ODAVDE SE SVAKI ČOVEK VRAĆA 6 CENTIMETARA VIŠI: U samo nekoliko nedelja novi ŠOK, ovo je to MISTERIOZNO MESTO!

Svaki astronaut koji se vrati kući nakon dugog boravka na Međunarodnoj svemirskoj stanici (ISS) je merljivo viši nego kada je lansiran. Osoba visoka 183 cm može "dobiti" i do šest centimetara.

Dodatna visina nestaje u roku od nekoliko nedelja, ponekad i dana. Skot Keli, o kome smo već pisali, izgubio je gotovo sav svoj "dobitak" u roku od 48 sati od sletanja - ali dok traje, stvarna je, merljiva i direktna posledica onoga što gravitacija radi ljudskoj kičmi svakog dana od rođenja, kako objašnjava Smithsonian Magazine.

Na Zemlji, telesna težina kontinuirano pritiska kičmeni stub. Pršljenovi i meki diskovi između njih su pod stalnim pritiskom. To je delimično razlog zašto je osoba merljivo niža uveče nego ujutru - ceo dan u uspravnom položaju "istisne" malo visine iz sistema. U orbiti se to opterećenje u potpunosti uklanja.

Astronaut na ISS-u je u kontinuiranom slobodnom padu, a kičma više nije kompresovana telesnom težinom. Oslobođena tog opterećenja, ona se izdužuje, piše Space Daily.

Šta se zapravo širi

Poznato objašnjenje su intervertebralni diskovi - jastučići bogati tečnošću između pršljenova koji, u teoriji, preuzimaju tečnost kada se ukloni kompresiono opterećenje i razdvajaju pršljenove. Ta slika nije pogrešna, ali je nepotpuna. Istraživanje sprovedeno ultrazvučnim snimanjem na ISS-u otkrilo je da se paraspinalni mišići - duboki mišićni stubovi koji se protežu uz kičmu i normalno stalno rade protiv gravitacije - takođe menjaju u mikrogravitaciji. Opuštaju se na načine na koje ne mogu na Zemlji, doprinoseći ukupnom izduženju kičme iznad onoga što bi samo širenje diska proizvelo.

Rezultat izgleda isto spolja: astronaut postaje viši. Ali mehanizam je rasprostranjeniji od jednostavne priče o povećanju tečnosti u diskovima, i ta razlika je važna za razumevanje onoga što sledi.

Ono što sledi je teži deo

Dobitak visine je lako uočljiv i najmanje važan deo sam po sebi. Ono na šta ukazuje je kičma koja mesecima radi u uslovima za koje nikada nije bila "dizajnirana", a promene koje se akumuliraju nisu sve reverzibilne u istom vremenskom okviru kao i visina.

Astronauti u svemiru gube između 1% i 1,5% gustine kostiju u područjima koja nose težinu - kukovima i nogama. NASA je dokumentovala da se deo ovog gubitka nije u potpunosti oporavio ni nakon godinu dana povratka na Zemlju. Paraspinalni mišići pokazuju masnu infiltraciju nakon dugih misija koja traje i posle povratka u normalnu gravitaciju. Bivši astronaut Frenk Rubio, koji je proveo 371 dan na Međunarodnoj svemirskoj stanici, prijavio je značajne bolove u donjem delu leđa nakon sletanja - kičma, rekao je, jednostavno nije bila naviknuta da održava držanje u svakom trenutku dana nakon meseci lebdenja.

Zašto je ovo važno

Praktični ulozi naglo rastu sa dužinom misije. Let na Mars bi posadu držao u smanjenoj ili nultoj gravitaciji mnogo duže nego bilo koja rotacija na ISS-u. Promene kičme bile bi proporcionalno veće, a vremenski okvir oporavka duži - pod pretpostavkom da je potpuni oporavak uopšte moguć.

Postoje i jednostavne inženjerske posledice. Ako su članovi posade merljivo viši i drugačijeg oblika u letu, to utiče na veličinu svemirskih odela, sedišta i ograničenih prostora u koje moraju da stanu. Svemirske letelice dizajnirane prema dimenzijama tela pre lansiranja moraju imati ugrađene margine za posadu koja će biti i do šest centimetara viša tri meseca nakon početka misije.

Privremeno povećanje visine, drugim rečima, koristan je signal. Ono na šta ukazuje je telo koje prolazi kroz kontinuirane fiziološke pregovore sa okruženjem za koje nikada nije bilo predviđeno da ga nastanjuje - a povratak na Zemlju nije toliko dugme za resetovanje koliko početak drugih pregovora, koji mogu trajati godinu dana ili više.

Bonus video:

(Espreso/Blic)