VEDRANA RUDAN NIKAD ŽEŠĆA: "Kako izgleda kad "KOCKASTI" taknu baš TAMO GDE TREBA?"

Hrvatska spisateljica Vedrana Rudan je 10. decembra na svojoj objavila tekst s naslovom "Jesmo li svi kockasti?", u kojem je pisala o euforiji koja se stvorila zbog uspeha hrvatskih fudbalera na SP u Kataru.

Objavu je počela pominjući prvog hrvatskog predsednika Franju Tuđmana: "Na današnji dan umro je drug Tuđman. Ušao je u hrvatsku istoriju kao otac ove i ovakve domovine. Hrvatske su ulice puste. Nema demonstranata koji bi urlali istinu o ovoj i ovakvoj domovini, prozivali pokojnoga druga, tražili promenu. Sad i ovde. Naprotiv, ako je verovati medijima, Hrvati su sinoć još jedanput kolektivno svr*ili urlajući: “Hrvatska, Hrvatska, Hrvatska…” Uvek je tako kad “kockasti” Hrvatskoj taknu klitoris baš tamo gde treba. Može li više? Ima li bolje nego kad ono nešto “kockasto” spraši komad kože u nečiju mrežu ili kad protivničko nešto spraši komad kože u stativu? Ne, ne može više. Ne, ne može bolje. Zato Hrvatska danas slavi. MI SMO POBEDILI!

Ko smo mi, deca druga Tuđmana? Mi smo prodavačica koja mesečno zarađuje tri i po hiljade kuna, pet stotina evra, sve su subote radne i poneka nedelja. “Gospođa” mora bez pitanja da plati detetu izlet u Zagreb, škola naređuje. Cena sitnica. Četiri stotine osamdeset kuna. U cenu je uključena i poseta Saboru. Prodavačica ima dvoje dece, pitala me kako će to platiti. Rekla sam joj, bunite se. Bunila se. Pa su joj dali pedeset posto popusta. Mi smo i stotine hiljada penzionera i penzionerki koje nije pobila korona pa sad mesečno dobijaju, oni srećniji, tri hiljade kuna. Veseli penzioneri i penzioneri raduju se Božiću, za unučiće će ispeći kolače, to je najjeftinije. Je li to jeftino? Komadić putera trideset kuna. Struja, voda, lekovi…

O hrani neću. U kontejnerima se uvek nešto nađe. Ili komad mesa ili koja boca. Boca po boca, boca po boca. Boca po boca… Ubosti plastičnu bocu. To je hrvatskom penzioneru gotovo isto kao ono što se hrvatskom nacionalnom polnom organu dogodi kad Markinos pogodi stativu.

Mi, mislim, mi Hrvati, znamo kad treba da se digne glas. Vrisnuti treba, vikati treba, urlati treba, režati treba samo kad grupa onog nečeg odevena u crvene i bele kvadratiće koje mi od milja zovemo “kockicama”, je... geometriju, izvede, kako to nadahnuto zna reći njihov vođa, domoljubni čin.

Ništa nemam protiv fudbala. Shvatam da je to kriminal u kome neki zarađuju više, drugi manje. Utakmice se nameštaju, političari korumpiraju, trgovci fudbalskim mesom znaju cenu svakog predsednika svake države na kugli zemaljskoj ili preciznije, vladari država znaju cenu svakog fudbalskog funkcionera.

Fudbaleri su u zlatu plaćena bića kojima baš niko ne bi trebalo da zavidi. Već kao deca ulaze u svet u kome postoji samo trčanje, guranje kože, pucanje i trenerovo urlanje. Neobrazovani odlaze u penziju u tridesetoj da bi im onda lopine odrale kožu i oslobodile ih i jahti i kurvi i vila i keša. Pitam se, dok gledam kako “kockasti” jure i na mom ekranu, je li bar jedan od njih misli na domovinu ili se sve ipak može svesti na genijalnu rečenicu koju je izrekao “kockasti” Lovro Majer nakon pobede nad Brazilom: 'Konačno će se Dominik Livaković dobro prodati'.

A mi? Mi? I mi smo zadovoljni. Sve je dobro kad se dobro sv*ši", napisala je Rudan.

(Espreso / Nportal)