NA BLISKOM ISTOKU POSTOJI RESURS VAŽNIJI OD NAFTE! Napad na ovo bi imao KATASTROFALNE POSLEDICE, bojazan sve veća!

Na Bliskom istoku postoji resurs koji je možda važniji za svakodnevni život od nafte i gasa. I kako se rat sa Iranom pojačava, sve više ljudi u regionu se plaši da bi upravo voda mogla postati nova meta sukoba.

U posebno nemirnim noćima, Sofija, stanovnica Ujedinjenih Arapskih Emirata, zamišlja scenario u kome slavine presuše. „Na kraju krajeva, nalazimo se u pustinji“, kaže ona. Nafta i gas možda pokreću ekonomiju, ali voda, dodaje ona, je „osnova našeg opstanka“. Kako se rat u Iranu produbljuje, tako rastu i njeni strahovi. „Da sam u neprijateljskim cipelama... ciljala bih ovo, naš najvredniji resurs. Nikada nisam pomislila da bih mogla da ostanem bez vode za piće“, rekla je Sofija za CNN.

Nije sama. Postoji sve veća zabrinutost širom regiona da bi ključna sposobnost ove pustinjske nacije da pretvori morsku vodu u vodu za piće mogla postati ranjiva tačka.

Region zavisan od desalinizacije

Sušne zemlje Persijskog zaliva gotovo u potpunosti zavise od desalinizacije, procesa kojim se morska voda pretvara u vodu za piće. Tehnologija je omogućila ovoj pustinjskoj naciji da ima terene za golf, vodene parkove i druge sadržaje na bazi vode.

Bahreinski zvaničnici su rekli da je iranski dron oštetio postrojenje za desalinizaciju, iako snabdevanje vodom nije bilo poremećeno. Istovremeno, iranski ministar spoljnih poslova Abas Aragči optužio je SAD da su napale postrojenje za desalinizaciju na iranskom ostrvu Kešm, ostavljajući 30 sela bez vode. Vašington je to negirao.

Stotine postrojenja za desalinizaciju rade u regionu, snabdevajući pijaćom vodom oko 100 miliona ljudi. Dok Iran dobija veliki deo vode iz reka i podzemnih izvora, zemlje Zaliva imaju veoma malo prirodnih izvora slatke vode, tako da su neke od njih (kao što su Kuvajt, Oman i Bahrein) gotovo u potpunosti zavisne od desalinizacije.

Zajednički napad na takvu infrastrukturu bio bi gotovo „nezamisliva eskalacija“, rekao je za CNN Majkl Kristofer Lou, direktor Centra za Bliski istok Univerziteta u Juti.

Loran Lamber iz Instituta za postdiplomske studije u Dohi upozorava da bi to takođe bilo nezakonito: „Ako napadi na postrojenja za desalinizaciju postanu vojna strategija, a ne kolateralna šteta, to bi bio ratni zločin i veoma zabrinjavajući razvoj događaja, jer zemlje Zaliva imaju zalihe vode za samo nekoliko nedelja.“

"Kraljevstva slane vode"

Nafta i gas su pretvorili Zaliv u bogat region sa modernim gradovima, ali je rast stanovništva u pustinjskim državama omogućen desalinizacijom, tehnologijom koju takođe pokreću fosilna goriva.

Zato su, kako kaže Lou, države Zaliva postale „kraljevstva slane vode“. „One su globalne supersile u proizvodnji vode za piće iz mora uz pomoć energije dobijene iz fosilnih goriva“, rekao je on.

Zavisnost je ogromna: u Kuvajtu i Omanu oko 90 procenata vode dolazi iz desalinizacije, u Bahreinu oko 85 procenata, a u Saudijskoj Arabiji oko 70 procenata. Veliki gradovi poput Abu Dabija, Dubaija, Dohe, Kuvajta i Džede gotovo u potpunosti zavise od ove tehnologije.

„Njihove ekonomije, pa čak i kratkoročni opstanak njihovog stanovništva, u velikoj meri zavise od bezbednosti ovih postrojenja“, upozorava Nader Habibi sa Univerziteta Brandeis.

Nova strateška meta

Napadi na vitalnu civilnu infrastrukturu zabranjeni su međunarodnim pravom, a koordinisani napad na postrojenja za desalinizaciju bio bi „provokativna eskalacija“, kaže Dejvid Mišel iz Centra za strateške i međunarodne studije (CSIS).

Ali postoje presedani. Tokom Zalivskog rata 1991. godine, Irak je ispustio stotine miliona barela nafte u Persijski zaliv, kontaminirajući vodu koju koriste postrojenja za desalinizaciju, primoravajući Kuvajt da hitno obezbedi zalihe vode za piće iz drugih zemalja.

U poslednjoj deceniji, norme koje okružuju napade na vodnu infrastrukturu dodatno su oslabile. Tokom invazije, Rusija je pokrenula više od stotinu napada na ukrajinsku vodnu infrastrukturu, a Izrael je uništio vodovodne i sanitarne sisteme u Gazi. „Nažalost, voda se pridružila dugoj listi meta i oružja rata“, rekla je Marva Daudi sa Univerziteta Džordžtaun.

Iran još nije pokrenuo koordinisani napad na postrojenja za desalinizaciju u gradovima Zaliva, ali stručnjaci upozoravaju da bi takav potez mogao postati opcija ako se sukob eskalira. „Iranski režim je pokazao da ako je njegov opstanak ugrožen, neće oklevati da eskalira napade na infrastrukturu“, rekao je Habibi.

Crvena linija

Čak i bez direktnih napada, postoji rizik od indirektnih udara jer se postrojenja za desalinizaciju često nalaze pored elektrana ili luka. Takođe je bilo izveštaja o oštećenju postrojenja Fudžejra F1 u UAE i Doha Vest u Kuvajtu nakon napada na obližnju infrastrukturu.

Zemlje Zaliva imaju izvesne rezerve vode, ali duži prekid bi mogao imati ozbiljne posledice. „Gubitak takvih postrojenja može lako postati egzistencijalan“, upozorava Zejn Svanson iz CSIS-a.

Stručnjaci stoga upozoravaju da bi koordinisani napad na postrojenja za desalinizaciju bio prelazak jasne crvene linije. Lou upoređuje takav scenario sa posezanjem za nuklearnim oružjem: „To bi bila izuzetno radikalna strategija. Političke i psihološke posledice bile bi toliko velike da ih je teško zamisliti.“

Bonus video:

(Espreso/ Blic/ CNN/ Prenela: T.M.)