"NEMA KO ČAŠU VODE DA MI PRUŽI": Vesni su NATO bombe uzele obe noge, ostala je sama, a sada ima i TEŠKU BOLEST

Svake godine 24. marta, uz sećanje na početak stravičnog bombardovanja Jugoslavije, setimo se i Vesne Stojković (52) iz Vranja koja je u želji da zaštiti svoje dete od sigurne smrti, izgubila obe noge. Njena priča nikoga ne ostavlja ravnodušnim, a iz godine u godinu njeno zdravstveno stanje sve je lošije.

Vesna je 5. aprila sebe izložila velikoj opasnosti da bi svoje dete staro tek nekoliko meseci, zaštitila.

Prošla je kroz brojne faze rehabilitacije, proteze koje je dobila od Fonda za zdravstveno osiguranje, nisu mnogo pomogle. Zato je nakon godina borbe odlučila da postane član fondacije Budi human kako bi skupila novac za proteze koje bi joj znatno olakšale život, ali tek tada sve je krenulo na gore.

Dobila je nove proteze, ali je saznala da boluje od najopakije bolesti. Skoro joj je dijagnostikovan rak debelog creva.

Vesnin životni put nije nimalo lak, i ako neko zna šta znači snalaziti se i boriti se u životu-zna ona.

Da situacija bude još teža, novac za smeštaj u Beogradu mora sama da pokrije, a neophodan joj je kako bi mogla da dolazi iz Vranja na rehabilitacije radi spašavanja mišića koji su atrofirali.

Na sve to, Vesna je nakon dijagnostikovanja raka smršala oko 15 kilograma, te više ni te proteze koje ima ne igraju veliku ulogu, ne može da ih nosi, a ostala je prepuštena sebi, bez bilo koga ko bi joj dodao čašu vode.

Kako je za Espreso ispričala, u međuvremenu je i suprug ostavio, ćerka se udala i nema vremena i sredstava da je češće obilazi.

Živi od minimalne invalidske penzije i socijalne pomoći, od kojih ništa ne ostane kad poplaća sve račune i kupi hranu.

- Sreća je što sam dobila biološku terapiju koju pokriva Republički Fond, znatno je efikasnija od hemioterapije, a ne moram još i o tome da brinem. Ne mogu sama da platim smeštaj u Beogradu kad dođe vreme za rehabilitacije, jedva se skrpi 30.000 mojih primanja. Neophodne su mi da bih mogla sama da izdržim i o sebi da brinem jer su mi mišići potpuno atrofirali. Snalazim se kako umem sa ovim protezama, nakon mršavljenja, ni ležište ne odgovara. Nema ko čašu vode da mi pruži, ali ja se ne ljutim, svako ima pravo na život bez muke, a ja sam veliko mučenje bila. Zato molim sve ljude da mi pomognu koliko mogu, borim se već 24. godine. Razumem da ima mnogo bolesne dece, ali cena smeštaja za mene sada nedostižna, rekla je Vesna.

Podsetićemo vas kako je Vesnina muka počela.

Kako sam inače bila zaposlena u kasarni, u Vranju, tog 5. aprila 1999. godine, kao i obično, došla sam do glavne kapije da se javim na posao. Istog trenutka se dogodio vazdušni napad na kasarnu. Činjenica da vam je dete u rukama i da nemate vremena da se sklonite je strašna. Sve se dešavalo tu pred nama. Najvažnije od svega mi je bilo da zaštitim nju, što sam Bogu hvala i uspela, ali su me zakačili geleri od druge bačene bombe koja me je odbacila unazad. Konstatovano mi je sedam polomljenih rebara, a sam geler mi je otkinuo palac na nozi - iskrenim rečima je ispričala Vesna.

U oktobru 2018. godine zbog ishemije i gangrenoznih promena Vesni je urađena amputacija desnog stopala, potom i čitave noge. A samo nekoliko meseci kasnije ostala je i bez leve noge.

Često sam razmišljala "Zašto se ovo baš meni dogodilo", ali to je život. Do sada u životu nikada nisam tražila pomoć države, niti sam razmišljala da postoji mogućnost za rešenje mog problema, kada je konačno ugradnja proteza, desile su se druge dijagnoze i porodični problemi koji su me vratili mnogo koraka unazad.

Svi koji žele da pomognu Vesni da prikupi novac za smeštaj koji joj je potreban za još jednu tromesečnu rehabilitaciju, možete uplatiti novac na ovaj broj računa, obzirom da drugi način pokrivanja tih troškova ne postoji.

Dinarski račun: 160-6000000805434-17

Devizni račun: 160-6000000835225-78

Bonus video:

(Espreso)