"KAKO SVIMA REĆI DA UMIRETE ZA 6 MESECI?" Potresna ispovest NASTAVNIKA, teško je...

Saznanje da boluju od teške bolesti, u nekim ljudima probudi pomešana osećanja besa, tuge i straha. Nakon obrade informacije, jedni hrabro pokušavaju da se suoče sa bolešću, a drugi se trude da sa porodicom i prijateljima nadomeste sve one trenutke koje su propustili ili će propustiti.

Nastavnik iz Grčke Vogizatis Ilas, otkrio je da boluje od raka pluća koji je metastazirao i na druge organe. Suočen sa teškim zdravstvenim stanjem, rešio je da umesto lečenja hemioterapijama, vreme koje mu je preostalo do kraja života, provede sa suprugom, ćerkom i prijateljima.

U ispovesti za portal "Njuz Tsaloniki", naveo je kako je u prvi mah nakon saznanja da je bolestan, to priznao samo jednoj prijateljici, da bi tek nakon toga to podelio i sa najbližima. Svima, sem sa đacima, koje je učio do kraja školske godine, sa željom da do kraja prenosi svoje znanje na njih. Njegovu bolnu ispovest, prenosimo vam u celosti:

Moj život je bio dobar, bio je lepo napravljen. Radio sam kao nastavnik, oženjen sam, imam suprugu i ćerku. U braku smo više od 23 godine, ne znam da li je tu požuda, ali srce mi jako udara istim ritmom od kada smo se upoznali. Naša ćerka nas podseća da smo doneli dobro na ovaj svet. Pred nama je cela budućnost. Sada kada smo sredili svoje živote.

Čas je za mene nešto veoma važno. Kao nastavnik, volim učionicu. Kao što volim svake godine i učenike u svom razredu. Različita lica, drugačiji um, drugačiji pristup svakom učeniku. Volim svoj posao, čak mislim da sam veoma dobar u onome što radim. Ne samo obrada ili praćenje zadatka.

Poseta lekaru je promenila sve za mene. Rak pluća, stadijum 4. Odnosno, rak je u poodmakloj fazi, proširio se na druge organe i delove mog tela. Nema povratka. Ako pratim neki tretman, živeću oko godinu dana. Ako ne, ostaje mi još 6 meseci života.

Kada živite svoj svakodnevni život verujući da imate dosta vremena pred sobom, ne razmišljate o preokretu. Ne razmišljaš o smrti. Stalno govorite: imam vremena da uradim to i to. Da odem na to mesto na odmor, da ponovo posetim tu omiljenu destinaciju. Da ponovo vidim voljene i prijatelje. Imam vremena.

I odjednom, nemate mnogo vremena na raspolaganju. Pitate se kako se ovo dogodilo. Zato što se meni desilo. Psujete, vičete, reagujete. Nisi svoj, postaješ neko drugi. Onaj koji je gubio vreme, misleći da ima vremena. Tragična ironija, ciklus naših života, koji mi ne definišemo. Ali živimo svaki dan kao da imamo kontrolu.

Kad nemate vremena, razmislite šta je bolje da radite. I ja sam odlučio da ne radim nikakav tretman. Ne jer znam neku skrivenu tajnu o tretmanima ali izbegavao sam ih. Nisam želeo da gubim vreme pokušavajući da dobijem neravnopravnu bitku protiv vremena! Kao što sam vam rekao, nema povratka. Pa zašto gubiti beskrajne sate na hemoterapije? Zašto ne iskoristim vreme koje mi je preostalo da uradim ono što želim? Po prvi put zaista mogu da radim šta želim sa svojim životom. Sa onim što je ostalo od nje.

Važno je napomenuti da nisam pušač, nikad nisam bio pušač. Ni moja žena ni bilo ko drugi u kući ne puši. Na fakultetu i uopšte u svom radnom okruženju retko sam bio pasivni pušač. Ali imam rak pluća i saznao sam kada sam osetio bol u leđima i grudima.đ

Kao što sam kasnije saznao, o raku pluća: mogu ga izazvati opasne supstance kao što su azbest, arsen, pesticidi, prašina i isparenja. Od zagađenja vazduha, izloženosti radonu i jasno od pasivnog pušenja. Manje šanse za nepušača, ali opasnost vreba! Izloženost zračenju, plućne bolesti i infekcije takođe mogu izazvati.

Činjenica da nikada nisam pušio bio je jedan od razloga zašto nisam prihvatio nikakvo lečenje. Ako kao nepušač nisam mogao da je spasem od raka pluća, šta da uradim da dobijem još nekoliko meseci? Više volim da kraj dođe prirodno… i sa mnogo bola.

Kako svima reći da umirete? Teško je otkriti da imate samo 6 meseci života. Kako da preokrenem život svoje žene i ćerke? Gde da nađem hrabrost koju sam zamrznuo od dana dijagnoze? Posle nekoliko dana, otkrio sam to samo svojoj najboljoj prijateljici. Plakala je više od mene. Na kraju, najviše bole oni koje ostavljamo iza sebe.

Odlučio sam da završim svoj posao i nastavu normalno. Na kraju krajeva, ostala su samo dva meseca. I da se pobrinem da moj poslednji čas krene napred, da izgradim bolje sutra za sve koje ostavim iza sebe. Izvukao sam najbolje iz njih, a onda ih pustio da lete, ne znajući ništa o mom stanju.

Popušio sam prvu i poslednju cigaretu, sa jednim od mojih učenika. Bacio sam je odmah posle prvog udisaja. Umreću i ne razumem kakvo zadovoljstvo neko nalazi u cigaretama. Ali dobio sam veoma lični trenutak sa svojim učenikom, koji je iskoristio priliku da razgovara sa mnom o veoma ličnim stvarima. Nešto dobro je izašlo iz tog jednog jedinog dima.

Znam da je blizu. Osećam to kada se probudim i grudi su mi teške. Kada ne mogu da spavam zbog anksioznosti i otežanog disanja. Kada da vozim, potrebni su mi nadljudski napori da bih stigao na odredište. Zbog ovoga i kada sam to najavio svojoj porodici, prestao sam da vozim.

Završio sam sve poslove, tražio sam odsustvo, želim da provedem što više vremena sa svojim ljudima. A da svaki dan ne bude spomen. Želim da se osmehnem i da sačuvam uspomene, ako naravno postoji uspomena za kasnije. Ja lično mislim da nema, ali nikad se ne zna.

Rekao sam svojoj ženi da traži sreću, da nastavi sa svojim životom. Da zaštitimo našu ćerku koliko može i da se smejemo. Rekao sam svojoj ćerki koliko sam ponosan na nju i na to šta je postigla. Kako će deo mene uvek živeti kroz nju. Toliko je jaka da život pred njom čeka da je zgrabi i usisa. Kako je volim.

Ja ću vam reći da ništa ne uzimajte zdravo za gotovo. Ni ljude oko vas, ni život. Ne čekajte da preokret zaživi. Radite ono što vas ispunjava, budite sa pozitivnim ljudima oko sebe koji imaju samo dobre stvari da vam ponude. Jurite svoje snove, velike i male. Poštujte druge i volite ih, napisao je on u potrsenoj ispovesti za portal "Njuz Tsaloniki".

(Espreso / Blic)