TRAGIČNA SUDBINA "NAJLEPŠEG DEČAKA NA SVETU": Preko noći postao ZVEZDA, a slava ubrzo postala NOĆNA MORA (VIDEO)
Björn Andrésen, Foto: Profimedia

"SAVRŠENI LEPOTAN"

TRAGIČNA SUDBINA "NAJLEPŠEG DEČAKA NA SVETU": Preko noći postao ZVEZDA, a slava ubrzo postala NOĆNA MORA (VIDEO)

Ako je ikad postojao živi dokaz da lepota može biti prokletstvo, on stiže u obliku dečaka kojem je vrlo manipulativni filmski reditelj ukrao detinjstvo.

Objavljeno:

Renomirani filmski redatelj Lučino Visckonti tragao je sedamdesetih godina prošlog veka za 'savršenim lepotanom' koji će igrati glavnu ulogu u njegovom novom filmu 'Smrt u Veneciji'.

Kandidat je morao imati tako zanosan izgled da bi publika mogla poverovati da bi samo njegova lepota bila dovoljna da odvuče pažnju Dirka Bogardea, bolesnog i ostarelog kompozitora.

Ali Viskonti nije tražio ženu, već dečaka adolescenta. Pronašao je ono što je tražio u petnaestogodišnjem Šveđaninu Björnu Andrésenu koji je glumio poljskog dečaka u mornarskom odelu po imenu Tadzio.

Godinu dana kasnije, u Londonu, za svetsku premijeru filma pred kraljicom i princezom Anee, Viskonti je proglasio Andrésena 'najlepšim dečakom na svetu', što je zapanjujuća titula zbog koje su neki filmski kritičari ovog plavokosog dečaka gotovo nezemaljske lepote svrstali u rang sa Mikelanđelovim Davidom.

Preko noći postao je super zvezda, ali njegova slava je uskoro postala 'noćna mora' koja ga je pratila čitavog života.

Viskontijeva primedba o 'najlepšem dečaku' možda je pre svega bila marketinški trik, ali je za Andrésena bila mlinski kamen oko vrata.

Jer kako je otkriveno u novom dokumentarnom filmu, 'Najlepši dečak na svetu', koji opisuje duboko tragičan život, Andrésen bi bio puno sretniji da nikada nije upoznao Viskontija, kojeg opisuje kao 'kulturnog grabljica' koji je cinično iskorišćavao i objektivizovao njegovu mladost i izgled.

Dokumentarac postavlja uznemirujuća pitanja o etičnosti snimanja filma koji je postao kultni gej film. Bogarde je bio otvoreno homoseksualan, kao i Viskonti, koji je rekao da su mu među muškim ljubavnicima bili i italijanski reditelj Franko Zefireli i Umberto II, poslednji italijanski kralj.

Imao je 63 godine kada je snimio smrt u Veneciji (prema noveli nemačkog književnika Tomasa Mana, takođe geja) sa uglavnom gej ekipom. Ali Andrésen nije bio homoseksualac - a čak i da jest, tek je napunio 15 godina kad je prošao audiciju.

Premlad je, kaže, pretvoren u seksualni objekat kojeg je Viskonti vodio u homoseksualne noćne klubove i koji je kasnije postao trofej za bogate Parižane koji su ga zasipali poklonima i skupim večerama kako bi s njim mogli uokolo paradirati.

Da stvar bude još gora, bio je siroče - povučeno dete čija je baka postala zavisna o njegovoj slavi i zbog čega joj se nije trebalo verovati da ga uistinu štiti.

Björn Andrésen
foto: Profimedia

Proveo je godine u borbi s alkoholizmom i depresijom, a Andrésen je i dan danas uznemirena duša. Sada živi sam u bednom stanu, pali jednu cigaretu na drugu, svađa se i stalno prekida i opet se miri sa svojom devojkom i upada u nevolje sa svojim stanodavcem oko stvari poput šporeta koji je zaboravio ugasiti.

'Smrt u Veneciji' teško da je film za koji bi se danas mogao snimiti u Holivudu. Dokumentarni film uključuje snimke Viskontija koji odmerava dečake koji su se prijavili na audiciju tokom evropske potrage za Tadzijem koja je trajala godinama.

'Koliko je on star? Stariji je, zar ne? ' Viskonti pita švedskog direktora kastinga dok im Andrésen samosvesno pozira na audiciji u Stokholmu jednog prohladnog dana 1970. godine. 'Da, malo. Ima petnaest godina', odgovara direktor kastinga. 'Petnaest? Jako lepo', primećuje Viskonti. 'Možete li ga zamoliti da se skine?'

Andrésen je time bio očito zatečen, ali na kraju se svukao samo u gaće, a oduševljeni Viskonti obznanjuje da je pronašao upravo ono što je tražio.

Bio je to presudan trenutak u Andrésenovom životu, ali ne dobar trenutak, priznaju sada i on i njegova porodica.

'Osećao sam se kao da oko mene lete jata šišmiša. Bila je to živa noćna mora', kaže Andrésen o slavi i pažnji na koju je bio strašno nepripremljen. 'Bio sam seksualni objekat- velika igra.'

Andrésen sada ima 66 godina, još uvijek izgleda sjajno - premda danas više podseća na mršavog čarobnjaka, s bradom požutelom od nikotina i belom kosom koja mu se spušta do pola leđa. Međutim, kako otkriva dokumentarac, Andrésenov život obečežila je tragedija nekoliko godina pre nego što je upoznao Viskontija.

Njegova hipijevska majka Barbro nikad mu nije otkrila identitet oca (još uvek ne zna ko mu je otac) i nije skrivala da od života želi više od toga da bude majka Björnu i njegovoj polusestri.

Priseća se kako je kao dečak stajao iza nje dok je nemo gledala kroz prozor i razmišljala: 'Kad odrastem, spasiću mamu.' Nikada nije dobio priliku - kad je imao deset godina, ona je nestala, a policija ju je pronašla šest meseci kasnije u šumi nakon što je očito sebi oduzela život.

Deca su nakon toga otišla da žive kod bake i dede po majci u Stokholm, a porodica nikad više nije spomenula njihovu majku.

Mladi Björn nikada nije želio glumiti, već je želeo da bude pijanista. Njegova baka, koja je željela da barem jedno od dece bude poznato, imala je druge planove.

Pre 'Smrti u Veneciji' već se pojavio u filmu, švedskoj romantičnoj drami iz 1970. godine. Za ulogu u tom filmu plaćen je 4.000 dolara.

Uprkos čestim pogledima koje Andrésen i Bogarde razmjenjuju u filmu, Viskonti je javno odbacio svaku ideju da među njima postoji nešto seksualno. 'To je ljubavna priča, ona koja je čista. Nije ni seksualna, ni erotična', rekao je prilično neuverljivo.

Andrésenov odnos s Bogardeom nije obrađen u dokumentarcu, premda je jo 2003. u intervjuu rekao da je filmska zvijezda prema njemu 'uvek bila vrlo ljubazna i pomalo 'britanska''. Bogarde, jedini stranac koji se potrudio pravilno izgovoriti njegovo ime, uputio je Andrésena kako da se pokloni kraljici kad je upozna.

Dva meseca kasnije, film je prikazan na filmskom festivalu u Kanu. Nakon festivala, Viskonti i njegovi prijatelji odveli su Andrésena u gej noćni klub gde je osetio da su se konobari i gosti trudili da mu se približe, a on se napio samo da to ne mora gledati.

Na njegovu nelagodu, postao je seksualni simbol i - za neke - homoseksualna ikona. Primao je vreće pisama obožavatelja, od tinejdžera do odraslih muškaraca.

Kasnije je posetio Japan gde su ga obožavaoci dočekali kao da je član Bitlsa, a čak je i sâm snimio nekoliko pesama.

Nakon povratka u Evropu, nastavio je sa glumom, ali se trudio resšiti svog nadimka 'najlepški dečak na svetu'. 1976. godine došao je u Pariz baviti se filmom. Nikad se ništa nije dogodilo, ali ostao je tamo godinu dana uprkos tome što je bio bez novca.

Čitav niz bogataša plaćao mu je sve, zasipao ga skupim jelima i darovima, osigurao mu stan i davao 500 franaka džeparca nedeljno.

'Sigurno sam bio jako naivan jer sam mislio nešto poput: 'Vau! Svi su tako dragi', kaže sada. 'Mislim da se prema meni nisu odnosili tako zato što su bili dobri. Osećao sam se kao njihov trofej.'

Dokumentarac se ne bavi pitanjem je li ga ikad koji od tih muškaraca iskoristio. Pre 18 godina rekao je da je u 20-ima osetio prolaznu zbunjenost oko svoje seksualnosti i imao jedno homoseksualno iskustvo. 'Učinio sam to više-manje da bih mogao reći da sam probao, ali to zapravo nije za mene. Nije bilo ozbiljnije od toga', rekao je tada.

Insistira da je uvek preferirao žene, iako je i s njima imao problema. Nakon što se navikao da mu žene dolaze na svaki poziv, priznaje da nikada nije naučio kako doista zavoditi.

Unatoč tome, uspe se venčati sa pesnikinjom Suzanom Roman nakon što su 1984. dobili ćerku Robine. Međutim, tri godine kasnije ponovno se dogodila tragedija kada je umro njihov devetomesečni sin Elvin. Andrésen je ležao u krevetu kraj njega, obamro nakon noćnog provoda i pića, dok je njegova supruga vodila njihovu ćerku u vrtić.

Iako se radilo o smrti u kolevci, za tragediju krivi sebe, rekavši da je bio neadekvatan otac. 'Dijagnoza lekara bila je sindrom iznenadne smrti, ali moja je dijagnoza nedostatak ljubavi', kaže.

Porodica se srušila. 'Pao sam u depresiju, alkohol, samouništavao se na sve načine koje je moguće zamisliti - bio je to ego-trip. Jadan ja, ja, ja.'

Andrésenova glumačka karijera pokazala se toliko neuspešnom da ju je više puta prekidao i radio kao profesor muzike. Nestao je iz javnosti tako da su neki mislili da je umro sve dok se nije ponovno pojavio 2003. godine, kada je njegova fotografija iskorišćena za ilustraciju prednje naslovnice 'Lepog dečaka', ode Germainea Grira lepoti mladih dečaka.

Andrésen se javno požalio da nikada nije dao dozvolu za te fotografije i rekao da, budući da je tome bio izložen, žudnja odraslih muškaraca i žena za adolescentima nije nešto što bi se trebalo slaviti.

Još uvek pati od depresije i, sudeći po filmu, često plače.

Ako je ikad postojao živi dokaz da lepota može biti prokletstvo, on stiže u obliku dečaka kojem je vrlo manipulativni filmski reditelj ukrao detinjstvo.

Bonus video:

ESPRESO U POSETI NAJLEPŠEM MESTU U SRBIJI: Legenda kaže da je na dnu Krupajskog vrela sakriveno BLAGO!
01:34

ESPRESO U POSETI NAJLEPŠEM MESTU U SRBIJI: Legenda kaže da je na dnu Krupajskog vrela sakriveno BLAGO!

(Espreso/jutarnji.hr)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...
counterImg

Espreso.co.rs


Adria media