On je najvažniji Rus ikada, a nije Putin! Moskvu nije mogao da smisli očima, a onda... Znate li ko je u pitanju?

Petar Aleksejevič Romanov najvažnija je ličnost u istoriji Rusije. Preuzeo je nevažnu zemlju na rubu kontinenta i u tri decenije transformisao u modernu silu i najvažniji politički faktor u istočnoj i severnoj Evropi. Inspirisao se zapadnom Evropom i odlučno je odbacio izolacionističke politike svojih prethodnika. U tome je svakako uspeo, a od njegovog vremena više ne možemo pričati priču o istoriji Evrope bez sile sa istoka.

Poznat je bio po svojoj ljubavi prema plovidbi i želji da od Rusije napravi pomorsku silu. Radi ovih ambicija, Petar se uključio u jedan od najvažnijih ratova u novovekovnoj Evropi: Veliki severni rat. U tom ratu nije se dokazao kao najbolji vojskovođa na svetu, po čemu pamtimo Cezara ili Napoleona, već ga je spasila kombinacija sreće i ruske zime.

Napravio je najveću prekretnicu u ruskoj istoriji, promenio običaje, izgradio novu prestonicu, uveo julijanski kalendar, reformisao crkvu, izmenio državnu upravu, a bavio se i pitanjem mode.

Ipak, njegova je priča u početku bila i te kako neizvesna.

Turbulentno vreme carske Rusije

Petrov otac bio je Aleksej Mihajlovič. Aleksej je tokom života imao šesnaestero dece, a ženio se dvaput. Njegova prva žena, Marija Miloslavski, okupila je oko sebe staro konzervativno plemstvo, a ona i njena grupacija propagirali su tradicionalne politike.

Druga žena, Natalija Nariškina, družila se sa onim plemićima koji su često putovali u Evropu, a njih su više zanimale neke nove i progresivne politike kada je u pitanju Rusija.

Aleksej Mihajlović umro je 1676. godine, kada je mali Petar slavio tek četvrti rođendan. Dve političke frakcije okupljene oko Aleksejevih žena započele su borbu za vlast, a u idućih gotovo desetak godina događala su se odvratna ubistva, koja su uključivala nabijanje ljudi na kolac, raskomadanje tela ljudi i izlaganja tela pred carskom palatom, koja su trunula nedeljama. Dakle, Igra prestola u pravom životu.

Zanimljivo je da su ovi događaji zapravo zgadili politiku budućem ruskom caru. Petar je bio prvi sin Aleksejeve druge žene Nariškine, a njegovi mnogi učitelji i mamini prijatelji bili su ubijeni dok je on još bio maloletan. Prezirao je Moskvu, koja je za njega predstavljala samo traumu. Taj prezir kasnije se manifestovao izgradnjom nove prestonice.

Jedan od tri vladara Rusije

Borba za rusko prestolje nakon smrti Alekseja Mihajloviča tema je za zaseban članak. Ukratko: dve sukobljene strane su se 1682. nagodile imenovanjem Ivana V. i Petra suvladarima, ali kako su obojica bila maloletna, regentica je bila njihova starija sestra Sofija. Ivan i Sofija bili su deca iz Aleksejevog prvog braka, Petar iz drugog; ali situacija u Rusiji se napokon stabilizovala.

Sofiji se, naravno, svidela moć pa ju je htela zadržati, ali se plemstvo sa vremenom sve više priklonio dvojici braće, pogotovo Petru, koji je bio zdravo, pametno i sposobno dete. Svima je bilo jasno da je on budućnost njihovog carstva.

1689. godine Sofija je proterana sa dvora i poslata u samostan, a 1696. godine je umro i Ivan zbog bolesti, iako je imao tek 29 godina.

Premda je nominalno ruski vladar bio od 1682. godine, tek 1696. godine Petar konsolidira vlast u zemlji, postaje jedini vladar i uživa većinsku podršku ruskog plemstva. Tada je imao 24 godine.

Ljubav prema pomorstvu

Dok su se u Moskvi ubijali Miloslavski i Nariškini, Petar je odrastao u obližnjim vilama učeći o politici, matematici i istoriji. Najviše ga je fasciniralo pomorstvo i putovanja. Razvio je veliki interes za brodogradnju, a kao detetu mu nije bilo jasno zašto njegova zemlja nema velike brodove kojima bi se mogao provozati.

Međutim, kada je postao solo vladar u svojoj zemlji, mogao je to promeniti. Njegov politički plan bio je da nabavi Rusiji luke na toplim morima kako bi podstakao brodogradnju i pomorstvo. Dok je delio vlast sa polubratom i polusestrom, Rusija se uključila u Veliki turski rat i dobila Azov, no Osmanlije su i dalje kontrolisale okolna područja, a odnosi između dve zemlje bili su, u najboljem slučaju, grozni. Petar je trebao drugi plan.

Veliko misija

1697. godine Petar je upravljanje zemljom prepustio svojim savetnicima da bi otišao putovati Evropom. Nije ga bilo godinu i po dana. U Evropi je nastojao da uđe u kontakt sa evropskim vladarima, da ostavi dobar utisak i da pronađe saveznike za budući rat protiv Osmanskog Carstva. Isto tako su ga zanimala brodogradilišta, a dok je boravio u Holandiji, čak je i radio na jednom brodogradilištu.

Carevi i plemići nisu poznati po fizičkom radu, a ne bi ni holandijske zanatlije dale Petru da radi da su znali o kome je reč. Međutim, nisu. Petar se u Evropi predstavljao pod lažnim imenom - Petar Mihajlov - i govorio je da niži časnik.

Možda je time prevario običan puk koji je upoznao dok je putovao Poljskom, Pruskom, Holandijom, Engleskom i Austrijom, ali osobe od važnosti u tim zemljama brzo su shvatile da se radi o novom ruskom caru.

Shvatile su to jer bi njihovim ulicama hodao div visok malo preko dva metra. Petar je bio izuzetno visok za današnje pojmove, a u svetu kasnog 17. veka njegova je visina bila groteskna. Bio je toliko upečatljiv gde god se nalazio, a onda bi se predstavio kao "niži" časnik, što je neke čak i nasmejalo.

Ipak, kada bi došao na dvor evropskih kraljeva, više se nije lažno predstavljao. Pozvao je evropske vladare poput svetorimskog cara Leopolda i engleskog vladara Williama III. u rat protiv Osmanlija.

Ali njegovi su planovi propali. Ni sa kime nije uspio ostvariti savez, a sve zato što se pola Evrope pripremalo za rat. Naime, španski kralj Karlo bio je bolestan i bez naslednika. Svi su čekali samo da umre kako bi započeli rat koji danas znamo kao Rat za špansko nasleđe. Velika misija nije uspela da osigura saveznike, ali je Petar štošta naučio o pomorstvu i vratio se u Rusiju sa stručnjacima koji su mu kasnije bili od itekakve važnosti.

Ako već nije mogao osigurati luku na Crnom moru, Petru je bila sasvim OK i luka malo severnije.

Nova meta: Švedsko Kraljevstvo i Baltik

Početak 18. veka Petar je dočekao sa mnoštvom saveznika u Srednjoj Evropi, kojima je svima bilo dosta dominacije Švedskog Kraljevstva. Švedska je u to vrijeme bila glavna sila na severu - posedovala je Finsku, Estoniju, Livoniju, Ingriju, Pomeraniju i Bremen. Bila je militaristička sila i uticala je na unutrašnju politiku Danske i Poljsko-litavske Unije. Njom je vladao mladi kralj Karlo XII.

Rat je počeo totalnim porazom Petrovih saveznika u Evropi, koji su brzo kapitulirali. Petar je u to vreme opsjedao utvrdu Narva u današnjom Estoniji. Kada je Karlo rešio problem Danske i Poljske, uputio se prema Narvi sa samo 10.000 vojnika (Petar je imao 35 000) i u iznenadnom napadu naneo Rusiji težak poraz i tešku sramotu. Ubijeno je osam hiljada Petrovih vojnika i zaplenjena je većina ruske artiljerije.

Srećom po Petra, Karlo se nakon ovoga odlučio više pozabaviti pritiscima na Poljsku, smatrajući nevažnu Rusiju najmanjom pretnjom u celom ratu. Bila je to najveća Karlova greška i verovatno razlog zašto danas u Evropi veću težinu imaju odluke u Moskvi, a ne u Stockholmu.

Gradnja na kostima

Petar je imao vremena da skupi novu vojsku i pozabavi se vojnim reformama. Dok je Karlo ratovao u Poljskoj, Petar je osvojio par utvrda u Ingriji i 1703. godine započeo izgradnju Petropavlovska, grada koji danas znamo kao Sankt-Peterburg. Gradio ga je na teritoriji koji je službeno bio švedski, a bio je pod pritiskom da što brže napravi od novog naselja konkretnu utvrdu koja će moći da odbije napade Šveđana.

Zbog toga su seljaci koji su ga gradili umirali u ogromnom broju, a pogotovo zato što je snabdevanje hranom bilo loše organizovano. Procenjuje se da je umrlo barem 30.000 ljudi, a neki izvori idu i do broja od 100.000 izgubljenih života. Proces osnivanja grada često se nazivao "gradnja na kostima".

Propast Švedske

Kada je 1708. godine Karlo XII. naterao i Poljake na kapitulaciju, okrenuo se onoj nevažnoj Rusiji da i nju napokon slomi. Poveo je kampanju protiv Petrove nove vojske i marširao Istočnoevropskom ravnicom, a u tom periodu naučio je lekciju koju su kasnije na jednako težak način naučili Napoleon Bonaparte i Adolf Hitler.

Zima 1708./1709. jedna je od najhladnijih u istoriji Evrope. Temperature na određenim delovima istočne Evrope nisu rasle preko -30 stepeni mesecima. Umiralo je na desetine hiljada stanovnika u gotovo celoj severnoj i istočnoj Evropi. Kada je Karlo XII. stigao na bojište blizu Poltave, delovi njegove vojske već su bili umrli ili su bili kompletno neefikasni zbog gladi koja je nastupila.

Bitka je bila velika pobeda za Petra i Rusko Carstvo. Karlo je sa ostatkom vojske pobegao u Ukrajinu i nastavio se boriti, no uglavnom je bežao. Spasio ga je osmanski sultan, koji mu je pružao utočište, a Petar je bio toliko opijen pobedom kod Poltave da je bahato poslao ultimatum sultanu da preda Karla ili će napasti celo Osmansko Carstvo.

Sultan se na njegov ultimatum samo nasmijao, a onda izašao na bojište i pobijedio Ruse. Petar je skoro bio zarobljen i ubijen, a vjerojatno bi ga zarobile Osmanlije da nije bilo diplomatskih vještina njegove druge supruge Katarine, koja je spasila stvar velikim darovima za osmanskog sultana.

Veliki severni rat nastavio se do 1721. godine. Iako su Šveđani pobedili još nekoliko puta na bojištu, nisu više imali resursa da nateraju protivnike za pregovarački stol. Danska i Poljska su, uprkos situaciji, ponovo ušle u rat, što je dovelo u pitanje opstanak celog Švedskog Kraljevstva.

Rat je završio službenom predajom Estonije, Livonije, Ingrije i delova Finske. Švedska je bila potpuno poražena, a Petar je napokon ostvario svoje ambicije. Sankt-Peterburg bio je "prozor u Evropu", a u grad su pristizali trgovački brodovi, koji su Rusiji doneli evropsku modu i tehnologiju, ali isto tako i običaje.

Najvažniji Rus

Petar je umro 1725. godine. Nasledila ga je njegova žena Katarina I., koja je nastavila muževe progresivne politike. Rusija se nakon Petra često uključivala u ratove protiv Osmanlija, podelila je Poljsku sa Pruskom i Habsburgovcima, a odigrala je i veliku ulogu u Sedmogodišnjem ratu. Stvar je bila jasna: Rusija je postala punopravni igrač u evropskoj politici.

Rusija pre Petra Velikog bila je zemlja egzotike - tamo su živeli ljudi dugih brada koji su poštovali neke stare pravoslavne tradicije, a njihovi običaji bili su nasledstvo čak i iz mongolskog vremena. Nakon Petra Velikog, bila je to zemlja čiji su plemići studirali u Amsterdamu i Londonu, a kasnije sa svojim društvom u Petrogradu pričali francuski i nemački dok su ispijali čaj i pričali o prosvetiteljstvu.

Možemo argumentovati da niti jedna politička ličnost u istoriji Rusije nije toliko važna kao Petar Veliki. Bez Petrovih ambicija da Rusiju uključi u dešavanja na zapadu ne bi nikad ni pričali o delovanju Katarine Velike, Nikole I., Aleksandra I. ili o Lenjinu i Staljinu. Njihove politike u svojoj su suštini zapravo uslovljenje odlukama gorostasa koji je baš jako hteo da plovi.

Bonus video:

(Espreso/ Index/ Prenela: T.M.)