj put, bio je otvoren na strani na kojoj se nalazilo ime i prezime Živka Ivančevića, godina rođenja, ime pravih roditelja.

Od 12.000 Dianine dece, koliko ih je spasila, danas je među živima još oko 300 njih.

Bonus video:

(Espreso/Blic/Stevica Rajčetić/Preneo D.M.)