ISTORIJA ZABORAVLJA MLADOG ĐORĐA KARAĐORĐEVIĆA: Bio je žrtva spletki i svog brata, ali se posebno istakao 1914.

Kada je srpska vojska počela da se povlači sa Mačkovog kamena, princ Đorđe Karađorđević je sa isukanom sabljom poveo na juriš posustalu jedinicu i preokrenuo tok borbe. Životni put Đorđa Karađorđevića (1887–1972), najstarijeg sina kralja Petra I, različito je opisivan i tumačen.

Pristalice njegovog brata, kralja Aleksandra, smatrale su da je zbog, blago rečeno, „preke naravi“ sa razlogom smešten 1925. godine u azil za umobolne. Kritičari vladavine prvog jugoslovenskog kralja smatrali su pak da je Đorđe, u narodu prozvan kraljević Đorđe, žrtva spletki i apsolutističke vladavine njegovog brata, koji je nasledio presto pošto je Đorđe abdicirao, okrivljen za smrt svog posilnog tj. služitelja Stevana Kolakovića.

I jedni i drugi su, međutim, priznavali Đorđu Karađorđeviću patriotizam i ličnu hrabrost koja je ponekad zaličila i na onu mitsku njegovog „prezimenjaka“ Marka ili srpskog vožda po kome je dobio ime.

Francuski novinar, ratni dopisnik pariskog Žurnala, Anri Barbi opisao je u knjizi „Sa srpskom vojskom“ kako je princ Đorđe, ličnim herojstvom i žrtvovanjem, preokrenuo tok jedne borbe u Prvom svetskom ratu. Stigavši u zoru iz Valjeva princ Đorđe je na konju obišao front bitke privučen žestinom borbe na Mačkovom Kamenu i oko te pozicije.

Iznenada je, sa brda sa kojeg je osmatrao i gde se zaustavio, video kako se srpske linije povijaju. Neprijatelj je već stigao gotovo do visine artiljerijskih baterija. Situacija je izgledala beznadežno.

Za to vreme, rezervni bataljon se nije pomerao, a bio je sakriven u nekom prevoju terena.

Princ Đorđe nije oklevao nijednu sekundu. Podbovši konja, jurnuo je u galopu i stigao ispred tog bataljona.

– Šta v … – vi ovde? – podviknuo je on.

– Mi smo u rezervi.

– „Švabe“ samo što nam ne uzmu topove a vi ovde sedite prekrštenih ruku!

– Nemamo naređenje.Na Mačkovom kamenu uoči ranjavanja

– Gde je zapovednik?

– Ubijen!

– Za mnom … Ja ću vam biti zapovednik.

Bataljon je oklevao da prati ovog oficira kojeg većina nije prepoznala. Princ Đorđe je onda izvukao sablju:

– Vojnici! – viknuo je – ja sam princ Đorđe, stariji sin vašeg Kralja! Neka hrabri pođu za mnom! …

I dalje na konju, on se bacio prema neprijatelju. Bataljon, svi kao jedan, krenuo je trčeći za njim.

Princ Đorđe na konju bio je izvanredna meta i neprijateljski meci bili su usmereni na njega. Za to vreme, trupe koje su videle kako njihova rezerva juri, prestaju da se povlače i, ojačane, ponovo kpećy na neprijatelja koji, sa svoje strane, okleva a potom počinje da se povlači.

Oslobođena artiljerija ponovo otvara vatru i uskoro je izgubljeni teren povraćen.

U poslednjem času, pošto je zahvaljujući svojoj energičnoj intervenciji vratio pobedu u srpske redove, jedno zrno pogađa i baca iz sedla princa Đorđa.

Trče prema njemu, ali on razuverava one oko sebe koji su se uplašili rekavši veličanstvenu rečenicu:

– Ne bojte se ništa – kaže im on – oni mene ne mogu da ubiju! A zatim … mi smo im uzeli Mačkov Kamen! … Nek „crknem“, ono nije ništa! … Živela Srbija!

Zahvaljujući neverovatnoj sreći, zrno koje ga je pogodilo u slabinu zaobišlo je kičmeni stub, ne oštećujući nijedan osnovni organ.

Ovo je drugi put, od početka rata, da je princ Đorđe ranjen, zapisao je Barbi.

Komunisti su imali više razumevanja za Đorđa nego što su imala njegova braća: Netrpeljivost između Đorđa i Aleksandra još više je rasla nakon smrti kralja Petra. Princ Đorđe je uhapšen 1925. godine i godinama je boravio u zatvoru, montirani su lekarski izveštaji da je neuračunljiv itd. Posle ubistva kralja Aleksandra 1934. u Marselju, princ Đorđe se ponadao da će biti pušten na slobodu. Međutim, knez namesnik Pavle i kraljica Marija nisu imali želju da ga oslobode i on je u zatvoru dočekao i Drugi svetski rat. Oslobodili su ga Nemci, znajući za veliku nepravdu koja mu je naneta.

Posle Drugog svetskog rata nova komunistička vlast sve članove dinastije Karađorđević (koji su bili u izgnanstvu) proglasila je državnim neprijateljima, oduzela im državljanstvo i konfiskovala imovinu. Jedino je princ Đorđe ostao u Beogradu i živeo mirno u slobodi kao penzioner. Čini se da je komunistička vlast imala više razumevanja za njega od rođenog brata. U poznim godinama oženio se Radmilom Radonjić. Nisu imali dece.

Umro je u Beogradu, u dubokoj starosti, 17. oktobra 1972. Sahranjen je u zadužbini svoga oca, crkvi sv. Đorđa na Oplencu kod Topole. Pored njega je sahranjena i njegova žena Radmila.

(Espreso/RTS/Srpska istorija)