SVEKRVA IZ NIŠA DOŽIVELA BRUKU OD SNAJE NA BOŽIĆ: Vređala je PRED UNUCIMA, a kada je videla ŠTA RADI NJEN SIN...

Praznici su vreme kad se porodica okuplja oko svečane trpeze, radujući se vremenu koje će provesti zajedno. Ali, nije retkost da su upravo praznici vreme kad shvatimo koliko su nam, zapravo, daleki one koje smatramo najbližima. U to se uverila i Danica iz Niša, koja je za Božić ugostila svog sina Aleksandra i snaju Darju. Njoj će ovaj Božić ostati u tužnom sećanju jer je, kaže, od svog jedinca doživela ono što nijednoj majci ne bi poželela.

- Ostala sam bez supruga veoma mlada, kad je moj Aleksandar imao svega četiri godine. Suprug koji je bio moja prva ljubav poginuo je vraćajući se sa službenog puta, zbog pijanog vozača. Posle njegove tragične smrti nisam htela ponovo da se udajem; moja misija bila je da ceo život posvetim našem sinu, da ga vaspitavam, uložim u njegovo obrazovanje, vodim ga na letovanja i zimovanja… Očinsku figuru donekle su mu zamenili moj otac i moj brat koji žive u okolini Niša. Kad je Aleksandar diplomirao, bila sam jako ponosna, a kad se oženio bila sam najsrećnija žena na svetu. Radila sam dva posla da bih mu pomogla da napravi svadbu, ali on nije hteo ni da čuje da svadba bude po starinskim običajima, iako je to bila i moja želja, i želja mog oca i brata. Aleksandar je studirao u Beogradu, tamo je i upoznao sadašnju ženu, a ona je iz stare beogradske porodice i nije želela da se, kako je govorila, vraća u prošlost praćenjem svadbenih običaja iz unutrašnjosti. To mi je otvoreno rekla nekoliko meseci pred svadbu, a ja se nisam pobunila, jer mi je sreća mog sina i tada, kao i sada, bila na prvom mestu – započinje priču Danica.

Kad je Danica postala baka, njen život je dobio novu dimenziju i, kako kaže, novi smisao. Aleksandar i Darja su dobili blizance, pa dok mališani nisu napunili četiri godine nisu ni dolazili u Niš.

- Sin mi je objašnjavao kako su deca mala i vrlo nežnog zdravlja, pa se zbog toga ne usuđuje da krene sa njima iz Beograda kod mene. Viđala sam ih samo jednom godišnje, za rođendan, i to tako što bih ujutro krenula autobusom iz Niša, odnela tortu i poklone, a popodne se autobusom iz Beograda vraćala kući. Sin i snaja žive u relativno malom stanu, pa nisam mogla da prespavam kod njih, ali mi ni to nije smetalo – nastavlja Danica.

Stalno ih je, kaže, zvala da dođu sa decom kod nje, posebno za praznike, ali su Darjini roditelji uvek imali prednost. Otkako su se penzionisali preselili su se iz centra grada u veliku kuću sa dvorištem na periferiji, pa je Aleksandru, Darji i mališanima bilo bliže da odu do njenih roditelja nego da putuju do Niša.

Prošle godine za Božić Danici je sin obećao da će ovaj Božić dočekati zajedno u Nišu. Danica danima nije mogla da obuzda uzbuđenje zbog dolaska najvažnijih gostiju iz Beograda. Kuvala je, mesila, čistila kuću do iznemoglosti, samo da sina, snaju i unučiće dočeka u što lepšem ambijentu i u što toplijoj atmosferi.

- Rekli su mi da će doći na Badnji dan, a onda su se javili i rekli da će ipak doći na prvi dan Božića. Bila sam tužna, jer sam htela da sa unučićima unesem badnjak i slamu u kuću i da ih naučim tim običajima, ali sam se s druge strane radovala što ćemo se ipak videti, makar dan kasnije. Pa ima li veće sreće za roditelja nego da sa svojim sinom i njegovom porodicom bude za Božić? Nema, ali ako su ljudi normalni. A kod nas se ispostavilo da stvari nisu baš onakve kakvim sam se nadala – dodaje Danica.

Božićno jutro dočekala je na nogama već u pet sati. Iako je znala da će gosti iz Beograda stići verovatno u kasnim prepodnevnim satima, Danica je vredno umesila česnicu, stavila paricu, dren i zrnce kukuruza, i ispekla je dok nije svanulo. Prethodne večeri je u kesu stavila malo slame, pa je svezanu kesu stavila ispod trpezarijskog stola, a u svaki ćošak dnevne sobe pobacala je orahe, baš kao što je to naučila od svojih roditelja, baka i dedova. Na sto je stavila najlepši stolnjak od damasta, porcelanski servis za ručavanje i ulašten escajg, a iz ormara izvadila kristalne čaše koje je pre više od tri decenije dobila za svadbu od kumova. Koristila ih je samo u specijalnim prilikama, kakva je, verovala je, bila i ova – proslava Božića sa sinom i njegovom porodicom.

- Kad su Aleksandar, Darja i deca došli, mojoj sreći nije bilo kraja. Pozdravila sam ih onako kako se na Božić pozdravljaju svi, uz reči:“ Hristos se rodi“. Snaja je stisnula zube i odgovorila mi: „Srećan Božić“, a sin se nasmešio i blago slegnuo ramenima. Unučići su me pitali šta znači to što sam im rekla i ja sam počela da objašnjavam da se tako pozdravlja svako koga sretnemo od dana Božića do Krstovdana. Snajka je počela da negoduje. Rekla mi je da ne zaluđujem deccu takvim stvarima koje se samo još po unutrašnjosti i selima pamte, i da je sasvim dovoljno da deca kažu onaj obični pozdrav: „Srećan Božić“. Nije mi bilo baš pravo, ali sam prećutala, jer ne znam u kakvom se društvu kreću moji unučići i kako beogradska deca čestitaju Božić – prepričava Danica.

Kad su mališani počeli da se igraju po bakinom stanu, u uglu sobe videli su orahe. Doneli su ih, stavili na sto, rekli da su ih našli u ćošku i pitali Danicu da li ih je izgubila.

- Tad je moja snajka Darja zgrabila orahe i rekla kako je baka, tj. ja aljkava i razbacuje stvari po kući, pa će se skupiti miševi. Opet sam se nasmejala, jer sam pretpostavila da i moji unučići ponekad razbacaju igračke po stanu, pa im Darja i Aleksandar „prete“ da će im u stan doći miševi ako i dalje budu bacali igračke. Tad nisam ni slutila da su zapravo sve te opaske upućene na moj račun i način kako obeležavam Božić – komentariše Danica.

Vrhunac je usledio kad je trebalo da sednu za prazničnu trpezu.

- Pozvala sam ih za sto i rekla da stanu dok očitam „Očenaš“. Moj Aleksandar je rastao u pravoslavnom duhu i otkako zna za sebe pred svaki ručak dok je bio mali slušao je kako čitam „Očenaš“, a kad je i sam naučio ovu molitvu čitao ju je pre nego što bismo seli da jedemo, makar za Božić, Uskrs i krsnu slavu. To je deo naše porodične tradicije. Ali, snajka Darja očigledno nije navikla na takav početak prazničnog ručka, pa mi je odbrusila: „Danice, molim Vas, nemojte da nam bunite decu! Oni rastu u gradu, nemaju pojma šta je Bog i ne vidim da bi to trebalo da znaju dok ne odrastu. Možda ih ni tada neće zanimati, ali sada ne dozvoljavam da im opterećujete mozak takvim stvarima! Čuj, „Očenaš“ pred ručak“?! Pobacani orasi po kući! Pa je l’ ovo 21. vek i stan u Nišu ili čatrlja u nekoj selendri u 13. veku?! Aleksandre, gde si nas ovo doveo?!“ Bila sam šokirana. Zar je molitva razlog za takvo ponašanje? Zar su orasi, koje su naši stari bacali po kući za Badnje veče, razlog za takve reči? – pita se Danica kroz suze.

Ono što ju je mnogo više povredilo bila je reakcija njenog sina Aleksandra.

- Dok je Darja osipala paljbu po običajima koje sam htela da sprovedem, moj sin je ćutao kao zaliven. Progutala sam knedlu, rekla im da sednu da se posluže, a ja sam u sebi izgovorila molitvu, tražeći od Boga da nam podari mir i slogu. Ipak, novo poniženje sam doživela kad sam ponudila sinu, snajki i unučićima da odlome deo česnice. Desilo se da je moja snajka odlomila deo sa zrnom kukuruza. Odmah je odreagovala tako što je zabranila deci i Aleksandru da pojedu svoj deo česnice. „Nemojte ovo da jedete, možete da se zagrcnete. Stvarno ne razumem zašto česnica nije mogla da bude obična pogača, zašto ste morali da stavljate sve ove simbole? Danice, molim Vas, živimo u 21. veku, okanite se tih starinskih običaja, oni su prevaziđeni, a i deca bi mogla da se uguše paricom. Sigurno ste i paricu stavili, zar ne? Aleksandre, molim te, ti ionako ne bi trebalo da jedeš testo, a i deca su svakako navikla na kupovni hleb. Hajde, Danice, sklonite ovo sa stola i molim Vas, nemojte više ovakve stvari da radite kad dolazimo sa decom. Kad nismo tu, radite kako hoćete, ali kad nas pozovete da dođemo u goste molim Vas da to bude bez ovih gluposti“, rekla mi je snajka, a moj sin je pognute glave ćutao. Nije smeo da me pogleda u oči i to me je najviše zabolelo – dodaje Danica.

Ostatak prvog dana Božića protekao je jednako napeto, iako je Danica, tvrdi, uradila sve da njeni najmiliji gosti pamte taj dan po toplini porodičnog doma. Nepunih sat vremena po završetku ručka Aleksandar, Darja i mališani krenuli su put Beograda, pravdajući se da ne žele da ih „uhvati mrak“ na putu.

- Trudila sam se da budem dobar domaćin, da sinu, snajki i unučićima učinim boravak kod mene nezaboravnim, a u grlu mi je sve vreme stajala knedla, što zbog snajkinih reči, što zbog Aleksandrovog ćutanja. Da mi je pre dolaska rekao da ne praktikujem običaje, ja bih ga poslušala. Da je rekao bilo šta kad je Darja onako ružno prokomentarisala za orahe, razumela bih i ne bi mi bilo ovoliko teško. Ali, da on sve vreme ćuti i drži joj stranu, kao da nije odrastao u ovoj kući i kao da nije naučen običajima od malih nogu, e to ne mogu da razumem. Ispratila sam ih i ostatak dan provela plačući. I sad mi se po glavi roji milion pitanja, a ono glavno je da li se to mene moj sin stidi? Pa ljudi odu u inostranstvo, pa gledaju da ispoštuju sve običaje koje su naučili u Srbiji, a on ćuti ko zaliven dok snajka vređa ne samo mene, već i njegov način života i odrastanja pre nego što je otišao u Beograd – jada se Danica, pitajući se gde je pogrešila.

Bonus video:

(Espreso/ Srećna Republika/ Prenela V.A)