BEOGRAD JE KAO ORONUO STARAC, ONI MISLE DA SU LJUDI PTICE: Arhitekta Dragoljub Bakić bez dlake na jeziku (VIDEO)

Gost naše stalne rubrike Espreso intervju nedelje bio je legendarni arhitekta Dragoljub Bakić, koji je sa svojom suprugom Ljiljanom izgradio neke od najvećih beogradskih arhitektonskih poduhvata - najbučnija hala na svetu, Hala Pionir, naselje Nova Galenika, gde su vraćeni krivi krovovi i oluci u postkomunističku gradnju, kao i mnoge druge projekte u kojima i dan danas žitelji glavnog grada Srbije uživaju.

S njim smo pričali o rekonstrukciji legendarne dvorane koja je već započeta bez kontaktiranje njenih autora, saobraćaju u Beogradu, poplavama nastalim zbog zapušene kišne kanalizacije, Beogradu na vodi, mostovima, novonastalom udruženju građana Samoodbrana, kao i o mnogim drugim temama.

Intervju u video formi možete pogledati na linku ispod:

Hvala što ste nas ugostili u vašoj kući u Višnjičkoj banji, gde smo pobegli od gradske vreve i vrućine koja muči sve Beograđane poslednjih par nedelja. Kako ste, kako podnosite ovo vreme?

- Već je sad počeo da pirka vetrić. Uglavnom i provodimo vreme napolju, jer je cela Banja vrtno naselje. Malo nas ugrožava divlja gradnja kojom smo okruženi, ali šta da se radi. Mi smo se uselili još 1983. Nekad je na Banji bilo da ove kuće iznajmljuje 30 ambasada za svoje potrebe. Otkako je počela da nas okružuje divlja gradnja, nema više nijedne ambasade. Druga stvar koja me jako tišti: nekad smo se svi znali, mnogo arhitekata, inženjera iz Energoprojekta je živelo ovde. Kuće su se kupovale pre 40-ak godina, mi iz neke srednje klase, da tako kažem. Tu su bili advokati, doktori, arhitekte, a onda se tokom svih ovih godina promenilo stanovništvo. Tu se vidi na delu jedno sociološko raslojavanje koje se dešava u našem društvu. Nekad smo se svi skupljali na vrućoj rakiji, roštilju, nije bilo potrebe za ogradama. Sad novi stanovnici koji dolaze nemaju baš neku potrebu da se druže s komšijama, da se javljaju, upoznaju...

Da li je to zbog generacijskog jaza ili...?

- Ne znam koje generacije su u pitanju, ali je druga sociološka struktura nego ranije. Drugačije razmišljaju, drugačiji su prioriteti, nisu zainteresovani za druženje, što dosta govori. Ima tu dosta džipova, ima svega i svačega, od metalnih šipki po prozorima, metalnih ograda po dvorištima. Promenio se taj ambijent i mene to jako žalosti.

Vi i ja smo se upoznali kad su najavljeni oni radovi u Hali Pionir. Od tada smo konstantno u kontaktu oko te problematike. Da li vas i dalje niko nije zvao za savet, iako ste je vaša supruga i vi projektovali?

- Ja sam pročitao jedan vaš tekst, gde govorite o huku koji proizvodi Pionir. Malo smo i mi doprineli tome. Inače, u pravu ste, nažalost, nas niko nije pitao, iako smo autori objekta. Bilo ko ko želi nešto da interveniše, mora da ima našu saglasnost. Pogotovo što čujemo da će tu adaptaciju da rade veoma radikalno. Nemamo mi ništa protiv da menjaju parket, poboljšavaju koševe, da stavljaju teleskopske tribine. Međutim, ne smeju da diraju fiksna sedišta na galeriji, da sruše ijedan zid bez nas, jer moraju da znaju da je to jedna posebna konstrukcija. Čak 95 odsto Pionira smo napravili kao montažni projekat, jer smo imali svega devet meseci za radove. Dok smo ga izgradili, za to vreme, na sportskom centru "25. maj", koji ima parabolični hiperboloid na krovu, bilo je potrebno devet meseci samo za oplatu. Mi smo za to vreme, završili Pionir od crteža do ključa. Tako da, u toj veoma osetljivoj konstrukciji, ne sme ništa da se lomi, buši, širi, rastura, razbija, ruši. zato što se ugrožava bezbednost.

Kako se ona ugrožava?

- Morali smo da ga projektujemo tako da svih 5.000 gledalaca koji su na galeriji može za pet minuta da napusti dvoranu. To je svetski standard. Ako vi sad pokušate da ubacite između tih sedišta nova sedišta, da smanjite razmak po sedištu, to je zločin. Prvo, ugrožavate komfor gledaocima, drugo, to je veoma dinamična publika koja ne sedi kao u pozorištu. Sve vreme su na nogama, skaču, mašu bakljama, zastavama. Potreban je taj minimalni prostor koji smo isprojektovali. Ako to smanjite, ugrozićete ih. Ne samo što će im biti neprijatnije, već će i da padaju s tribina. One su veoma strme, to je nauka, matematika, a ne nešto što mi možemo da razbijamo i menjamo. Pionir je trebalo u početku da bude i za led, da ima i ledenu ploču. Tako je bio zamišljen. Kad imate tu ploču, morate da imate i martinelu sa strane, ali mora i publika da prati gde je onaj crveni gumeni pak. Morate da se dignete vizurama iznad te ograde i zato smo morali da "strmimo" tu gledališnu galerijsku parabolu. Svi dobro vide. Ako krenete to da remetite, ugrozićete im bezbednost, ali i poremetiti vidokrug. Vi ćete da promenite i taj huk, a ako taknete u izlaze, srušićete konstrukciju. Sa svake strane imamo po četiri izlaza, tj. dva s bočnih galerija i jednostavno se prazni za pet minuta. Pratio sam posle kad smo otvorili Halu kako se prazni, da li su nam dobro izdimenzionisani izlazi. Mesecima i godinama sam pratio, tako da tačno znam kolika je masa ljudi od pet hiljada. Kad su bili ovi protesti, kad je počelo licitiranje, ja imam svoj način brojanja. Tačno znam koliko je jedan Pionir i tačno znam da je na protestu bilo šest Pionira. Tu retko mogu da omanem.

Kada ste već pomenuli da može povećanjem broja ljudi da se smanji huk, hajde da navijačima pojasnimo matematiku iza toga... Kako će kad dođe osam hiljada da bude tiše nego kad ih je oko 5.500?

- Svih tih 3.000 novih koji bi bili ubačeni imaju neka odela, majice, džempere, to sve upija zvuk. Ne sme da se dira. Međutim, najmanje je bitan taj huk, bitnija je bezbednost. Problem je taj komfor gledalaca, ne smete da ih izlažete opasnosti, ne sme da se desi da padaju jedan na drugog. Ja sam razmišljao šta da radim kako bih prizvao pameti direktora Tašmajdana i ovu gradsku upravu i ove silnike koji misle da to mogu tako. Da ne pričamo šta je Pionir kad je nastao bio u arhitektonskoj sferi, šta je predstavljao za arhitekturu. To je prvi primer postmoderne u Beogradu. Moja supruga je kao projektant Pionira proglašena za jednu od najboljih žena arhitekata Evrope. Dobili smo nagradu za životno delo zbog njega. Ako neko hoće da ga menja, mora da ima našu saglasnost. Ovo je vandalizam ogromnih razmera, kršenje moralnih normi, etike profesije. Ne mogu da zamislim arhitekte koji se upuste u projektovanje hale, a koji nas ništa ne pitaju. Iskreno, mislim da će se prizvati pameti, jer će za neku drastičniju promenu morati da nas pitaju za saglasnost. Drugo, Pionir je stavljen na listu zaštite kao kulturno dobro, pa se tu pita i Zavod za zaštitu kulture grada Beograda. Dakle, potrebna je i njegova saglasnost, a ne samo naša.

Već smo pričali o tome da u Pioniru postoji poprilično dobar sistem klimatizacije, ali on trenutno ne funkcioniše. Da li ste saznali zbog čega on ne radi godinama? Da li je u pitanju novac ili nešto drugo?

- To je bio jedan ozbiljan inženjerski problem. Imate veliku visinu, a treba da prilagodite kvalitet vazduha i za gledaoce i za igrače na terenu. Pionir je podeljen na četiri zone koje se klimatizuju i na vrlo savremen način je rešena klimatizacija. Mi smo enterijerski ukomponovali klimatizaciju i noseće elemente. Oni žuti kutijasti nosači koji premošćuju raspon od 70 metara su u isto vreme prenosioci hladnog vazduha. To bi trebalo izvanredno da radi, dok se održava. Mora da je u pitanju neka besmislena ušteda. Ne znam kako to sve funkcioniše. Pionir ima svoju upravu, ali njim upravlja i SC Tašmajdan. Ne znam kakva je njihova politika. Znam da je uvek pun, da su uvek prodate sve ulaznice i nije mi jasno zašto bi se štedelo na komforu publike i samih sportista. To bi apsolutno trebalo i moralo da radi.

Zašto sam Pionir nije renoviran preko 40 godina, pretpostavljam da je razlog isto ušteda?

- Oni neka ga renoviraju, vrlo je važno da se to desi. Čujem da su bila i neka prokišnjavanja. Krov je 365 dana izložen vremenskim prilikama, a ne postoji nikakva izolacija koja će 36 godina da ga štiti. Mora da se radi i taj krov i da se održava hidroizolacija, inače će da prokišnjava. Sramota je da prokišnjava, sramota je da ne radi klimatizacija. To sve zavisi od toga kako održavate objekat. Tako i grad treba da se održava, kako se ne bi dogodilo ono što se dogodilo kad je palo malo više kiše.

Odlična uvertira za sledeće pitanje, kako je moguće tako nešto sprečiti? Da li smo malo i sami krivi ili su samo nebesa zaslužna?

- Naravno da nisu samo nebesa kriva. To zaista jeste bila velika voda, kad na jedan kvadratni metar padne 110 litara kiše u jednom danu. To jesu stogodišnje vode. Kad se projektuju ulična odvodnjavanja, to se projektuje na 25-godišnju vodu, a ako se desi 50-godišnja ili stogodišnja voda, to se sve odvede kišnom kanalizacijom. Međutim, ona mora da se održava, jer ako se ne održava desi se šta se desilo. Ako ne čistite slivnike, loše pravite ulice pa vam voda podigne asfalt, pa napuni šahtove, cevni sistem peskom i šljunkom, pa izbijaju gejziri, jednostavno je. Zapušila se, jer je niste održavali, a niste je održavali zato što ste kao uprava grada imali neke druge prioritete. Održavanje infrastrukture je za njih trošak, a oni se non-stop bave gradnjom, jer je to profit. Održavanje vas košta, gradnja donosi novac. To su podzemni radovi, ne mogu da se seku crvene trake, da se pravi cirkus kako ulepšavamo grad. Zato oni rade svakakve gluposti, što već i vrapci znaju o čemu se radi, pa da ne ponavljamo. Beograd je kao jedan oronuo starac. Pre svega je načet i oboleo od nerešenog saobraćaja. Prvo će saobraćaj da stane, već vidimo šta se dešava s njim. Kroz centar grada ne može da se prođe bez dva sata. Dok je tako, imaćemo probleme, život će nam biti otežan. U Beogradu je sve teško, sve je postalo problem.

Kad ste rekli da će grad da stane, npr, izmešta se glavna železnička stanica, izmešta se autobuska stanica na Novi Beograd. Žitelji tog dela grada su uplašeni šta će da se dogodi kad ta stanica bude kod Buvljaka. Imate li vi neke informacije ili rešenja šta da se radi?

- Samo izmeštanje stanice iz centra je suludo. U uređenim gradovima Evrope stanice su uvek u centru grada. Od nje do centra, bar u Nemačkoj, idu glavne ulice. One su obično postale pešačke ili kombinovane ulice. Izmeštanjem železničke stanice iz centra u Prokop je do te mere nelogično i štetno, jer će ljudi prestati da se voze vozom. Ni peroni nisu završeni, a kamoli stanica. Napravljena je ploča iz koje vire armature. Tu bi trebalo, kad se već radi, da se podigne objekat Železničke stanice. Očigledno, oni imaju druge prioritete i važne investicije. Čujem da je napravljen neki projekat koji će imati tri kubusa. Jedan će biti Železnička stanica, drugi garaža, treći komercijalni centar. Očigledno je da im to nešto ne funkcioniše, to je van svih puteva, kakav crni šoping centar, kad tu nema ni naroda. Doduše, to nije od juče. Prva odluka da se seli je doneta još 1968. Bila je varijanta hipodrom, Prokop, ali šta se sve dešavalo s Prokopom je priča za odvojenu emisiju. Ceo Prokop je devedesetih srušen, da bi sad napravljeni stubovi koji nose stanicu. To je neka naša priča koja prilično može da da dobru sliku kako nismo vešti u planiranju i kako svaka vlast ima neke svoje prioritete, sve počne ispočetka. Zato i imamo ovakvu stanicu. Ne može železnička stanica da bude odaljena tri kilometra od centra, a da dođe ministarka i kaže da je vazdušnom linijom to jedan kilometar. Pa, ako su ljudi ptice kojima je važno koliko ima vazdušnom linijom, neka probaju da dođu do Prokopa.

A autobuska stanica?

- To će biti tako kako im bude. Vidim da je počela već da se pravi ta stanica, nedaleko je i železnička. To će biti koncentracija saobraćaja koju je nekad neko isplanirao tako da bude. Ništa nije falilo da ostanu u centru grada, ali šta je tu je. Ne može Beograd da reši saobraćaj bez šinskog saobraćaja. Morao je da ostane taj Beovoz ili Bg voz, moralo je da ostane da dva koloseka prođu kroz staru stanicu. Možda ćemo pričati i o nekom metrou. Te nove metro stanice koje su sad izmislili, ne povezuju nijednu postojeću železničku stanicu. Logične trase metroa koje su prolazile kroz centar grada su sad izmeštene na periferiju i ukrštaju se na Savskom trgu kod Beograda na vodi. To bi neki inžinjeri morali da objasne zašto je tako. To je neuko.

Stari železnički most, jedna od odličnih alternativnih putanja kada je gužva u gradu, predviđen je da se ruši.

- Podignut je 1941. godine, naša vojska ga je srušila, da ne bi vojska mogla da uđe u grad. Onda su ga Nemci obnovili veoma brzo, na hrastovini, drvenim šipovima. Čelični luk koji na njemu postoji je veoma mali, zato što su ga doneli s jednog mosta predviđenog za Tisu i ugradili u ovaj most. Zato je on tako nesrazmeran. Ništa ne smeta tom mostu, on treba tu da ostane, ali zaboga, tu tandrče tramvaj, pa smeta ovim luksuznim stanovima. To je po meni besmislica. Prvo je bila ideja da će da ga šire, a on je odavno počeo da pokazuje neke nestabilnosti. Posle se odustalo od te besmislene ideje, nego, brate, tu treba napraviti još jedan blizanac most. Tu prođe 40.000 vozila dnevno. Taj most da srušite, pravite potpuni haos na nekoliko godina. Ko će da prihvati te automobile, Brankov sigurno neće...

Ako bude srušen, da li planiraju da izgrade novi, koja god vlast bila u pitanju?

- Paradira se s nekim projektom mosta koji bi bio podignut na tom mestu. Ali, nemamo mi novca za to. Oni na neki način moraju da reše saobraćaj iz Beograda na vodi. Da biste sad ušli u njega, ako bi se napravilo s 20.000 stanovnika, trebalo bi vam po tri sata da uđete i izađete iz njega. Saobraćaj u Beogradu na vodi je nemoguća misija. Tu ne može da stane ni milion, a kamoli dva miliona kvadrata. Međutim, oni tu tvrdoglavo insistiraju na takvom projektu, ne znam zašto. Oni nemaju tunel koji će da prođe ispod terazijskog grebena. On bi trebalo da spoji Savski s Dunavskim amfiteatrom. Započet je pre 70 godina, uletelo se u neko podzemno jezero, zabetoniran je ulaz, i nikom ništa. Sad tu treba da se pravi tunel, iako ni geologija nije dobro ispitana. Čak su se i stanari bunili, jer ispod Beograda teku reke, jezera, razna čuda, ogromni prostori ispunjeni vodom. Da vi to prođete, sve može, ali užasno košta. Oni se u to ne upuštaju, već se osvetljavaju jelke, jarboli, a niko se ne upušta u kapitalne projekte.

Da li su se ovi pre upuštali u takve projekte?

- Pa, oni i jesu i nisu. Na kraju krajeva, pljuju Đilasovo vreme, ali je on započeo jedan most i napravio jedan. Ovi ništa nisu sagradili, sem ovo što je čista priča kaobajagi.

Da li postoji neki poduhvat bivših vlasti koji vam bode oči kao što je sad Beograd na vodi?

- Nijedna vlast nije smislila nešto ovakvo. To je i urbanistička i sociološka i društvena i infrastrukturna greška. Tu ne valja ništa. Tu nema ništa da pohvalite, sve je pogrešno i sve će tek imati posledice po grad Beograd. Mi ćemo tek videti šta će se tu desiti. Kome to treba, građani Beograda to ne mogu ni da kupe. Vi nemate pojma šta se tamo dešava.

Prethodnih nedelja u medijima ste već pričali o tome, ali hajde da približimo i našim čitaocima. Šta je zapravo udruženje Samoodbrana, ko je osnivač, šta je njen cilj?

- Često svi mi kažemo da ovo zaista više nema smisla. I mi pokušavamo da nekako dosegnemo do nekog smisla, da kažemo evo ovo sad ima smisla. Našli smo neku meru i ovo je sad smisao, za kojim postoji potreba. To je neformalna grupa, ne bavimo se politikom, mada svako pitanje u okviru društvene stvarnosti je političko. Nas dvadesetak ne interesuje ni vlast ni novac. Okupili su se ljudi raznih struka, poštujemo dostignuća svakog ponaosob. To je neka građanska selekcija, koja je shvatila da treba proniknuti u smisao. Čitava naša delatnost bila bi koncentrisana na mlade, obrazovane, pametne, koje treba osokoliti da se uključe u društveni život. To niko neće da im donese, niti će da padne s neba. Oni su ti koji stvar treba da uzmu u svoje ruke. Na tome ćemo raditi, to će biti glavni naš cilj. Mi smo prošle srede imali jedno okupljanje i išli smo da markiramo i mapiramo crne tačke u Beogradu. Bolesna mesta. Ne samo lokacije gde se prave štetni projekti, već i institucije. Da se slikamo ispred obolelih institucija. Da ukažemo javnosti i kažemo kako se to leči i ima li tome leka. Ako ga ima, šta je lek za to? Za investicije koje su potpuno urušene, ali i za neke projekte i investicije koji se planiraju, a koji su štetni i za građane i za grad Beograd.

Kakvo je vaše mišljenje o protestima? Da li smatrate da je ta energija malo utihnula na ono u odnosu na pre šest meseci?

- Ja kad god mogu idem na njih. Mislim da je to dobro i da treba održati pa makar bilo i po dvoje, troje ljudi. To mnogi tumače na raznorazne načine, da su se ljudi oslobodili straha, da im je dosta, ali to je prisutno u ljudima. Mnogima je puklo pred očima. Potrebno je da to dopre do najudaljenijih delova, ali to se ne prenosi nigde. O tome se ne zna mnogo, ali je dobro za region u kom se zna. Primerom Beograda je krenulo još stotinak gradova Srbije, što puno znači. Prisutno je i ja mislim da to može svakog trenutka da se ponovo omasovi. Pozdravljam, podržavam i kažem, koliko god da se skuplja ljudi, vatra mora da se održava. Moramo da se "resetujemo" kao društvo, dođemo do smisla, jer ovako zaista više ne može.

Da ne bude da samo kritikujemo. Šta se vama dopada od stvari koje su se dogodile u Beogradu kada je vaša struka u pitanju?

- Meni se ne dopada ništa. Voleo bih da mogu da pohvalim nešto smisleno, ali nažalost ne mogu da se setim takvog primera. Uglavnom je to poplava besmislica, svakodnevna. Ono što mene čudi je da sve te uprave imaju stručne ljude, koji su pametni, završili su fakultete, ali nije mi jasno zašto su se odrekli svoje slobode. Zašto je ugašena profesionalna sloboda. Zašto ćute? Kad ćutite, vi ste saučesnik. Svi intelektualci koji ćute su saučesnici onoga što se zbiva, a zbivaju se čuda. Mi smo promoteri tajnih ugovora u kojima je u pitanju narodna imovina, a da građani ništa ne znaju. To su stotine tajnih ugovora. Informacije se daju na kašičicu. Dokle tako? Jeste, dogodila se ta pljačkaška privatizacija društvene imovine (početkom 2000-ih, prim.aut.). Ali, mi sad vidimo pljačkašku privatizaciju javnog prostora. Sociolog Jovo Bakić to naziva akumulacijom razvlašćivanjem. Narodno dobro se privatizuje i pokloni inostranom preduzimaču.

Kako vam se dopada Kalemegdan, videli smo da je završeno stepenište?

- Ja nisam bio dugo tamo. Ne znam mnogo o stepenicama, ali je zločin ovo što se predviđa s gondolom. Sumnjičav sam da će uvažiti primedbe iz struke, tolikih udruženja, akademija... Ako to urade, onda je Beograd potpuno kapitulirao.

Da vam neko da moć, recimo, na četiri godine i kaže vam: "Dragoljube, od danas ste vi uprava grada Beograda", šta biste odmah promenili i zašto?

- Hahaha, ne može u jednoj rečenici da se odgovori na vaše pitanje. Pre svega bih oduzeo grad iz ruku političara i tu vlast i odlučivanje dao struci, koja je sad nabijena u mišje rupe i koja zbog malih privilegija koje ima ćuti i pušta političare da vode glavnu reč. To je pošast za ovaj grad koji će toliko biti devastiran da mu neće biti spasa. Sve greške koje se prave u javnom prostoru će ostati za sva vremena. Mi smo apelovali u akademiji, tražili da zaustave sve ovo, Beograd na vodi, ali nas niko nije slušao. Ponudili smo besplatno da ponudimo šta da naprave kod Savskog trga, ponudio da naprave zgradu opere o kojoj se pričalo. Stvar apsolutno mora da se uozbilji i da počnu da vode grad, jer je to nauka, a ne igra, a oni se igraju našim životima.

Vidite li nešto što je potrebno Beogradu, a što on trenutno nema?

- Da bi on bio grad održivog razvoja, onda ne pričamo o objektima, ne pričamo o nikakvom daljem širenju. Već je prenaseljen, mora da mu se uredi infrastruktura. To je prva delatnost koju bi bilo ko morao da reši. Prvo mislim na saobraćaj, nismo rešili otpad, ne recikliramo, ne zna se šta bi čovek prvo morao da uradi, ali zna se da ne bi trebalo dizati nove kuće, objekte. Beogradu ne treba novi stambeni prostor, već sve ono drugo što čini normalan život u gradu. Dakle, metro s pravim trasama, tamo gde žive ljudi, pa onda sve drugo dalje: mostovi, tuneli, Slavija, gde bi saobraćaj morao da ide pod zemlju ili na nadvožnjake. Eto, to nedostaje Beogradu. On više ne treba ni da se zove glavni grad, ja sam predlagao da to bude Šabac, koji ima sve rešeno, za sve pita građane, pa struku, pa tek onda upravu.

BONUS VIDEO: