SNEŽANA VEĆ 12 GODINA PUTUJE CELIM SVETOM: Za Espreso otkrila sve o AVANTURAMA koje ŽIVI, a o kojima mnogi MAŠTAJU

Malo je onih koji barem jednom u životu nisu poželeli da ostave sve i otisnu se u nezaboravnu avanturu putovanja po celom svetu.

Ali, malo je i onih koji su to zaista i učinili. Beograđanka Snežana Radojičić jedna je od njih.

Pre dvanaest godina biciklom je krenula na put oko sveta kako bi ispunila svoj san iz detinjstva.

100.000 kilometara i 50 zemalja kasnije, Snežana živi ono o čemu je maštala - putuje i piše knjige.

Na put oko sveta "otisnula" se jula 2011. godine i nije ni slutila sa kakvim će se čudima upoznati, koliko će divnih ljudi sresti i kakve će sve uspomene pretočiti u reči.

Iako ih je stopila u jednu, neraskidivu, Snežana ima dve najveće strasti - bicikl i putovanja.

Ljubav prema biciklizmu kod nje se rodila još u mladosti, dok je strast za putovanjima došla nešto kasnije.

Za Espreso se prisetila jednog događaja koji je u mladosti za nju bio merilo najveće sreće.

- Bicikl sam dobila dok sam još bila u obdaništu. To je bio beli Poni. Posle kada sam studirala, pošto sam i radila preko Omladinske zadruge, od prve plate sam kupila bicikl koji je bio neki teški krš od čelika. Bio je kineski bicikl, težak 20 kilograma, pa sam poskidala višak delova da bi izgledao malo više "fensi", to su osamdesete godine. Devedesetih su deca za diplomski dobijala Jugića, ali mene to nije zanimalo. Tražila sam od oca bicikli i dobila sam zeleni Rog Maraton i mojoj sreći nije bilo kraja, navodi Snežana za Espreso i dodaje:

- Što se tiče putovanja, ja nikada nisam volela da putujem. Bila sam štreber, lik iz biblioteke koji je putovao samo kroz lepu književnost, umetnost. Duhovno putovanje je bilo jedino što sam ja priznavala i nisam shvatala zbog čega bi ljudi putovali i zbog čega bi ljude zanimalo da vide bilo šta što mogu da nađu u enciklopediji. Tako da je to potpuno kontro onome što živim poslednjih 12 godina. Ljubav prema putovanjima se rodila zahvaljujući biciklizmu i odlascima u prirodu pošto sam planinarila. U detinjstvu sam bila izviđač i onda sam početkom dvehiljaditih, zahvaljujući internetu, otkrila "Ciklosvet Srbija" i pridruižila sam im se.

Nakon toga otkrila je i mrežu koja je pandan svetski poznatoj biciklističkoj mreži i postala je domaćin putnicima koji su na biciklima prolazili kroz Beograd.

Od tada više nema sumnje šta je ono što je zaista ispunjava i čini srećnom.

Biciklom je prošla četiri kontinenta tokom 12 godina proputovanja i iza sebe je ostavila 100.000 kilometara pređenog puta.

Da je svaki početak težak, Snežana je osetila na svojoj koži.

Na samom startu putovanja, život je pred nju stavio ispit koji je položila prelazeći fizičke granice, ali i granice svoje zone komfora.

Prvi i najveći izazov, kako kaže, bio je kada je krenula na put, bez novca i bez znanja o tome kako se zapravo putuje. Dvanaest godina kasnije, iza sebe ima na desetine hiljada pređenih kilometara, kao i uspomenu na brojne izazove sa kojima se smelo suočila.

Danas, Snežana je primer istrajnosti, borbe i hrabrosti i dokaz da snovi postaju stvarnost ako se to jako želi.

- Imala sam 150 evra mesečno, bicikl je bio star 30godina, šator je koštao 50 dolara. To je bila sve nekvalitetna oprema. Putovala sam sa saputnikom i emotivnim partnerom Amerikancem kog sam vrlo malo poznavala, jer smo se upoznali šest meseci pre te ture a povodom te ture. Tako da je to bilo jako naporno, ljudi koji se maltene ne poznaju u ekstremnim uslovima. Takvo putovanje, kampovanje, svakodnevno snalaženje... Nije to moglo da funkcioniše. Onda sam ostala sama, posle osam meseci. Morala sam da se suočim da tim da moram sama da nastavim ako želim da to radim i dalje. Morala sam i da se suočim sa nedostatkom novca pošto je u dvoje bilo mnogo lakše putovati kada se spoje dva mala budžeta, to je ipak nešto. Onda se desilo da je moj podstanar pobegao i da je napravio dug od 600 evra koji sam ja otplatila tek posle tri godine. To je bio najveći izazov na samom početku, u prvoj godini putovanja, priseća se naša sagovornica i dodaje da je želela da putuje i pre nego što je upoznala svog saputnika i da nije želela da ostane bez svog sna samo zato što je ostala sama:

- Kasnije, naravno, najveći izazov tokom te prve godine je bio kako da kampujem sama i kako da razbijem taj strah u vezi sa kampovanjem koji je toliko uzeo maha da sam u jednom trenutku shvatila da to nema smisla, jer ja putujem da bih uživala a ne da bih se bojala svaki dan i tresla se. Onda sam počela da radim na pomeranju granica tog straha. I dalje sam izuzetno oprezna, ali se ne bojim više.

Rumunija, Himalaji, Sumatra...

Kao svetskog putnika sa ogromnim iskustvom, pitali smo je da nam otkrije najlepše predele naše planete.

- Bilo bi jako teško da na svakom kontinentu izdvojim po jednu zemlju, ali recimo u Evropi mogu da izdvojim Rumuniju kao izuzetno zanimljivu zemlju kada je reč o prirodnim lepotama pošto imaju Karpati, ravnice, more, reke... Izuzetno lepa, velika zemlja. Ima puno, puno različitih stvari da se vidi tamo. Nama je poprilično nepoznata zemlja iako nam je u komšiluku. Tamo se nalazi Transfagarašan to je "must ride" ruta do vrha istoimene planine na 2.100 metara. Zaista srdačno preporučujem. Tu je i kanjon Nere i Beušnice. Rumuniji nazivaju istočno- evropskom Švajcarskom po lepoti, kaže Snežana i dodaje da je izbor predela u Aziji još teže napraviti jer je u pitanju još veći kontinent:

- Tamo sam provela skoro sedam godina, ali na prvom mestu su Himalaji u Nepalu. Ja sam vozila na Himalajima, prešla sam prevoj "Thorung La" na 5.416 metara nadmorske visine. Himalaji su, naravno, fascinantni. Japan je dosta zanimljiv, posebno ostrvo Hokaido. Što se tiče tropskih zemalja, Sumatra u Indoneziji mi je bila najzanimljivija i uopšte te zemlje u Vatrenom pacifičkom pojasu. Kada je reč o južnoj Aziji, tu je naravno čileanska Patagonija kao i čileanska Atakama pustinja koja izgleda kao da ste na Mesecu. To je ogromno prostranstvo od 1.600 kilometara dužine. Peruanske Andi su takođe zanimljivi, kao i Amazon kojim sam plovila. Sva ta priroda oko Amazona je zanimljiva. U Kolumbiji isto postoji taj masiv Siera Nevada de Santa Marta koji je izuzetno sceničan.

Snežana kaže da je severnoamerički kontinent prekrstila iz "Divlji Zapad" u "Divni Zapad", navodeći da su nacionalni parkovi poput Grand Canyon, Bryce Canyon, Zion neshvatljivo lepi i da ništa od onoga što je gledala preko ekrana ne može da dočara tu lepotu uživo.

Spontane svakodnevne avanture

S obzirom na to da Snežana svaki dan živi pravu avanturu, nema klasičnu pripremu za destinacije koje će posetiti. Ona je sve vreme na putovanju, na drumu i ide iz zemlje u zemlju, iz jednog u drugi kraj.

- Ja to ne radim zato što ne putujem tako da dođem kući pa istražujem, pa se pripremam za nešto... Kada mi se nešto dopadne, kada čujem za nešto lepo, kad otkrijem, idem tamo. Jedino o čemu vodim računa jesu vizna pravila koliko dugo mogu da ostanem u nekoj zemlji i u koju zemlju sledeću mogu da uđem. Nekad se zadržavam kraće u nekim zemljama, mestima a nekad duže, tako da je to sasvim drugačiji koncept od koncepta regularnog putovanja, navodi naša sagovornica i objašnjava da nekada bira zemlje koje su u skladu sa njenim interesovanjima i koje su joj zanimljive za otkrivanje kultura.

- Nekada se orijentišem prema viznim pravilima, prema skupoći određene zemlje, mada to nije presudan faktor. Išla sam i u jako skupe zemlje kao što je Japan, Amerika. Prošla sam kroz Singapur i tako neke izuzetno skupe zemlje. Vizno pravilo je jedino što me ograničava. Krenula sam od Južne Amerike a ne od Severne, jer mi je bila zanimljivija cela ta latino kultura.

"Ljudi su najveće otkriće"

Nosi neprocenjivo iskustvo sa svakog putovanja i kaže da su ljudi najveće otkriće na ovoj planeti. Ta činjenica joj je promenila sve i doprinela tome da počne da se otvara svetu, da veruje ljudima, razbije svoje stereotipe i postane otvorenija i tolerantnija prema drugim kulturama i narodima.

- Najlepša iskustva su sa lokalcima. U 99 odsto slučajeva ta iskustva su izuzetno pozitivna, ne samo u mom slučaju nego i u slučajevima svih putnika koji putuju na neki od alternativnih načina -biciklom, peške ili autostopom. Svet je neuporedivo bolje i lepše mesto nego što mediji žele da mi verujemo. Ljudi su mahom svuda dobri i žele da pomognu. Meni su pomagali i pomažu mi na najrazličitije načine. Od kada sam u Americi, već tri meseca, razbijam sve žive predrasude o Amerikancima jer mi na svakom koraku pomažu. Nude mi besplatan smeštaj jer je vrlo vetrovito, ne mogu da ostanem sa šatorom pa mi ponude prikolicu da spavam u njoj besplatno. To inače košta 100 dolara. Ili mi ponude hotel, čak su mi davali i pare jer ih oduševi moja priča i ono što radim. Ponude mi prevoz usred pustinje, na planini kada idem strmim putevima, kada ostanem bez vode, bez hrane. Neverovatne stvari rade za mene. Svuda u svetu su to ljudi radili. Nudili su mi hranu, pozivali na obroke, da prenoćim kod njih. Sve zavisi, naravno, od kulture do kulture pošto je u nekim kulturama to izraženije a u nekim manje. Islamske i naše balkanse kulture su mnogo otvorenije u tom smislu, jer je nama normalno da pozovemo stranca da dođe kod nas da spava, dok u Japanu ili Južnoj Koreji žive u malim stanovima i oni ne pozivaju na taj način. Oni na druge načine pokazuju gostoljubivost tako što kupe nešto, donesu hranu, pozovu kada roštiljaju... Iskustva su svuda izuzetno pozitivna .

Naša sagovornica kaže da je bilo na stotine anegdota i da je jednu celu knjigu posvetila čudima ljudske dobrote koja su joj se dešavala na putovanjima.

- Jedna anegdota koju bih izdvojila vezana je za Evkador u kojem sam prošle godine dobila koronu. Tu sam imala samo sobicu, zidovi su bili takni i delila sam kupatilo i kuhinju. Tu je bilo puno gostiju pošto je to u Kitu (glavni grad Ekvadora) najjeftiniji hotel. Trebalo je da idem na Galapagos da radim test i onda se ispostavilo da sam dobila virus. Tada sam rekla vlasniku hostela da sam dobila virus i očekivala sam da će reći da moram da izađem iz hostela jer je tu puno ljudi. Međutim, on je rekao da će mi dati sobu koja ima zasebno kupatilo po istoj ceni. Onda je njegova žena meni kuvala, kupovala lekove i nisu hteli da uzmu ništa za to. Na kraju sam im, kako bih se odužila, spremila neka srpska jela i baš smo se zbližili. Ljudi se uvek nađu i u najtežim situacijama su tu da budu ljudi. Većina sveta je takva zaista, kaže Snežana za Espreso.

Sirija, Sibir i Srbija

Pitali smo je i kako ljudi reaguju na pomen naše zemlje. I ona se, kao i mnogi srpski turisti, susretala sa mešanjem Srbije sa Sirijom i Sibirom.

- Uglavnom se ne zna za Srbiju. Mi smo skloni da to doživljavamo lično i da to smatramo nekom uvredom. Svaki kontinent je galaksija za sebe. Mi u Evropi patimo od evrocentrizma, Azija pati od aziocentrizma, Severna Amerika od američkog centrizma, Australija od austrocentrizma... Ljudi uglavnom ne znaju ništa van svog kontinenta ako znaju i o svom kontinentu. Mi sada možemo da se busamo kako znamo mnogo više, a evo, ja ću da pitam koliko ljudi, ovako iz prve, može da kaže ko je bio Nobel, zbog čega je zaslužan i zašto postoji Nobelova nagrada? Eto, samo da ostanemo u toj maloj Evropi, a da ne govorimo o Aziji koja je četiri puta veća od Evrope. Dakle, znaju ponekad. U Aziji su uglavnom za Srbiju znali po lošim stvarima. To je moje iskustvo. Većina je i dalje vezivala za rat, ali to je bilo i pre par godina. U Južnoj Americi i Americi, u kojoj sam u poslednje vreme, znaju mnogo više po nekim sportistima. Neki znaju za Đokovića, Jokića, zna se za fudbalere. U Meksiku, centralnoj Americi i severnom delu Južne Amerike zna se puno za Bregovića i festival u Guči. I u Americi se zna za Guču. U Aziji su znali za tenisere... Za Teslu kako gde. Negde se zna, negde ne zna. Vrlo malo se zna, to je moj utisak. Čak i ako se zna, zna se po automobilu. Međutim, ne zna se da je on baš iz Srbije, kaže Snežana za Espreso.

Kraj prvog dela

Bonus video:

(Espreso)