DA LI ZNATE DA JE POSTOJAO ZAKON KOJIM NIJE DOZVOLJENO DA BUDETE RUŽNI? Ljudi nisu smeli na ULICU, plaćali i KAZNE!

Između 1867. i 1974. godine, različiti gradovi Sjedinjenih Država imali su ružne prosjačke uredbe, retrospektivno, takođe nazvane ružnim zakonima. Ovi zakoni su bili usmereni na siromašne ljude i osobe sa invaliditetom.

Na primer, u San Francisku je zakon iz 1867. smatrao da je nezakonito da se „svaka osoba, koja je bolesna, osakaćena ili deformisana na bilo koji način, tako da bude neugledan ili odvratan objekat, izlaže javnosti."

Izuzeci od javnog izlaganja bili su prihvatljivi samo ako su ljudi bili predmet demonstracija, kako bi se ilustrovalo odvajanje invalida od onih koji nisu sa invaliditetom i njihova potreba za reformacijom.

Društvo dobrotvornih organizacija je sugerisalo da bi najbolja humanitarna pomoć bila istraga i savetovanje ljudi kojima je potrebna pomoć umesto pružanja materijalne pomoći.Ovo je stvorilo sukob u ljudima između njihove želje da budu dobri hrišćani i dobrih građana kada vide ljude kojima je potrebna pomoć.

Sugerisano je da prosjaci na ovaj način nameću krivicu ljudima.

„Pauperizam je bolest zajednice, rana na političkom telu, a budući da je bolest, mora se, koliko god je to moguće, otkloniti, ukloniti ga, koliko god je to moguće, a lekovita svrha mora da stoji iza svih naših misli i napora za klasu siromaha.

Slično onome što je Slocum rekao, drugi autori su sugerisali da je davanje milostinje prosjacima bez znanja šta treba da se uradi sa sredstvima „ kriv kao onaj ko puca iz pištolja u gomilu“.

Termin „ružni zakoni“ skovali su sredinom 1970-ih klevetnici Marša Pirs Burgdorf i Robert Burgdorf, mlađi.

U Engleskoj je 1729. godine ponekad predlagana kazna za osobe sa fizičkim invaliditetom, bilo da su rođene sa invaliditetom ili stečene kasnije u životu, a koji su se pojavljivali u javnosti.

Ružni zakoni u Sjedinjenim Državama nastali su krajem devetnaestog veka. Tokom ovog perioda, urbani prostori su pretrpeli priliv novih stanovnika, što je opteretilo postojeće zajednice. Novi stanovnici su ponekad bili osiromašeni. To je značilo da je veliki broj ljudi koji su bili stranci jedni drugima sada zauzimali bliže stanove nego u malim gradovima, gde su lokalne institucije kao što su škole, porodice i crkve pomogle u umerenju društvenih odnosa.Kao reakcija na ovaj priliv ljudi koji su bili osiromašeni, ministri, dobrotvorni organizatori, urbanisti i gradski zvaničnici širom Sjedinjenih Država radili su na stvaranju ružnih zakona za svoju zajednicu.

Jezik ružnih prosjačkih uredbi odnosio se na skrivanje delova osobe koji mogu izgledati invalidno ili bolesno. Ovo uključuje sve pokrete koji bi ukazivali na invaliditet ili bolest, kao što je šepanje.

Prva američka uredba koja se odnosi na sprečavanje pojavljivanja osoba sa invaliditetom u javnosti doneta je 1867. godine u San Francisku u Kaliforniji.

Ova uredba se odnosila na širu temu prosjačenja. Zabeleženo je da su ljudi kojima je možda bio potreban novac putovali u Kaliforniju da bi se „obogatili“ tokom kalifornijske zlatne groznice. Kada se nisu našli bogati, ostali su u Kaliforniji. Pisma i dokumenti iz perioda neposredno nakon zlatne groznice u Kaliforniji beleže veliki broj „ludih“ ljudi koji lutaju ulicama.Helper (1948) čak naziva „lude“ ljude kao jadna smetnja“ i primetio da im je dozvoljeno da budu u javnosti i da niko o njima ne brine.

Nju Orleans, Luizijana je imala sličan zakon koji je policija striktno sprovodila 1883. Novine iz Nju Orleansa su izvestile o tome da je grad zauzeo oštar stav prema prosjačenju kao i drugi gradovi u Sjedinjenim Državama.

Portland, Oregon, doneo je ružan zakon 1881. godine.

Čikaška uredba iz 1881. glasila je kako sledi:

Svako lice koje je bolesno, osakaćeno ili na bilo koji način deformisano, tako da bude neugledan ili odvratan predmet, ili neprikladno lice koje se može pustiti na ulice, autoputeve, saobraćajnice ili javna mesta u gradu, neće se u njemu ili na osnovu toga izlagati javnosti, pod kaznom od 1 dolara za svaki prekršaj.

Novčana kazna od 1 dolara iznosi više od 20 dolara u 2018. U većini gradova, kazne za kršenje ružnog zakona kretale su se od zatvorske kazne do kazne od 50 dolara za svaki prekršaj.

U maju 1881. ružna uredba o prosjacima stupila je na snagu u Čikagu, Ilinois. Napravio ga je odbornik Čikaga Džejms Pivi. Pivi je citiran u Chicago Tribuneu od 19. maja 1881. godine, rekavši za uredbu: „Njen cilj je ukidanje svih uličnih prepreka. Ružni zakoni identifikovali su grupe ljudi kao ometajući tok javnog života i zabranili im pristup javnim prostorima. Takvi ljudi, smatrani „neuglednim“ ili „nepristojnim“, obično su bili osiromašeni i često prosjaci. Tako su ružni zakoni bili metode pomoću kojih su zakonodavci pokušavali da uklone siromašne iz vida.

Zakoni slični čikaškim usledili su 1889. u Denveru, Koloradu i Linkolnu u Nebraski. U nekom periodu od 1881. do 1890. u Omahi, Nebraska, donesen je ružan zakon.Pored toga, ružne zakone je izazvala panika iz 1893. Oni su uključivali Kolumbo, Ohajo 1894. i 1891. za celu državu Pensilvaniju. Pensilvanijski je bio drugačiji jer je sadržavao jezik koji se odnosio na kognitivni invaliditet, kao i na fizičku invalidnost. Učinjen je pokušaj uvođenja ružnih zakona u Njujorku, ali je propao 1895. Reno, Nevada, doneo je uredbu pre 1905. godine. Los Anđeles, Kalifornija, pokušao je da donese uredbu 1913. godine.

Godine 1902, ružan zakon sličan onom u Sjedinjenim Državama donesen je u gradu Manila na Filipinima.Ovaj zakon je bio sličan zakonima Sjedinjenih Država, jer je napisan na engleskom i u vreme kada je Manila bila pod američkom kontrolom, i uključivala je uobičajenu frazu „nema osobe koja je bolesna“. Ovo je bila jedna od prvih uredbi koja je napisana pod američkom kontrolom. Druge uredbe su se bavile reformom higijene i smatrale su ružnim prosjacima deo ovog indikativa.

Poslednji ružni zakoni ukinuti su 1974. godine. Omaha, Nebraska, ukinula je svoj ružni zakon 1967. godine, ali je ipak uhapšena osoba zbog kršenja ružne uredbe o prosjacima dokumentovanog 1974. godine.Kolumbus, Ohajo je ukinuo svoj zakon 1972. Čikago je poslednji ukinuo svoj ružni zakon 1974. godine.

Ljudima koji su optuženi po ružnim zakonima kažnjena je novčana kazna ili su držani u zatvoru dok ne budu poslati u siromašne kuće ili na radnu farmu. Formulacija u uredbi San Franciska ukazuje da će prekršioci biti poslati u ubožnicu. Ovo je povezano sa zakonskom politikom za siromašne iz viktorijanske ere.

Istoričar Bred Bajrom primetio je da se ružni zakoni nejednako i retko primenjuju, a policija ih zanemaruje.

Prvo zabeleženo hapšenje u vezi sa ružnim zakonima bilo je Martin Oates u San Francisku, Kalifornija, jula 1867. Oates je bio bivši vojnik Unije tokom Američkog građanskog rata.

Ružni zakoni nisu ograničavali nastupe osoba sa invaliditetom u svrhu zabave ili izazivanja gađenja, već su ograničavali osobe sa invaliditetom da se druže sa javnošću.

Upotreba ružnih zakona za kontrolu korišćenja javnih prostora od strane osoba sa invaliditetom i dalje se dešavala nakon potpisivanja Zakona o rehabilitaciji iz 1973. godine.

Rasizam je takođe igrao ulogu u uspostavljanju i primeni ružnih zakona. U San Francisku 1860-ih, kineski imigranti i njihovi potomci masovno su stavljeni u karantin kako bi se sprečilo širenje bolesti i epidemija.

Poslednje zabeleženo hapšenje u vezi sa ružnim zakonom bilo je 1974. godine, prema uredbi Omahe, Nebraska.U ovom slučaju, uhapšeni čovek je bio beskućnik, a policajac koji ga je uhapsio učinio je to pod maskom ružnog zakona pošto je čovek imao vidljive ožiljke i tragove na telu. Sudija, Volter Kroper, i pomoćnik tužioca, Ričard Epštajn, u ovom slučaju su primetili da ne postoji zakonska definicija ružnog i da bi krivično gonjenje zahtevalo dokazivanje da je neko ružan. Rezultat je bio da gradski tužilac Geri Bukino nije podigao optužnicu. Napomenuo je da dok je zakon još bio aktivan, ova osoba nije ispunila definiciju.

Ružni zakoni su sprečili neke osobe sa fizičkim invaliditetom da uopšte izlaze u javnost.

Britanski naučnik Stjuart Marej tvrdi da je „građanska zaraza“ proliferacije ružnih zakona posebno američka: „Invalidnost ometa, i remeti osećaj sebe u kontekstu SAD na posebne načine.

Jacobus tenBroek (1966) je tvrdio da ograničenja nametnuta osobi sa invaliditetom nemaju mnogo veze sa stvarnim invaliditetom, već pre „zamišljenim razmišljanjima društva o teškoćama i rizicima invaliditeta“.

Godine 1975, Marcia Pearce Burgdorf i Robert Burgdorf, Jr. pisali su o ružnim prosjačkim uredbama u svom novinskom članku, „Istorija nejednakog tretmana: Kvalifikacije hendikepiranih osoba kao 'osumnjičene klase' prema klauzuli o jednakoj zaštiti“.U ovom članku je stvoren i korišćen izraz „ružni zakoni“, koji je inspirisan naslovom članka u vezi sa hapšenjem u Omahi 1974. To je bio čin zastupanja.

Godine 1980, dok je bila na turneji po Evropi, izvođačica ženskog pozorišta Lilit iz San Franciska, Viktorija En Luis, održala je monolog o poteškoćama osoba sa invaliditetom da nađu posao zbog društvene ideje da osobe sa invaliditetom treba da se sakriju ili da budu u cirkusu. Luis je verovala da joj je odbijen prijem u pozorišnu školu u Njujorku zbog svog šepanja. Napomenula je da su pokušali da je ubede da zauzme poziciju iza kulisa. Smatrala je da je to zbog ružnih zakona i da neće moći da nastupa u nekim gradovima.

Postojala je veza između ružnih zakona i „šema upravljanja javnom higijenom“ kao što su segregacija, eugenika, institucionalizacija.

Ružni zakoni su uticali na ono što društvo smatra rehabilitacijom. „U rehabilitacionom programu cilj je u jednom smislu da se invalidnost nestane“, ... „prouzrokuje da invalidi nestanu i sa njima sve ono što nedostaje, da bi se asimilirali, utopili, rastvorili u većem i jedinstvenu društvenu celinu“. Ljudima sa invaliditetom nije bilo dozvoljeno da javno mole hranu ili novac da bi izdržavali svoje lične potrebe, ali je bilo prihvatljivo da se komercijalno prikazuju kako bi molili za lek ili spas od svog invaliditeta.

Odnosi, reproduktivna prava i pravo pojedinca na život takođe su bili pod uticajem ružnih zakona i dobrotvorne filozofije tokom ovog perioda. Kreatori politike razgovarali su o sprečavanju ljudi sa invaliditetom da stupe u brak i rađaju decu. Kreatori politike su sugerisali da je ovo bilo da se spreči da deca koju bi njihov sindikat proizveo da okaljaju nasledstvo u društvu. Dobročinstvo mora „učiniti sve što može da zaustavi širenje prokletstva rasne degeneracije“. Ljudi koji se bave dobrotvornom politikom sugerisali su da, iako bi eutanazija bila oslobađanje za osobe koje se bore sa svojim invaliditetom, to je takođe bilo protiv moralnih principa koje uči religija.

Ukidanje ružnih zakona usledilo je ubrzo nakon usvajanja Zakona o rehabilitaciji iz 1973. i njegovog člana 504, a usvajanje Zakona o Amerikancima sa invaliditetom iz 1990. dodatno je zaustavilo svaku mogućnost ponovnog stvaranja ružnih zakona.

Fredman (2011) komentariše: „Pojedinci sa invaliditetom su diskretna i izolovana manjina koja je bila suočena sa ograničenjima i ograničenjima, podvrgnuta istoriji svrsishodnog nejednakog tretmana i potisnuta u poziciju političke nemoći u našem društvu, zasnovana na karakteristikama koje su van kontrole takvih pojedinaca i proizilaze iz stereotipnih pretpostavki koje nisu zaista indikativne za individualnu sposobnost takvih pojedinaca da učestvuju u društvu i doprinose društvu.

(Espreso)