NASLEĐUJEMO LI GREHOVE NAŠIH RODITELJA? Crkva konačno dala odgovor na ovo pitanje!

U Pravoslavnoj tradiciji, zasnovanoj na bogoslovskom nasleđu istočnih otaca, strano je shvatanje prvorodnog greha kao nasledne krivice.

Više dosledno pravoslavnom poimanju grehopada je mišljenje Maksima Ispovednika, prema kome je osuđen samo taj greh koji je Adam učinio po svom slobodnom izboru, to jest, greh neposlušanja, dok posledice greha, izražene u propadljivosti i smrtnosti čovekove prirode, nisu osuda.

Potomci Adama nasleđuju od njega propadljivost i smrtnu prirodu, to jest, ne kao osudu posledice greha. U ovom kontekstu, teško je i čak nemoguće govoriti o tome kako se, sa pravoslavne tačke gledišta, krivica za Adamov greh može preneti na druge ljude. Svaki čovek je kriv samo za svoje sopstvene grehe – te koje je učinio po svom dobrovoljnom pristanku, a ne za grehe roditelja, praroditelja ili prvosazdanog Adama.

Upravo lični greh čoveka javlja se kao osuda, a ne opšta grehovnost ljudskog roda, ka kojem je pričastan svaki čovek po faktu rođenja, za koju on ne može imati ličnu odgovornost.

Pravoslavna Crkva ne deli krajnji pesimizam katoličanstva i posebno protestantizma u pogledu na palu ljudsku prirodu. Saglasno pravoslavnom pogledu, obraz Božiji u palom čoveku je pomračen, ali nije potpuno uništen: čovek ostaje obrazom Božijim čak i u svom grešnom stanju. U jednoj od zaupokojenih pesnopenija Pravoslavna Crkva govori: Mi smo slike Tvoje neizrecive slave, iako nosimo rane grehova.

Pravoslavnoj tradiciji strana je predstava o tome da je posle grehopada čoveka Bog promenio odnos prema njemu, da je Bog kažnjavajući ga za grehe oduzeo od čoveka Svoju blagodat; da je čovečanstvo potpuno lišeno Božanske blagodati i da postoji masa osuđenih grešnika.

Izmenio se odnos ljudi ka Bogu, ali ne Boga ka ljudima:lJubav božija ka ljudskom rodu ostala je nezamenljiva. O ovome, među istočnim ocima, sa velikom silinom govori prepodobni Isak Sirin.

(Espreso / Mitropolit Alfejev)