KRENUO IZ BANATA I POSTAO NAJBOLJI U ISTORIJI: Ženio se 5 puta, plašio pacijente u bolnici, a 1 tajnu ODNEO U GROB!

O Džoniju Vajsmileru uglavnom se piše u filmskim rubrikama, ali pre nego što je postao najpoznatiji kao Tarzan, ovaj doseljenik sa Balkana u Americi je postao prva velika plivačka zvezda koja je non stop rušila rekorde.

Bio je nepobediv. Postavljao je svetske rekorde kao od šale, ukupno njih 67, iako se tvri da ih je bilo više od stotinu. Međutim, nije imao snage da se bavi papirologijom i prijavljuje nova vremena. Dominacija ga je dovela na naslovne strane svih novina. Uprkos svemu tome, neki ga nisu znali.

Bernard Hajmen, producent studija "Metro-Goldwyn-Mayer", poručio mu je da ima predugo ime koje neće stati na tablu iznad ulaza u dvoranu u kojoj će se prikazivati filmski hit. "Moraćemo da ga skratimo", konstatovao je Hajmen, na šta su ga kolege s čuđenjem upitali: "Zar ti ne čitaš novine? Ovaj čovek je najbolji plivač na svetu."

To predugo ime glasilo je Džoni Vajsmiler. Da li je najdominantniji plivač ikad, može se raspravljati, ali je sasvim jasno da je reč o prvoj velikoj zvezdi vodenog sporta, koja je dan danas rame uz rame sa Markom Špicom i Majklom Felpsom. O životu Džonija Vajsmilera, Index.hr je spremio vrlo zanimljivu priču.

Bizarno je što ga istorija ne pamti po neviđenim sportskim uspesima, već po filmskom platnu na kom je 12 puta glumio kultni fiktivni lik - Tarzana. Zadržao je ime i tako doprineo marketinškom potencijalu filma, a Hajmen je scenaristima poručio: "Stavite u film puno plivanja jer mu to dobro ide".

Gde je rođen?

Džoni Vajsmiler rođen je 1904. godine kao Johan Vajsmiler ("beli mlinar" na nemačkom, klasično prezime Jevreja Aškenaza). Kada je imao tri godine, kršten je kao katolik i dobio je mađarsku verziju svog imena - Janoš.

O njegovom mestu rođenja vodi se povremena rasprava - da li je na svet došao 50-ak kilometara od Temišvara, u mjestu Frajdorf, nekadašnjoj Austrougarskoj, a sada Rumuniji, ili korene vuče iz današnjeg srpskog sela Međa. Službeni izvori kažu Freidorf, mada mu je u Međi podignut spomenik.

Janoš je sin Petera Vajsmilera i Elizabet Kerš, koji se vode kao banatski Nemci, ali su dakle, deo tada mnogobrojnih Jevreja na pomenutom prostoru, koji je nažalost ozbiljno stardao u ratovima koji su usledili. Imao je sedam meseci kada su se on i njegovi roditelji preselili u Sjedinjene Države.

U potrazi za boljim životom, putovali su čamcem od Holandije do čuvenog ostrva Elis, čitavih 12 dana, a zatim su se nastanili u gradu Vindberu u Pensilvaniji, gde su 1905. dobili drugog sina Pitera. Ovde su amerikanizovali svoja imena - majka je ostala Elizabet, otac je postao Piter, a Janoš Džoni – i 1908. godine našli su dom u Čikagu.

"Najčudniji zaveslaj koji sam ikada video"

Džoni je bio bolešljivo dete, toliko da je njegov otac Peter verovao da neće doživeti 30 godina. Sa devet godina oboleo je od dečije paralize, a lekar mu je savetovao da se bavi sportom. I tako je Džoni sreo vodu.

- Ne znam kako da to objasnim. Osećao sam se kao da sam došao kući. Dođavola, bilo je lakše plivati nego hodati - rekao je kasnije Vajsmiler.

Plivanje u jezeru Mičigen zamenio je klubom "Northside IMCA". Pridružio mu se lagajući da ima 12 godina iako je imao jednu manje. Da nije mudro izokrenuo istinu, ne bi mogao da ispuni starosnu granicu i uđe u klub.

S obzirom na rezultate koje je postigao u naredne dve godine, rukovodstvu kluba nesumnjivo nije smetalo što je lagao. Vajsmiler je bio nedostižan za svoje vršnjake. Očigledni talenat ga je lansirao u Ilinoj Atletik, jedan od najboljih plivačkih klubova u SAD. Voljeni tiranin, kako je bio nadimak trenera Bila Bakraha, bio je upoznat sa njegovim potencijalom.

- Džoni je bio nestašan klinac. Njegov plivački zaveslaj bio je najčudniji koji sam ikada video. Ali štoperica je rekla svoje - beležio je skoro rekordna vremena - opisao je Bakrah svog mladog učenika.

Prvi preplivao 100 metara za manje od minuta

Plivanje postaje takmičarska delatnost u prvoj polovini 19. veka u Engleskoj, a krajem istog perioda osnovana je i Amaterska plivačka organizacija sa oko 300 nacionalnih klubova. Godine 1844. Tajms je pisao o "Letećem galebu i duvanu", američkim domorocima koji su na trci u Londonu predstavili snažno udaranje rukama i nogama po vodi.

Posmatrači su bili zadivljeni tehnikom koja se razlikovala od prsnog, jedinog takmičarskog stila koji se koristio u prvim plivačkim klubovima. Smatra se da je naziv " kraul” ušao u upotrebu krajem 19. veka nakon što ga je Australijanac Dik Kejvil opisao kao tehniku puzanja kroz vodu.

Danas je kraul najbrži od četiri moderna stila i skoro uvek se pliva u trkama slobodnim stilom. Takmičari koriste tzv. 'Tradžen moždani udar', po engleskom plivaču Džonu Tradženu. Vajsmiler je zaslužan i za značajan momenat u razvoju plivanja. Između ostalog, 1922. postao je prva osoba koja je preplivala 100 metara za manje od jednog minuta slobodnim stilom.

Tačnije, trebalo mu je 58,6 sekundi, rezultat koji je tri godine kasnije popravio na 57,4 sekunde i koji je stajao 12 godina. Danas, 2022. godine, posle bukvalno 100 godina razvoja ovog sporta, rekord drži rumunski plivač srpskog porekla David Popovići sa vremenom od 46,86 sekundi.

Tajna koju je odneo u grob

- Njegov stil plivanja je uključivao šest udaraca na svaka dva zaveslaja rukom uz preciznu sinhronizaciju stopala i šaka. Njegova snaga je dolazila od povlačenja ruke, od trenutka kada je ruka dodirnula vodu do njenog izbijanja - objasnili su stručnjaci Vajsmilerov stil plivanja, dok u časopisu SAGA piše:

- Plivao je savijenih leđa i glave, ramena i grudi iznad vode. Opuštao je glavu s jedne na drugu stranu, udišući i izdišući. Podigao je laktove visoko i snažno gurnuo ruke u vodu, gurajući ih iza sebe.

Pošto je pobedio u sve četiri trke u kojima je učestvovao u svom prvom zvaničnom nastupu 1921. godine, Vajsmiler je polako postao prva zvezda plivačkog sporta. Sledeća faza bile su Olimpijske igre u Parizu 1924. godine.

S obzirom na to da je Vajsmiler rođen u Austrougarskoj, nije imao američko državljanstvo. U strahu da vlasti to ne shvate i zabrane mu učešće u američkim kvalifikacijama, Džoni je, prema planu svoje majke, razmenio podatke o rođenju sa bratom Piterom, koji je rođen u SAD.

Vajsmilerova zvanična veb stranica, koju vodi član porodice, ne pominje priču. Međutim, o njoj je progovorio Vajsmilerov sin Džoni mlađi, koji je za tajnu saznao tek posle očeve smrti. Dakle, Vajsmiler je istinu o svom identitetu odneo u grob, plašeći se da bi mu mogli biti oduzeti rekordi i medalje osvojene na Olimpijskim igrama.

Tri zlata i bronza na Olimpijadi u Parizu

Olimpijske igre u Parizu 1924. godine prve su imale olimpijsko selo i na njima je prvi put upotrebljena fraza „Brže, više, jače“, a predložio ju je prosvetitelj, istoričar i osnivač modernih igara Pjer de Kuberten, pozajmivši ideju od svog prijatelja Anrija Didoa, dominikanskog sveštenika i zaljubljenika u atletiku. Vajsmiler je zaista išao brže, više i jače.

Osvojio je zlatne medalje u disciplinama 100 metara, 4 x 200 i 400 slobodno i dodao ekipnu bronzanu medalju u vaterpolu. Istovremeno, treba istaći da bi rezultati bili i bolji da je imao današnje uslove. Najpre su plivačka takmičenja na Igrama održavana u prirodnim vodama: u Sredozemnom moru 1896. i 1906. (Atina), na reci Seni 1900. (Pariz) i veštačkom jezeru 1904. (Sent Luis).

Olimpijske igre u Parizu bile su prve koje su imale standardne bazene od 50 metara sa obeleženim stazama. Takmičari su skakali sa ivice bazena, a ne sa startnog bloka kao danas. Pored toga, savremeni plivači imaju nagnutu podlogu sa koje se mogu jače reflektovati i dobiti startnu brzinu.

Vajsmilerovim dostignućima nije pomoglo ni to što su tokom karijere korišćena teška odela, koja su ga usporavala u vodi, jer je bilo društveno neprihvatljivo da pokazuje previše golog tela.

A moguće je samo zamisliti šta bi postigao da je iskoristio sada uobičajeno okretanje i odgurnuo se nogama pri dolasku do ivice bazena. Naravno, promenili su se i bazeni čija je dubina sada primerena konkurenciji i u kojima nema borbe sa protokom vode.

Spasao ljude sa broda koji je tonuo

Vajsmiler nije bio neverovatan samo na kratkim stazama. Godine 1926. pobedio je na rečnom maratonu dugom 3,2 kilometra u Čikagu, a sutradan se, pripremajući se za odbranu titule, pretvorio u pravog heroja.

Tokom treninga, on i njegov brat Piter su videli kako tone brod 'The Favorite' sa 71 putnikom. Veštom reakcijom zaronili su pod vodu i izvukli dvadesetak ljudi, od kojih je 11 preživelo. Da priča bude bolja, Vajsmiler je sutradan ponovo pokazao izdržljivost i brzinu u rečnom maratonu i prvi prešao ciljnu liniju.

Bio je to uvod u drugi i poslednji nastup na Olimpijskim igrama. U Amsterdamu 1928. osvojio je zlato na 100 i 4 x 200 metara slobodno. Nesumnjivo bi se kvalifikovao za trku na 400 metara, ali nije učestvovao da bi bio spreman da nastupi za vaterpolo reprezentaciju, koja je završila bez medalje.

Najveći plivač ikada?

Vajsmiler je završio plivačku karijeru nekoliko meseci posle Igara. Razlog je bio novac, koji nije mogao da zaradi kao plivač amater. Nakon što je dominirao amaterskim vodenim svetom više od osam godina, Džoni se povukao neporažen.

- Uz nekoliko izuzetaka, drži sve rekorde slobodnim stilom u bazenima svih veličina, od 50 do 500 metara. Trener Bakrah kaže da bi verovatno mogao da obara rekorde i osvaja titule na neodređeno vreme, ali ne možete da živite i ostanete sportista amater - navodi se u zvaničnom saopštenju njegovog tima.

Pet zlatnih i jedna bronzana medalja može delovati kao slabo dostignuće u odnosu na Špicovih devet ili Felpsovih 18, ali superiornost nad protivnicima i manje takmičenja koje je mogao da osvoji glavni su argumenti onih koji smatraju da je Vajsmiler najveći plivač. Svih vremena.

Godine 1950. stotine sportskih novinara proglasilo ga je za najboljeg plivača prve polovine 20. veka u anketi Asošiejted presa, dok je 15 godina kasnije bio prvi počasni član novoosnovane Kuće slavnih plivanja u Fort Loderdejlu na Floridi.

Naučio sina Ala Kaponea da pliva

Finansijski siguran život omogućio je potpisivanjem ugovora sa BVD, kompanijom koja se bavi proizvodnjom muškog donjeg veša, za koju je kao model promovisao kupaće kostime, učestvovao u dizajnu jednodelnih kupaćih kostima i muških kupaćih gaćica.

Radio je i kao spasilac i podučavao je plivanje. Brojka, koju je nemoguće utvrditi, govori da je više od hiljadu ljudi plivalo zahvaljujući njegovim savetima. Među njima su američki vojnici tokom Drugog svetskog rata i sin zloglasnog mafijaša Ala Kaponea.

Na jednom od marketinških putovanja za BVD Vajsmiler se sprijateljio sa dečakom u hotelu kojeg su sve vreme misteriozno pratila dva krupna, dobro obučena momka. Iskoristio je kratko poznanstvo da nauči dečaka da pliva.

Kada je klinac napustio hotel, Vajsmileru je uručen neobičan paket. Događaj opisan u biografiji kaže da je u njemu bio skupocen sat sa porukom: „Hvala što brinete o mom sinu – Al Kapone“.

Ženio se pet puta

Vajsmiler je bio seks simbol, što je značilo i da je imao buran privatni život. Ženio se pet puta. Raskinuo je sa pevačicom Bobi Ernst posle 18 meseci. Za tračeve, najplodonosnija je bila veza sa vatrenom meksičkom glumicom Lupe Veles. Razveli su se i nakon što su njihove svađe i pomirenja od 1933. do 1939. punila tabloide.

Ubrzo je usledio i treći brak, zatim sa Beril Skot Ginter iz San Franciska. Devet godina duga veza rezultirala je troje dece: sina Džonija Juniora i ćerke Vendi En i Hajdi Elizabet. Hajdi je umrla sa 18 godina u saobraćajnoj nesreći.

Kako je raskinuo sa Beril, ubrzo se povezao sa Alen Gejts. Bili su zajedno 14 godina. Ali ni sa njom nije video kraj života, već je poslednje dve decenije proveo sa Marijom Gertrudom Bauman, čiju je ćerku iz prethodnog braka usvojio.

Uloga Tarzana obeležila mu je život

Već ispunjen život zaokružio je filmskom ulogom. Početkom 1930-ih, direktor filmskog studija MGM Vilijam Van Dajk tražio je glavnog glumca za film 'Tarzan, Čovek-majmun'. - Želim mladog, snažnog, dobro građenog, prilično atraktivnog, ali ne nužno zgodnog i kompetentnog glumca. Najvažnija stvar je fizička građa. I ne mogu da ga nađem - žalio se Van Dajk.

Igrom slučaja, Vajsmiler je plivao u holivudskom atletskom klubu kada je tamo bio scenarista Siril Hjum, angažovan za pomenuti film o Tarzanu, zasnovan na liku Edgara Rajsa Berouza. Preporučio mu je da se prijavi na audiciju, a Vajsmiler je pristao.

Čim ga je videla, ekipa filma je znala da je pronašla svog Tarzana. Snimanje prvog dela počelo je 31. oktobra 1931. godine, završeno je osam nedelja kasnije, a film je objavljen sledeće godine. Bila je to prva od 12 filmskih Tarzanovih avantura koje je Vajsmiler oživeo na filmskom platnu.

Urlao pred kubanskim pobunjenicima

Tarzan ne bi bio Tarzan da nije jahao slonove i nosoroge. Ovako je Vajsmiler morao da se nosi sa divljim životinjama. Naravno, za neke od scena imao je i kaskadera, ali mnoge je sam snimio, pa se rvao sa mehaničkom i pravim krokodilom, omamljenim u vodenom tenku.

Možda najveća Džonijeva zaostavština koja se i danas koristi je Tarzanova rika. Očigledno je bio u stanju da je proizvede jer je - a bio je poreklom iz Nemačke (mada Jevrejin) - bio dobar jodler. Uz studijske modifikacije, Dizni i dalje koristi prepoznatljiv glas o kome postoji gotovo mitska priča.

Naime, Vajsmiler je učestvovao na golf turniru na Kubi 1958. godine, tokom kog je trajala Kubanska revolucija. Navodno su se na terenu iznenada pojavili naoružani pripadnici pobunjeničke vojske. Vajsmiler je izleteo iz kolica za golf i ispustio svoj zaštitni znak urlanja: "Aaaaaah, ah-ia-ah-ah aaaaaaaah!"

"Tarzane!" – uzviknuli su Kubanci, zatim mu poželeli dobrodošlicu, rukovali se i otpratili američku stranku nazad u klub. Istina ili ne, nemoguće je potvrditi.

Na sahrani mu triput pustili Tarzanov urlik

- Kao da sam krao novac. Plivao sam i nisam morao mnogo da govorim. Kako je moguće da se momak penje na drveće, kaže 'Ja sam Tarzan, ti Džejn' i zaradi milione? - upitao je Vajsmiler, veliki sportista kog se malo ko seća takvog.

Doživeo je zdravstveni problem 1974. godine kada je slomio kuk i nogu. Tri godine kasnije doživeo je prvi od nekoliko moždanih udara. On je takođe bolovao od srčanih oboljenja i pet godina pre smrti boravio je u bolnici u Los Anđelesu, gde se direktor žalio na njega da je plašio pacijente oponašajući Tarzana usred noći.

Poslednjih dana živeo je u Akapulku. U ovom meksičkom gradu preminuo je od komplikacija na plućima, a navodno je na njegovoj sahrani, po sopstvenoj želji, tri puta zaredom pušten njegov Tarzan urlik.

(Espreso/Index.hr/Marko Dedić)