LJUDSKOST KAKVA SE RETKO SREĆE: Izgubila novčanik sa svom ušteđevinom, a zatim usledio neverovatan OBRT

Mislila sam da ovaj dan ne može biti gori. Beba već četvrto jutro dočekuje s temperaturom i ne može u jasle, ja javljam urednicima da opet moram da radim od kuće, a svekrva došla iz Niša da pomogne koliko može.

"Idem ja da je prošetam malo da ti radiš na miru", kaže mi svekrva jutros oko 10, dok sabiram u glavi šta treba da završim danas i koliko već zaostajem s poslom. Pipnem bebino čelo, ajde bar je manje vruća, i zakazujem kontrolu kod doktora za večeras.

I tek što je prošlo pola sata otkako su svekrva i beba izašle, zvoni telefon. Vidim, zove svekrva, ali s druge strane žice javlja se nepoznat mlađi ženski glas.

- Dobar dan. Ja sam Ana. Našla sam novčanik i ovaj telefon na tezgi na Zemunskoj pijaci. Bio je u kesi s paradajzom - ispriča mi ljubazno mlada ženica.

- Jao, to su novčanik i telefon moje svekrve. Izašla je da prošeta unuku da bih ja mogla da radim - rekla sam joj, već zabrinuta kako će svekrva reagovati kad shvati šta je izgubila.

Pitala sam Anu da li može da sačeka da samo javim urednicima da ću da izađem na kratko, ali ona je insistirala da mi novčanik donese do samih vrata.

- Znam kako je s bebom. Evo, i sama guram jednu u kolicima, dok se na ovo drugo, starije, derem da uspori. Dajte mi Vašu adresu i donosim Vam - rekla mi je tako toplim glasom da sam istog trenutka poželela da je zagrlim iz sve snage.

Moja svekrva više od 30 godina radi u trgovini u Nišu. Njen posao je toliko težak da nekad i 12 sati provede na nogama. U tom novčaniku, na kartici, nalazi se sva njena ušteđevina. Ne znam kolika je, znam samo da, kako ona to kaže, "taj novac čuva za stare dane da nam ne bude na teretu".

Ana je za deset minuta bila ispred moje zgrade. Ugledala sam visoku, zgodnu, prelepu mladu ženu kako vozi kolica u kojima je jedan mali dečak, dok pored nje stoji preslatka devojčica. Možda nije umesno komentarisati nečiji fizički izgled, ali bilo mi je divno što se Anino poštenje poklopilo sa jednom tako prelepom pojavom.

Nije pristala da je slikam i nije mi otkrila svoj identitet, ali ja sam morala da joj se zahvalim. Ovo nije vest i ne bi ni trebalo da bude. Ali, ljudskost je danas tako retka da se o njoj mora i treba pisati.

Ana, ako ovo čitaš, hvala ti od srca. Ulepšala si dan jednoj izgubljenoj mami i baki. A u stvari ništa nije izgubljeno dokle god nam je ljudi kao što si ti.

(Espreso/ Telegraf)