ZORAN SAVIĆ O VAŽNOSTI MLADIH IGRAČA: Zamenio bih dve-tri titule u ABA ligi za jedan trenažni centar!

Nije još kompletiran prvi deo sezone, ali kada počne januar, svaka utakmica i potez kluba imaju veću težinu. Borbe za trofeje su na horizontu, zbijaju se redovi i sve je manje prostora za grešku. Slavila se Nova godina, a za klubove sa ambicijama poput Partizanovih sledeći povod za proslavu može da bude samo pehar u rukama.

“Sad kreće period kad se broje mrtvi”, napominje bivši reprezentativac, dugogodišnji košarkaški radnik, a od minulog leta i sportski direktor Partizana Zoran Savić.

Savić je u razgovoru za Mozzart Sport govorio o letošnjim naporima da se Željku Obradoviću na raspolaganje stavi tim koji je sposoban da dođe do rezultata, ali i da u njemu bude mesta za igrače koji će u budućnosti doneti finansijsku stabilnost klubu. Dotakao se i problema u srpskoj košarci koji su ga zatekli – neobučenost mladih košarkaša, nedostatak trenera i loša organizacija ABA lige. Nezaobilazne teme bila su i takmičenja na evrosceni, kao i uticaj koji na košarkaška zbivanja na Starom kontinentu ima NBA.

Dosadašnji učinak (10-2 u ABA i 6-2 u Evrokupu) plod je napornog rada najvećeg evropskog stručnjaka, ali i njegovih pažljivo biranih izabranika. Sastavljen je u Humskoj kvalitetan igrački kadar, napravljen spoj mladosti i iskustva. Savić ističe da je prvobitni Obradovićev plan bio da se skroji ekipa od domaćih košarkaša - to nije tako jednostavno.

“Ja sam se samo nasmejao. Znao sam da je to nemoguće. Svima je ideja da imaju najbolje moguće domaće igrače”.

Da je dobra baza lokalnih igrača ključ uspeha svestan je i sportski direktor Partizana. To je shvatio radeći u Fortitudu,ali i gledajući Željkovu žetvu trofeja sa Panatinaikosom.

“Kada sam bio u Italiji imali smo Bazilea, Delfina, Belinelija... Panatinaikos nije bio prvak Evrope zbog dobrih stranaca, već baze dobrih domaćih igrača koji daju identitet timu”.

Napravljene su ipak velike promene i potrebno je vreme da stvari dođu na svoje. Posebno kada su mladi igrači u pitanju.

“Mi smo doveli deset novih igrača ove sezone. Najviše bih voleo da imamo najbolje mlade srpske igrače u Partizanu i da prepoznaju da je to mesto gde će da igraju i da im put ka NBA. Potrebno je vreme, ali radimo na tome i mislim da to igrači prepoznaju. Čitav klub je tako koncipiran i trener ima ideju da igraju mladi”.

U javnosti se još od Panterovog potpisa stvorila slika da će Partizan “pokupiti” sve što valja sa tržišta, kao što je svojevremeno u Italiji radila Montepaski Sijena. To nije put crno-belih.

“Nije nam u interesu da gasimo košarku kao što je to radila Sijena, da pokupujemo sve što valja da ne bi otišli u druge klubove. Ove godine nismo platili ni evro za dovođenje mlađih igrača. Nećemo da dovodimo pet centara samo da ih neko ne bi uzeo. To nas ne interesuje i to je katastrofalno za košarku”, napominje Savić.

Jedini način za razvoj kluba je – ulaganje u budućnost. S tim se upoznao radeći u Bolonji, ali i pre toga u Barseloni u kojoj je takođe obavljao funkciju sportskog direktora.

“Tada smo dovodili igrače koji su imali budućnost u NBA. Od obeštećenja smo u Fortitudu isplatili ceo budžet za jednu godinu. Navara smo u Barseloni prodali u NBA za 3.000.000 evra. U Italiji i Španiji se radio dobar skauting, pratila se Letnja liga. Igrači koje su birali Baskonija i Gran Kanarija posle su kružili po čitavoj ligi”.

Da bi mladi igrači pravilno stasavali, potrebni su i adekvatni uslovi. Zato je i predsednik Partizana više puta napominjao da je prioriret kluba da ima svoj trenažni centar.

“To je prioriret i od tada će se tek brojati određene stvari. Partizan mora da ima najbolje mlade igrače, da napravi respektabilnu akademiju. Zamenio bih dve-tri titule u ABA ligi za jedan trenažni centar. Da li to navijači mogu da shvate, to je druga stvar. Niko ne traži izgovore u tome što ima mlad tim. Pokušavamo da odigramo maksimalno sa tim mladim igračima i izgradimo identitet. Na dobrom smo putu”.

Nedavno je klub pojačao i Matijas Lesor. Navijači se nadaju novim zvučnim imenima, ali dok ne krije da se tržište redovno prati, Savić ističe da trenutno nema konkretnih planova za jačanje igračkog kadra.

“Partizan mora uvek da razmišlja o poboljšavanju tima. Nismo razgovarali konkretno o pozicijama, ali moramo uvek da pratimo dešavanja u Evropi da bi u slučaju potrebe mogli da reagujemo”.

Problem u evropskim klubovima pravi i NBA, posebno u poslednje vreme. Pandemija virusa korona naterala je ligu da timovima omogući pravo da potpisuju kratkoročne saradnje sa igračima, kako bi nadomestili sve veći broj izostanaka.

"Skoro je nemoguće dovesti igrača, posebno koji je igrao u NBA i došao u Evropu. Svi imaju želju da se vrate tamo. Timovi su pod Kovidom, aktiviraju igrače od po 40 godina kako bi popunili rostere, uzimaju pojedine koji nikada nisu ni mislili da će dobiti poziv".

Teško je parirati im, što se vidi i na primeru madridskog Reala. Kraljevski klub je minule sezone ostao bez dvojice važnih igrača zbog ponuda iz najjače lige sveta i to usred sezone (Gabrijel Dek pred plej-of Evrolige otišao u Oklahomu).

“Budžeti u NBA su takvi, da ako klubovi žele igrača - uzeće ga. Prošle godine je Real Madrid u tri meseca zaradio 11.000.000 evra na obeštećenjima. U Španiji je takav zakon da svako mora da ima izlaznu klauzulu, koja nije previsoka u odnosu na zaradu i može da je iskoristi kad hoće. Timovi pokušavaju da se zaštite tako što stave da klauzule budu po nekoliko miliona, ali na kraju to plate iz NBA. Zarada tamo je ogromna. Oni klauzulu za otkup draftovanih igrača sa 750.000 hiljada evra mogu da podignu na 5.000.000 i da ne osete, jer ne ulazi u seleri kep ".

Prisetio se Savić i kako je bilo ranije. Nekada su košarkaši sa Starog kontinenta bili među najplaćenijim sportistima. Danas je to potpuno drugačije i NBA ubire plodove.

“Kada sam došao u Barselonu, najplaćeniji igrač sportskog društva je bio košarkaš - Hose Montero. Zarađivao je više od Krojfa, Stoičkova, Laudrupa sve dok Krojf nije digao glas, pa je godinu dana kasnije budžet prepolovljen. Kukoč je zarađivao oko 3.000.000 dolara, što bi danas bilo 10.000.000 - 12.000.000 neto. Mesi je Barselonu bruto koštao 100.000.000 evra, što su dva budžeta najboljih košarkaških timova u Evropi".

Klubovi iz najjače lige sveta pritom ništa ne prepuštaju slučaju.

“Boje se da im neko ne promakne. U toj želji da otkriju igrača potpisivali su i košarkaše sa lažnim papirima, jer su krili godine. Danas svaka NBA ekipa ima po tri skauta u Evropi i zna se sve o svakom. Bitnije je imati informacije o porodici, uticaja roditelja na decu, o vansportskim stvarima i to NBA klubovi sada rade. Čitav sistem je ažuriran, obraćaju pažnju na te detalje jer ulažu veliki novac i ne sme biti prava na grešku”.

U poslednje vreme sve je češći slučaj da evropski igrači menjaju pravac. Iz SAD kupuju karte za Evropu.

"Fenomenalna stvar za evropsku košarku je što se igrači vraćaju iz NBA. Deca, roditelji i agenti moraju da shvate da nije cilj da tamo budu dve-tri godine i da onda im je potrebno još par da pokažu potencijal ovde. Niko se nije vratio kao bolji igrač”.

Jedan od igrača koji su promenili kurs je i Rodion Kuruc. Bivši igrač Barselone, a potom Bruklina, Hjustona i Milvokija je posle tri godine u najjačoj svetskoj konkurenciji odlučio da se vrati evropskoj košaraci i odbarao ponudu Partizana.

"On je igrao prve godine, ali je iz osnovne škole otišao na fakultet. Preskočio je srednju školu, koja je jako bitna. Svi bi odmah master da završe, ali niko još nije zaspao sa 17 i probudio se sa 25 godina. Mora da prođe određeni period, da deca imaju pravo i na grešku. Super je stvar što se vraćaju jer zbog svega toga pati i reprezentacija”.

Savićev zaključak je da se NBA ne trudi baš da pomogne Evropi.

"Koriste je kao probu za stavljanje ekipe. Da mogu da je stave u Beograd, stavili bi je sutra. Ne bi se zvala ni Partizan, ni Zvezda već “Belgrejd Indijansi”. Pokušavali su u Londonu, igrali utakmice. Uspevali su, ali uz puno muke, da napune dvorane. Međutim, prebacili su se u Pariz. Traže adekvatna tržišta. Nisam siguran da li žele da pomognu, ali drže ključeve evropske košarke”.

Zbog svega navedenog potrebno je zaštiti se od NBA. Uticaj američke lige je sve veći, bez prave koristi.

"To sam govorio dok sam radio u Barseloni i Fortitudu, da se zaštitimo, a ne da im otvaramo sve. Kada sam bio u Barsi, igrali smo utakmicu sa Filadelfija Seventisiksersima i na početku je prodaja karata išla loše, a na kraju smo uspeli da prodamo 17.000. Došlo je par hiljada dece u dresu Ajversona i pet u Navarovom. Nismo mogli da prodajemo majice jer Najki nije interesovalo da prodaje male količine za košarku".

Dakle, igrači iz Evrope sve češće odlaze u NBA, a paradoksalno se i u sve većem broju vrlo brzo vraćaju nazad. Neki izgore u želji da se oprobaju u najjačoj ligi sveta i preskaču neophodne korake u razvoju. Jasno, jedan od razloga za prevremeni odlazak je i daleko veća zarada. Savić ističe da u Srbiji problem leži u kvalitetu državnog prvenstva.

“Moramo da ojačamo domaće lige. Imali smo ogroman problem što igrači nisu imali gde da igraju kada izađu iz omladinskog pogona. Ne možeš da ih pošalješ u tri četiri kluba jer nemaš kontrolu, iako bi to možda odgovaralo klubovima iz KLS”.

Rešenje bi moglo da bude razvijanje novih košarkaških sredina.

“Nema mnogo vrhunskih igrača koji su izašli iz Beograda. Košarka je sport malih gradova i potrebno je da je gajimo u mestima u kojima se ne nalaze veliki fudbalski klubovi poput Barselone i Reala. Barselona je recimo ulagala puno novca, ali je mali broj igrača izašao iz mlađih kategorija kluba od Gasola i Navara. Za srpsku košarku je ključ da se proširi baza. To je ipak jako teško, jer svako gleda svoje interese”.

U Partizanu sve rade transparentno, sa ciljem da na što bolji način razvijaju igrače. Otud i saradnja sa Dunavom.

“Kod nas nema teorija zavere, ne interesuju nas ostali. Pokušavamo maksimalno da se organizujemo na način na koji mislimo da treba. Naš odnos sa Dunavom je vrlo jasan - prioritet nam je da igraju naši igrači. Mi ih plaćamo, stavili smo i našeg trenera kako bi mogao da ih kontroliše. Nije nam prioritet da se osvoji KLS i imamo dve ekipe u ABA.”

Nivo kvaliteta u našoj ligi nije zadovoljavajući, što se posebno odnosi na mlađe igrače.

“Svako ko je u mlađim kategorijama misli da može da igra u NBA, ali ako ne može da postigne 15 poena u KLS, šta očekuje, da igra u Zvezdi i Partizanu? Vrlo je malo igrača van Zvezde i Partizana u domaćoj ligi koji bi mogli da igraju u Evroligi. Možda i niko. To onda više nije samo problem Zvezde i Partizana”.

Potrebno je uspostaviti sistem.

“Problem je strukture i škola košarke. U Beogradu ima 150-200 škola košarke. Dete kad dođe sa dva-tri meseca zakašnjenja, teško ga je vratiti sa navika koje je stekao tamo. Moramo da napravimo strukturu u kojoj ćemo insistirati na tome. Najbitnija stvar mora da bude da igrač najbržim putem dođe iz omladinskih kategorija u prvi tim”.

Sportski direktor Partizana smatra i da preveliki akcenat stavlja na individualni rad sa igračima, pa se tako stvaraju “egoisti”.

“Deluje da igrač razmišlja o sebi, o svojim minutima, a ne o timu. U Fortitudu smo recimo snimali ponašanje igrača na klupi tokom utakmice i govor tela je puno govorio. Bilo je vrlo malo igrača kod kojih je znao da prevari. Sada pravimo egoiste. Koriste se individualni treneri kao da se bez njih ne može. Ljudi su nekad bez kondicionog išli u teretanu, spremali se preko leta”.

Umesto košarkaša prave se – teniseri.

“Pravimo igrače da budu kao teniseri u košarkaškoj ekipi. Normalno je da Đoković ide sa grupom ljudi. Napraviti rezultat u individualnom sportu, to je neverovatno. Sećam se kada smo organizovali kamp u Dubaiju, došao je Dvajt Hauard i poveo još 10 ljudi. Jednog za brzinu, drugog za skok, trećeg za slobodna bacanja, četvrtog za eksplozivnost...”, ističe Savić i napominje: “Niko nije postao igrač na kolektivnom treningu. Vrhunski ostaju posle ili dolaze pre. Tu se pravi razlika i u glavi. Sad je moda da svi imaju čoveka koji će da im pomaže. Razlika između vrhunskih i dobrih je glava - posebno kod nas”.

Nekada je važilo – ako ti se prezime završava na “ić” rođen si da budeš šuter. Stvari su se promenile. Sada se zapostavlja razvoj igrača zarad rezultata.

“Malo je igrača koji mogu da obiđu rivala u jedan na jedan bez pik en rola. To je problem neobučenosti. Mi smo nekad bili šuterska nacija, najteža pozicija u reprezentaciji je bila dvojka. Sad kad neko da tri trojke svi se grlimo kao gol da smo dali. To je pokazatelj da se neke stvari loše rade u mlađim kategorijama. Stvara se i pritisak rezultata što je po mom mišljenju glupost”.

Partizanov cilj je da otvori prostor za mlade nade.

“Mi kao klub moramo da pokažemo deci da će igrati. Niko nije izgubio utakmicu ako je pustio mladog igrača da igra prvih pet minuta. Ako Željko nema strah da ih pusti da igraju, ne znam zašto bi ga iko drugi imao. Bez obzira koliko imaju godina”.

Njima se ipak servira druga priča.

“Ima slučajeva kada roditelji kažu da je preveliki pritisak za dete da igra u Partizanu. Pa meni da je otac rekao kad sam odlazio u Jugoplastiku da mu je preveliki pritisak, verovatno više ne bih razgovarao sa njim. Deca su sad u 18 godina nezrelija nego ranije. Nisu ni fizički spremna. Najbitnije je da igrač radi dobro i da ima želju”.

Prisetio se i situacije sa početka karijere, koja ukazuje da su se stvari drastično promenile. Pojam “mladosti” sada ima drugačiju definiciju.

“Sećam se da su me nakon prve utakmice u Jugoplastici greškom pitali da li imam 18 godina. Kad sam novinaru rekao da imam 22 godine, kakvu je samo facu napravio, kao da sam rekao da imam 40 godina. Sada su igrači mladi sa 26, 27 godina. Zašto igrač sa 18 godina ne bi igrao ako ima kvalitet? Ovde smo svi talenti, a onda ne možemo da dobijemo Belgiju. Nekad bi je dobili sa četvrtim timom. Pešićevu Nemačku smo dobili 70 razlike godinu dana pre nego što je postala prvak Evrope”.

Zbog navedenih problema pati i reprezentacija Srbije.

“Kod nas je popularna neka “hepi košarka”, igra bez pritiska. Priča se igračima da ne idu u Zvezdu i Partizan zbog velikog pritiska, jer mi ovde jedemo živu decu izgleda. A cveta nam košarka. Kao Srbija nemamo svetsko zlato u košarci. Nije to baš sjajno. Kada smo bili drugi na svetu, u Evropi, na Olimpijskim igrama nismo bili zadovoljni jer smo mislili da možemo više. Bojim se da su nam ti dani kada smo osvajali druga mesta daleko u ovom momentu".

Javnost neuspehe pripisuje otkazima, ali Savić ima razumevanja za igrače.

"Druga su vremena, moramo da ih shvatimo. Ja sam se odazivao u reprezentaciju, ali sam Željka godinu dana ranije obavestio da igram poslednju sezonu. Imali smo i Tomaševića i Rebraču u tom trenutku. Reprezentacija i klub su totalno različite stvari. Za klub igraš punim intenzitetom 10 meseci, ali u reprezentaciji svako mora da odustane od nekih stvari koje radi u klubu. Neko mora da odustane od statistike. I bilo je normalno da odustanemo Divac, Paspalj i ja, pre nego Đorđević, Danilović i Bodiroga - spoljni igrači. Jer košarkaš se tako razvija da u suštini gubiš i dobijanš na igračima spoljne linije".

Nezaobilazna tema bio je i napor kojim se profesionalni košarkaši u Evropi izlažu. Povrede se nižu kao na traci, a posebno se muče timovi sa najvišim ambicijama, koji od početka sezone moraju da igraju na više frontova. Povrh svega, živimo u doba pandemije i brojne stvari su van kontrole klubova.

“Problem je u tome ko određuje prioritete. U ABA ligi je izglasano da se plej-of igra sa šest ekipa, a pre toga da se igra sa četiri. Može da se desi da igraš polufinale Evrokupa između polufinalnih mečeva ABA lige. U dva dana možeš da izgubiš dva takmičenja i Evroligu u budućnosti. Kalendar je nemoguć. ABA liga može da uđe i u jun, pa da bacamo kockice za srpsku ligu. U ovom trenutku je čitava sezona pod velikim znakom pitanja”.

O tome je u intervjuu za francuski Ekip pričao i trener crno-belih Obradović. On je istakao da bi rešenje moglo da bude da se za Evroligu izdvoji šest meseci, a da se potom timovi iz elitnih takmičenja priključe državnim prvenstvima početkom plej-ofa. Savić se slaže sa tom konstatacijom i poput trener CSKA iz Moskve Dimitrisa Itudisa ističe da je sistem sa dve grupe od po 10 timova dobra opcija, ali da ga je Evrokup ove sezone iskvario igranjem eliminacione faze na jednu utakmicu.

“Kao što je Željko i pričao, moraju da se odrede prioriteti, da se zna kada se igra Evroliga, da se digne srpska liga, kada se igra ABA liga... Takmičenje u dve grupe po 10, kao što je u Evrokupu ove godine, je fantastično. Posle slede ukrštanja gde se igra na jednu utakmicu kod boljeplasiranog što je strašno. Mogu da se dogode brojne stvari, povređeni igrači, prazne tribine zbog Kovida i na njih ne možeš da utičeš”.

Ove sezone se povela priča i o promenama u Evroligi, te i da bi na kraju sezone izvršni direktor takmičenja Đordi Bertomeu mogao da napusti funkciju. Savić ima samo reči hvale za španskog košarkaškog radnika i napominje da su nezadovoljni klubovi napravili problema.

“Evroligina struktura je odlična. Bertomeu je napravio jako dobre stvari ovih godina, ali košarka je najgore prodavan sport na svetu, izuzev NBA. Protiv Đordija se bune ekipe kojima je pala prodaja karata i oni to vide kao slab rad Evrolige. I nama je ogromna količina budžeta u kartama, zbog toga smo i odabrali da igramo u Areni. Makabi koji recimo ima najbolju prodaju karata u Evropi gubi godišnje 10-11.000.000 dolara. Klubovi su nezadovoljni, ali postoji objektivna stvar – Kovid”.

Elitnom takmičenju bi zato u finansijskom smislu više doneli srpski, nego klubovi iz brojnih drugih država, kojima je mesto u Evroligi zacementirano zahvaljujući velikim budžetima.

“Mora da postoji balans, ali šta recimo na novčanom nivou donose Rusi? TV prava su im 300.000 evra. Srbija može da donese i 10 puta više. Veće je zanimanje, pune su dvorane, kvalitetna je ABA liga... Gde god da smo otišli bili smo fantastično primljeni”.

ABA liga je nedavno izgubila direktnu prolaznost u Evroligu i živi na obećanju čelnika elitnog takmičenja da pobednika svake sezone čeka pozivnica. Da bi se to promenilo potrebno je podići nivo organizacije, ali i izbeći incidente.

“Pokušavamo maksimalno da pomognemo da liga izgleda organizovanije. Ne treba nam da se ponavljaju dešavanja sa utakmice između Budućnosti i Zvezde u finalu plej-ofa. To je jedan od razloga zbog kojih prvak nema garantovano mesto u Evroligi. Udaraju te po ušima non stop, ali sa pravom u nekim stvarima. Da se desi nešto uživo kao što se desilo na pomenutoj utakmici, to bi bio stravičan udar na sve što radi Evroliga.”

Parket mora da bude jedino merilo, napominje Savić.

“Ovde svi pokušavaju da naprave prednost van terena. Ne mogu da shvatim koju korist imaju pojedini od vređanja protivničkog trenera ili igrača... Kada se podbaci lopta nije više bitno ko koliko zarađuje, ni koliko ima godina - to je pet na pet. Dok to ne shvatimo nećemo napredovati.

Ističe da timovi iz regiona moraju da prestanu da se “kriju” iza Zvezde i Partizana.

“To je katastrofa za ligu. Tu su i klubovi koji su osvajali titule prvaka Evrope. Recimo Split, koji ima ime i onda mu na utakmicu dođe 200 navijača, Zadru 500. Cibona je možda napunila kada smo mi dolazili, ali inače u dvorani dođe 300 ljudi. Košarka se polako gasi. Ne možemo da održavamo zanimanje lige na nivou Zvezde i Partizana”.

Nije ipak sve tako crno. Utisak je da u Jadranskoj ligi kvalitet raste iz godine u godinu. Problem je i dalje što u određenim sredinama interesovanje publike nije na adekvatnom nivou i to mora da se promeni.

“Ima klubova koji jako dobro rade. Mornar dosta ulaže, sjajno je organizovan godinama. Tu je i Cedevita, dvorane su prelepe, nikad bolje, ali problem je što niko ne dolazi. Zvezda i Partizan sa time nemaju problem, ali imaju manji klubovi. A opet, kada ih pitaš svi će reći da je problem u Zvezdi i Partizanu”.

Neophodne su nove ideje i da kriva kvaliteta nastavi da ide uzlaznom putanjom.

“Svi će ovde reći da nešto ne valja. To znamo svi, ali dajte ideju da to rešimo. Niko ne daje rešenje. Tako je bilo i ove sezone kada smo pravili ekipu. Ganjamo nekog igrača i onda ne uspemo da ga dovedemo. Nećemo da kukamo 10 dana zbog toga. Istog časa zaboravimo i okrećemo se drugom igraču. Pokušavamo non stop da pomognemo i dajemo ideje da svi idemo napred. Počeli su da se pojavljuju sponzori koji žele da ulože u takmičenje. Pre toga se godinama živelo od Arene. Ovo je ozbiljno takmičenje i ima zanimanja u regionu. Sigurno da jaka Zvezda i Partizan pomažu tome, ali mora da se digne kvalitet”.

Od Partizana se ove sezone očekuje mnogo. Sa povratkom Obradovića stvoren je efekat moranja, o čemu je pričao I krilni košarkaš crno-belih Nemanja Dangubić. Stvara se ogroman pritisak, sa kojim ekipa mora da se nosi kroz čitav takmičarski ciklus I tu je osnova razlika između NBA i evropske košarke.

“NBA je jedinstven. Imaš 30 ekipa, jedna osvoji i svi se slože da je najbolja. U Evropi jedna ekipa je šampion, sve ostale posle toga hoće da menjaju trenere. To je drugačiji mentalitet. Svaka zemlja ima svoje specifičnost, u Srbiji recimo vlada nestrpljenje”.

Povratak na staze stare slave nije jednostavan, a toga je svestan i sportski direktor crno-belih.

“Nisam ni jednog trenutka pomislio da će biti lagano. Od svih tih trofeja, Željko nijedan nije lagano osvojio. Moraš da se pomučiš, da imaš kvalitet i dobro radiš. Znamo kakav je naš mentalitet. Nismo rođeni u Švici. Mene ovde tretiraju kao da sam rođen u Švedskoj, a ne u Bosni. Kao da je došao visoki plavi Šveđanin. Hoće da kažu sve kod nas funkcioniše fantastično, ali očigledno ima stvari koje ne funkcionišu. Ja sam dosta kritičan oko igrača, sistema jer mislim da moramo da napredujemo“, završava Savić.

(Espreso/Mozzart sport)