MEDICINSKA SESTRA OTKRILA ŠTA JOJ JE JEDAN OD NAJBOGATIJIH LJUDI REKAO NA SAMRTI: Na samom kraju ga je OVO SLOMILO!

Smrt je tema o kojoj većina ljudi ne voli da razmišlja, ali upravo oni koji su joj najbliže – imaju šta da kažu. Suzan B. O’Brajen,medicinska sestra sa više od dve decenije iskustva u palijativnoj nezi, provela je godine slušajući ispovesti ljudi na samrtnoj postelji. Kroz stotine takvih razgovora, otkrila je da iza najvećih životnih strahova ne stoji kraj, već osećaj da život nije proživljen onako kako je trebalo. Njene uvide mnogi danas smatraju važnim podsetnikom na ono što zaista ima vrednost.

Tokom više od dvadeset godina rada kao medicinska sestra u bolnici, Suzan B. O’Brajen sedela je uz postelje više od hiljadu pacijenata u njihovim poslednjim trenucima. Iz tog ogromnog iskustva shvatila je jednu ključnu istinu: za većinu ljudi najveći strah nije smrt sama po sebi, već žaljenje.

Kada ignorišemo činjenicu da je smrt prirodan deo našeg putovanja ili se pretvaramo da je ona nešto što se događa drugima, propuštamo da se pobrinemo za važne stvari koje smo trebali da uradimo, naučimo i budemo. Planove za kraj života odlažemo za penziju, za trenutak "kad budemo imali dovoljno novca" ili "kad bude pravo vreme". Međutim, vreme je naš najdragoceniji resurs, a jednom kada postanemo svesni da je ograničeno, žaljenje nezaustavljivo izbija na površinu, piše CNBC.

Prvo i možda najčešće kajanje koje je čula jeste: "Žalim što nisam sledio svoje srce i pronašao svoju pravu svrhu." Previše nas donosi odluke zasnovane na spoljnim uticajima, bilo da je reč o očekivanjima porodice ili vrednostima koje nameće društvo. To utiče na naše karijere, veze, pa čak i na način na koji se predstavljamo svetu. Možda mrzite svoj posao, ali ga ne napuštate jer je dobro plaćen. Možda imate sumnje u svog partnera, ali ne prekidate vezu jer "na papiru sve zvuči dobro". Kada se slepo držimo onoga što drugi žele za nas, ostajemo nesrećni, zaglavljeni i izgubljeni. Tek kada smo autentični, možemo voditi smislene i ispunjene živote, ističe O'Brajen.

Jedno od najpotresnijih priznanja koje je čula bilo je: "Žalim što nisam imao hrabrosti da u potpunosti volim druge." Ovu rečenicu izgovorio je 69-godišnji pacijent koji je u životu postigao neverovatno bogatstvo i uspeh, pripadajući u jedan odsto najbogatijih Amerikanaca. Imao je kuće svuda, privatni avion i više automobila nego što je iko mogao da vozi. Ipak, na samrtnoj postelji govorio je o porodici i prijateljima sa kojima je prekinuo odnose zbog novca, ljubomore i sitnih svađa. "Držao sam se ljutnje i odbacivao ljude zbog gluposti, a sada se više i ne sećam zašto", poverio joj se. "Tada sam mislio da je tako lakše, ali završio sam tužan i sam veći deo života. Nikada nisam pronašao ljubav. Nikada sebi nisam dao priliku da je iskusim, a sada znam da je to cela poenta. Sada shvatam! Molim te, ispričaj drugima moju priču."

Nasuprot tome stoji treće veliko žaljenje, koje je na neki način druga strana iste medalje: "Žalim što nisam imao hrabrosti da dopustim drugima da me u potpunosti vole." Zbog bola i razočaranja koje doživimo u životu, vrlo je uobičajeno da gradimo zidove oko srca kako bismo se zaštitili. Kratkoročno, to može biti zdravo, ali kada te zidove stalno podižemo, a nikada ne rušimo, na kraju izgradimo tvrđavu. Nikakva ljubav ne može da uđe, ali ni da izađe. Možda mislimo da nas takvo ponašanje štiti, ali zapravo se nalazimo u zatvoru koji smo sami stvorili. Na kraju života, ljudi žale zbog te tvrđave i požele da su pokazali više hrabrosti da otvore srce i puste druge unutra.

Ako je smisao života iskusiti pravu i bezuslovnu ljubav, ta ljubav mora da počne od nas samih. Četvrto priznanje koje Suzan B. O'Brajen često čuje jeste: "Žalim što sam se toliko osuđivao i nisam više voleo sebe." Ovo je tiho, ali duboko kajanje koje se odnosi na nedostatak saosećanja prema sebi. Kada radi sa ljudima na kraju života, O'Brajen im predlaže da se vrate svakom žaljenju i prisete se svih detalja. Pita ih: "Koji je bio vaš posao? Gde ste živeli? Ko je bio u vašem životu? Sa kojim ste se borbama suočavali?" A onda postavlja ključno pitanje: "S obzirom na to gde ste bili i kroz šta ste prolazili, da li ste činili najbolje što ste mogli?" Odgovor je, kaže, gotovo uvek potvrdan. Neverovatno je koliko malo empatije imamo prema sebi. Život je iskustvo učenja i može biti veoma težak. Kada to shvatimo, možemo sagledati svoje izbore u blažem svetlu, pronaći mir i saosećanje prema sebi i pomiriti se sa prošlošćum, prenosi Večernji.hr.

Bonus video:

(Espreso/ Žena.blic/ Anđela Skorobać/ Prenela: T.M.)