NEISPRIČANA PRIČA "RUSKOG CARA"! Kobna noć 1989. je presudna u PUTINOVOJ karijeri, želeo je u KGB još kao TINEJDŽER

Putinova opsesija obnovom nekadašnje sovjetske moći mnogim je psihoanalitičarima itekako logična: kao bivši KGB-ovac formatiran u vremenu Hladnog rata, 70-godišnji šef Ruske Federacije uglavnom rezonuje u mentalnim obrascima usvojenima u mladosti.

Svako ko danas želi da razume Vladimira Putina morao bi znati priču o njemu kao agentu KGB-a, a naročito o traumatičnim događajima koje je proživeo jedne noći koncem osamdesetih u istočnoj Nemačkoj.

Za početak dobro je znati da Putin nije bio nikakva KGB-ova špijunska 'krema'. Mada ga tako često predstavljaju, najelitniji i najsposobniji sovjetski špijuni delovali su po Njujorku, Vašingtonu, Londonu i drugim ključnim centrima zapadnog sveta. Za razliku od njih, on je u strateški nebitnom Drezdenu bio moskovski nadzornik istočnonemačkog Stasija, tajne policije tadašnjeg šefa DDR-a Erika Honekera.

Stasi je bio 'veći katolik od moskovskog Pape', ozloglašen po totalnom nadzoru običnih građana od kojih su mnogi bili i prisiljeni kao doušnici špijunirati jedni druge. Putin je, kao KGB-ov supervizor, od istočnonemačkih agenata verovatno tek preuzimao izveštaje i s visine kontrolisao jesu li dovoljno surovi, skeptični i dostojni u obračunu sa kritičarima komunizma. Pre nekoliko godina, 2018., u arhivima Stasija pronađena je propusnica KGB-ova bojnika Putina pomoću koje je ulazio u objekte istočnonemačke tajne službe. Kad je dospeo u DDR 1985., Putin je imao 33 godine. U Drezdenu su mu rođene dve ćerke i većinu svog vremena tamo uglavnom je proveo prilično lagodno.

Osećaj sigurnosti i moći, međutim, srušio mu se u prah i pepeo u samo nekoliko sedmica nakon što je pao Berlinski zid.

Petog decembra 1989. gomile nemačkih protestanata jurišaju na sedište Stasija u Drezdenu tražeći osvetu, kažnjavanje represivaca i demokratiju. Mala grupa demonstranata u jednom trenutku odlučuje da krene i preko puta, do kuće u kojoj se nalazi sedište KGB-a.

„Čuvar je s kapije odmah pobegao u kuću“, prisetio se kasnije jedan iz ekipe, nemac Zigfrid Danat. Ali, nedugo zatim iz kuće je izašao jedan maleni, ali jako uznemireni oficir. Rekao je protestantima da ne pokušavaju da se nasilno probiju u imanje, jer su on i saborci naoružani i ovlašćeni da upotrebiti oružje. To je uverilo grupu da se povuče, ali oficir KGB-a je znao da bi se napad mogao ponoviti pa je, ispričao je kasnije, zvao obližnji stožer tenkovske jedinice Crvene armije da im pošalje zaštitu. Odgovor koji je dobio bio je šok koji mu je promenio život.

"Ne možemo ništa učiniti bez naređenja iz Moskve", odgovorio je glas iz stožera. – A Moskva ćuti.

O ovom događaju je nekada za britanski BBC Kris Bolbi napravio dokumentarni film 'Trenutak koji je napravio Putina'. Prkosan, a posebno bespomoćan pred revolucionarnim događajima 1989., u međuvremenu je Putin sam postao "Moskva", odnosno predsednik Ruske Federacije.

Osećaj straha i nemoći iz Drezdena nikad ga, međutim, više nije potpuno napustio, smatraju njegovi biografi. Teskoba zbog krhkosti političkih sistema i elita te iskustvo kako ih ljudi lako mogu svrgnuti naučilo ga je lekcijama koje nikada nije zaboravio.

Dalo mu je i ideje za izgradnju modela vlasti koja uvek mora demonstrirati moć.

Putin je navodno želeo da se pridružiti KGB-u još kao tinejdžer, inspirisan popularnim sovjetskim pričama o bahatosti agenata tajnih službi u kojima bi, kako je kasnije rekonstruisao, "jedan čovek mogao postići ono što cele vojske nisu mogle“. Ali, veći deo njegove špijunske karijere u Drezdenu nije bio ni blizu lecarreovskom poimanju tog posla.

Uglavnom je pisao šefovima Stasija tražeći tehničku pomoć oko instalacija prislušnih uređaja ili doušničkih telefona, radio beleške o dosadnim sovjetsko-istočnonjemačkim društvenim događajima i odrađivao slične protokole.

Putinova tadašnja supruga Ljudmila kasnije se prisetila da je porodični život u DDR-u bio lagodan i da se jako razlikovao od života u SSSR-u. "Ulice su bile čiste. Prali bi nam prozore jednom sedmično", ispričala je u intervjuu objavljenom 2000. godine. Putinovi su u DDR-u živjeli u posebnoj zgradi za stambene potrebe porodice iz KGB-a i Stasija.

Ljudmila Putin je nemcima već tada zavidela na činjenici da 'službenici državne sigurnosti DDR-a dobijaju veće plate od naših momaka'. Istočna Nemačka uživala je koncem 80-ih viši životni standard od Sovjetskog Saveza, a bivši kolega iz KGB-a, Vladimir Usoltsev, opisivao je tadašnjeg Putina kako provodi sate listajući zapadnjačke kataloge s odećom, kako bi držao korak s modom i trendovima. Takođe je jako voleo da uživa u lokalnom nemačkom pivu, marke Radeberger.

Putinu se sviđao i model komunističke vlasti u DDR-u koji je nominalno dopuštao postojanje više stranaka, ali pod praktičnom i čvrstom kontrolom vrhovne partije.

Sav taj idiličan i miran život se, međutim, raspao kao paučina u jesen 1989. Čvrsti i stabilni svet KGB-a i Stasija pretvorio se preko noći u pakao. Gomila im se približavala s osvetničkim porivima, a Putin se nadao da će visoki sovjetski oficiri, ljudi s kojima se redovno družio, poslati tenkove. Ali, Moskva je pod Mihailom Gorbačovim "ćutala".

Tenkovi Crvene armije nisu palili motore. Niko nije mrdnuo ni prstom da ih zaštiti. Putin i kolege iz KGB-a su mahnito i u panici spaljivali dokumente o svom obaveštajnom radu. "Toliko smo stvari spalili da je peć pukla", prisećao se kasnije.

Kada je zapadnonemački kancelar Helmut Kohl stigao u Drezden, održao je govor zbog koga je ponovno ujedinjenje Njemačke izgledalo neizbežno, a Istočna Nemačka osuđena na propast. Kol je hvalio Gorbačova, čoveka u Moskvi koji je odbio poslati tenkove. Propast Istočne Nemačke u sledećim sedmicama označila je veliki prekid u životu Vladimira Vladimiroviča i njegove porodice: zemlja u kojoj su živeli lagodnije nego u SSSR-u i koja je skoro postala njihov dom, prestajala je da postoji. Jedan od Putinovih ključnih kontakata iz Stasija, general bojnik Hrst Boem, bio je javno ponižen tokom demonstracija i početkom 1990. počinio je samoubistvo. Putin se uskoro sa suprugom i decom, i 20 godina starom mašinom za veš u gepeku automobila, vraća u rodni Lenjingrad. Služio je svojoj zemlji, koje više nema, punih pet godina u drugoj zemlji, koje takođe više nema.

Putin je u godinama koje su usledile shvatio da je u DDR-u stekao puno vredniju imovinu od pozajmljene mašine. U Drezdenu je bio deo mreže pojedinaca koji su možda izgubili svoje sovjetske uloge, ali su bili u dobroj poziciji da osobno i politički napreduju u novoj Rusiji.

Sa svojim prijateljima i kolegama iz KGB-a s vremenom je postao nova elita, a zajedno su postali i vlasnici Rusije. Sergej Čemezov, godinama na čelu ruske agencije za izvoz oružja, sad vodi državni program podrške tehnologiji.

Nikolaj Tokarev danas je vlasnik državne kompanije za naftovode, Transnjefta. Bivši oficir Stasija Matijas Varnig, za koga se veruje da je bio u Drezdenu kad i Putin – danas je, kakve li slučajnosti, generalni direktor Severnog Toka 2, rusko-nemačkog gasovoda.

I Putinov neformalni Politbiro čine sami bivši KGB-ovci: sekretar Veća sigurnosti Nikolaj Patrušev; direktor Federalne službe sigurnosti Aleksandar Bortnikov (završio Akademiju Dzerdzinski), šef Spoljašnje obaveštajne službe (SVR-a) Sergej Nariškin…

Putinovi biografi i neformalni psihoanalitičari veruju da su događaji u Ukrajini 2014., kao što je bila pobuna na kijevskome trgu Majdan, snažno oživeli njegova sećanja na nekadašnju dresdensku noć iz decembra 1989. godine.

Bonus video:

(Espreso/Slobodna Dalmacija)