NAJBRUTALNIJE SP U ISTORIJI I NAJVEĆI USPEH JUGOSLAVIJE: Polomljeni nosevi, peh Pelea i eksplozija Garinče u Čileu!

Svetsko prvenstvo u fudbalu 1962. godine je ukupno sedmo u istoriji, a održano je u Čileu od 30. maja do 17. juna.

Brazilci su uspeli da osvoje drugu titulu planetarnog šampiona, i to praktično bez najboljeg igrača sveta – Pelea, dok je Jugoslavija stigla do najvećeg uspeha na Svetskim prvenstvima.

Bilo je očekivano da će posle dva Mundijala na tlu Evrope naredni biti održan van, a izbor je pao na Čile, iako su Brazilci važili za favorita. Međutim, zemljotres iz 1960. godine koji je pogodio Čile je doprineo da im se poveri organizacija najvećeg sportskog događaja.

Ova prirodna katastrofa je nanela štetu ogromnih razmera i za sobom odnela 5000 života. Predsednik tamošnjeg fudbalskog saveza Karlos Ditborn održao je nadahnut govor pred čelnicima FIFA i zadobio njihove simpatije rečenicom: "Mi nemamo ništa - zato moramo imati Svetsko prvenstvo"!

Iako siromašna zemlja, Čile nije razočarao FIFA. Izgradio je sva četiri stadiona na vreme, pa i veličanstveni Nacionalni u Santjagu za 70.000 gledalaca.

Ovo prvenstvo se ne pamti po lepršavoj i atraktivnoj igri, smatra se za jedno od najbrutalnijih i najprljavijih, a činjenica da se tokom prva četiri dana turnira povredilo oko 50 fudbalera dovoljno govori o načinu na koji se igralo.

Sve to je uticalo na broj golova i efikasnost. Poređenja radi, na Svetskom prventvu u Švajcarskoj prosek golova po meču iznosio je preko 5,00, u Čileu daleko ispod 3,00.

Ceo svet je čekao da vidi Pelea na delu, ali brazilski mađioničar se povredio već u prvom meču protiv Čehoslovačke, što govori u prilog priči o gruboj i neopreznoj igri.

To je naročito došlo do izražaja na meču drugog kola prve faze između Čilea i Italije (2:0).

Utakmica odigrana 2. juna na novom stadionu Nasional u Santjagu ušla je u istoriji kao "Bitka za Santjago". Prevagnuo je negativni aspekt latinskog temperamenta, palo je mnogo prljavih udaraca, a isključena su samo dvojica italijanskih fudbalera, iako je kažnjenih moralo da bude mnogo više. Engleski sudija Aston izjavio je da je meč bilo nemoguće kontrolisati, a isključenog Italijana Ferinija sa terena je izvela policija, pošto je odbio da ga napusti sam.

Tok prvenstva

U kvalifikacijama se borilo čak 56 selekcija, a učešće na najvećoj fudbalskoj smotri su uzeli Engleska, Argentina, Švajcarska, Urugvaj, Meksiko, SR Nemačka, Čehoslovačka, Jugoslavija, Španija, Kolumbija, Mađarska, Sovjetski Savez, Italija i Bugarska, a prethodno su domaćini Čileanci i svetski šampioni Brazilci bili poznati kao sigurni učesnici.

Format takmičenja nije bio promenjen od prethodnog prvenstva održanog 1958. godine, 16 timova je bilo raspoređeno u četiri grupe po četiri tima. Nosioci grupa su bili određeni 18. januara 1962. i to su bile fudbalske reprezentacije Brazila, Engleske, Italije i Urugvaja. Dva prvoplasirana tima iz svake grupe su se kvalifikovale za četvrtfinalna takmičenja.

Posle utakmica prve runde u prvoj grupi na čelu tabele su se našli Brazil i Čehoslovačka. U drugoj grupi mesto u četvrtfinalu su obezbedili SSSR i Jugoslavija. Mađarska i Engleska su bili prvi i drugi u trećoj grupi a istu poziciju u četvrtoj grupi su zauzele reprezentacije Nemačke i domaćina Čilea.

Drugi krug je doneo jedno iznenađenje, Čile je pobedio evropskog šampiona reprezentaciju SSSR-a (2:1), dok je vicešampion Evrope reprezentacija Jugoslavije predvođena Šekularcem pobedila reprezentaciju zapadne Nemačke sa 1:0 i vratila joj za poraz od prošlog Svetskog prvenstva. Ovom pobedom Jugoslavija je obezbedila sebi mesto u polufinalu da igra protiv reprezentacije Čehoslovačke koja je eliminisala Mađarsku (1:0).

Brazil je nastavio svoj pohod ka svetskoj tituli i golovima Vave i nenadmašnog Garinče eliminisala Englesku rezultatom 3:1.

Zbog neočekivane pobede reprezentacije zemlje domaćina, mesta održavanja polufinalnih susreta su korigovana. Jugoslavija je igrala protiv Čehoslovačke u gradu Vina del Mar pred samo oko 6.000 gledalaca i izgubila sa 3:1.

Druga polufinalna utakmica je međutim izazvala veliko interesovanje i igrana je ispred punog stadiona i 76.600 gledalaca. Brazil je ponovio jednu od svojih odličnih igara i eliminisao domaćina rezultatom od 4:2. Na ovoj utakmici je Garinča je bio isključen zajedno sa Landom iz reprezentacije Čilea.

Na utakmici za treće mesto isti igrač koji je svojim golom eliminisao SSSR, Eladio Rohas, je postigao gol protiv Jugoslavije i tako obezbedio Čileu treću poziciju i ujedno najveći uspeh Čilea u dotadašnjoj istoriji čileanskog fudbala.

Finalna utakmica svetskog prvenstva se igrala u Santijagu na stadionu Nacional, ispred 69.000 gledalaca.

Brazil se ponovo, slično kao na svetskom prvenstvu četiri godine ranije, našao u situaciji da juri rezultat. Samo posle 15 minuta igre čehoslovačka je golom Masopusta povela sa 1:0. Međutim ta jurnjava nije dugo trajala, dva minuta kasnije Brazil je izjednačio, posle greške čehoslovačkog golmana Šrojfa, golom Amarilda a Zito i Vava su se pobrinuli za konačni rezultat utakmice od 3:1 za Brazil. Svoju drugu titulu svetskog šampiona Brazil je u finalu osvojio bez Pelea, koji je bio povređen.

Povreda Pelea i leganda o Garinči

Umesto Pelea je uskočio Amarildo. Koliko je bio dostojna zamena dovoljno je reći da je nakon prvenstva prozvan "Beli Pele"

Ali, apsolutni heroj Brazilaca na ovom prvenstvu je bio Garinča.

Pele je pokidao mišić zadnje lože na desnoj nozi u remiju sa Čehoslovačkom i tu je okončao svoj nastup u Čileu.

Garinča koji važi za jednog od najboljih driblera u istoriji fudbala je postigao dva gola u četvrtfinalu, pa još dva u polufinalu protiv domaćina (4:2) i Brazilci su dobili šansu da brane Boginju.

Izabran je za najboljeg igrača turnira, ali posle ovog prvenstva njegova karijera je krenula nizlaznom putanjom.

Do početka Svetskog prvenstva 1966, on je bio samo imitacija pravog Garinče.

Povreda kolena koju je vukao za sobom već izvesno vreme, sprečavala je one njegove čuvene eksplozivne napade koji su ga činili ubitačnim napadačem.

U poslednjoj utakmici koju je odigrao u reprezentativnom dresu, njegov tim je poražen sa 3:1 od Mađarske - bio je to njegov prvi poraz sa reprezentacijom u 60 utakmica koje je odigrao za svoju zemlju.

Pele je bio povređen i nije igrao na toj utakmici, što je značilo da njih dvojica, igrajući zajedno, nikada nisu izgubili meč u žutom dresu.

Jugoslavija i najveći uspeh u istoriji na SP

Na putu do najboljeg rezultata na svetskim prvenstvima, reprezentacija Jugoslavije u kvalifikacijama je prvo eliminisala Poljsku (2:1, 1:1), a onda i prvaka Azijske zone, selekciju Južne Koreje (5:1, 3:1).

Plavi su na Mundijal otputovali kao zvanični vicešampioni Evrope (u finalu Kupa nacija 1960. godine izgubili su od SSSR sa 1:2). Na scenu je stupila potpuno nova generacija, u kojoj su udarne igle pored fantastičnog driblera Dragoslava Šekularca bili Milan Galić i Dražen Jerković.

Posle poraza od SSSR (0:2) na premijeri, plavi su potvrdili klasu pobedama nad Urugvajom (3:1) i Kolumbijom (5:0). To je bilo dovoljno za plasman u narednu rundu sa drugog mesta u Grupi 1 i treće uzastopno četvrtfinale SP protiv SR Nemačke. U redovima “pancera” došlo je do smene generacija, tako da u timu nije bilo mnogih asova sa Mundijala u Švajcarskoj i Švedskoj, u prvom redu Helmuta Rana i Frica Valtera.

Na tribinama stadiona Nasional u Santijagu okupilo se 55.000 gledalaca, koji su bili svedoci žestoke borbe i na kraju istorijske pobede Jugoslovena. Oni su slavili sa 1:0 golom prethodno povredjenog Petra Radakovića. Našem centarhalfu u jednom duelu je pukla arkada, ali je on odbio da bude zamenjen. Rana mu je zašivena, vratio se na teren i u svom prvom kontaku sa loptom zatresao mrežu Nemaca, na centaršut Galića u 87. minutu!

Plasmanom u polufinale plavi su ponovili uspeh sa prvog SP u Urugvaju 1930, ali ovog puta u daleko ozbiljnijoj konkurenciji. Da ne odu i korak dalje, pobrinuli su se Čehoslovaci koji su ih u borbi za finale savladali rezultatom 3:1. Iako su Jugosloveni tada bili tim većeg renomea, Čehoslovaci su iskoristili fizički i psihički umor plavih posle pobede nad Nemcima i tek u samom finišu osigurali trijumf golovima Adolfa Šerera.

U borbi za treće mesto, svojevrsnoj utešnoj predstavi, Čile je savladao našu reprezentaciju autogolom Vlatka Markovića, kasnije generalnog sekretara FSJ, bukvalno u poslednjem napadu na utakmici – 1:0. Gol je pripisan Eladiju Rohasu i Čileanci su tako ostvarili daleko najbolji plasman u istoriji, dok su plavi pauzirali punih 12 godina, pre nego što su se našli na Mundijalu u Nemačkoj 1974.

(Espreso)