"Dojče vele": Evropskoj uniji ne treba druga Merkel

Angela Merkel se uskoro oprašta s pozornice Evropske unije. I dobro je što je tako, smatra urednica u "Dojče vele" Kristina Burak. Potreban je novi politički stil kako bi se savladali brojni izazovi.

Nakon parlamentarnih izbora 26. septembra, kad Angela Merkel nakon 16 godina definitivno ne bude više nemačka kancelarka, Evropska unija oprostiće se od predsednice vlade s najdužim stažem.

Merkel je već dugo važan akter na pozornici EU. Doživela je duboke krize i savladavala ih. Ona je doprinela tome da Evropska unija u teškim vremenima ostane na okupu. U krajnjoj liniji, nemačka kancelarka uvek je delovala u interesu EU – ali često tek nakon što je, koliko god je mogla, izbegavala da donese odluku. Nije slučajno pojam „merkeln“ (merkeliti) 2015. izabran za reč godine među mladima.

Merkel je, istina, uvek bila pouzdana zagovornica vrednosti EU, ali ipak je suviše često oklevala i popuštala tek onda kada više nije bilo druge mogućnosti. Mnoge od tih odluka bile su sporne. Ali i hrabre.

Za vreme finansijske krize u evrozoni i Grčkoj, Merkel se suprotstavila i svom CDU fiksiranom na dogmu budžetske discipline, kao i raspoloženju među nemačkim stanovništvom, a sve kako bi spasila Grčku. Pre toga odlučno je tvrdila da takav korak ne dolazi u obzir. I tek kada se EU našla pred finansijskim kolapsom, ona se odlučila na te mere.

Oštre mere štednje Grčkoj i paketi pomoći drugim pogođenim zemljama Sredozemlja, tamo su viđeni kao dokaz da Merkel nameće „nemački put“, bez ikakve solidarnosti unutar EU. Sećam se razgovora u svojoj sopstvenoj, španskoj porodici, koja se strahovito žalila na to da Nemci i dalje na letovanju u Španiji profitiraju od niskih troškova, dok istovremeno Španci moraju da se bore sa štednjom i visokom nezaposlenošću.

A onda, kada je 2015. milion sirijskih potražilaca azila potražilo zaštitu u Evropi, Merkel je donela politički hrabru i moralno ispravnu odluku – da ne zatvori nemačke granice. Ali i tu je u stvari samo reagovala. Donela je odluku tek kad je bilo jasno da pokušaji postizanja dogovora o raspodeli kontingenata po čitavoj Evropskoj uniji neće uspeti i kada su preopterećene članice EU, recimo Mađarska, desetine hiljada potražilaca azila pustile da odu ka Nemačkoj.

Na kraju je došlo i njeno „da“ korona-obveznicama, dakle raspodeli dugova na nivou EU – tek nakon nekoliko odbijanja. Nerazumljivo je pre svega to što je ona u početku istrajavala na svom „ne“, uprkos besprimernoj recesiji koju je izazvala pandemija.

Merkel se uvek trudila da održi status kvo – ona je jednostavno konzervativna. Nije spremna da napravi korak napred pre nego što se dotera do zida. Ali, taj stil nije više dovoljan.

Kako bi se savladali izazovi EU, naslednik ili naslednica Angele Merkel mora da preuzme proaktivnu, vizionarsku, vodeću ulogu. Iako se neki Nemci iz istorijskih razloga ne osećaju dobro kada se stavljaju u poziciju „motora evropske politike“, ipak se mora reći da postoji razlika između „vladanja“ i „vođenja“. Nije slučajno da brojni Evropljani Berlin danas vide kao svoj „go to“ – glavni grad.

Evropskoj uniji je potreban neko ko ne samo da je sposoban da igra u timu, već i da taj tim može da vodi. On ili ona mora biti u stanju da se aktivno suoči sa izazovima, a ne da na njih nepromišljeno reaguje. Jer, izazova ima dovoljno.

S obzirom na klimatsku krizu, političko vođstvo mora u globalnim razmerama da deluje hrabro.

Nepopustljivo držanje Rusije zahteva tip političara koji može da predvidi potencijalne sukobe i da se na njih pripremi, a ne nekoga ko svoje susede ostavlja na cedilu zbog unutrašnjih interesa za energijom i geopolitičkih snova.

Bonus video:

(Espreso/Blic)