Teoman Alibegović - član Pešićevih Belih Harlemovaca: Zamislite da se danas Bogdanović i Marjanović voze u stočnom vagonu da bi igrali za Srbiju! (VIDEO)

Emocije, emocije i predivna sećanja! Tako se može opiseti atmosfera na premijeri dokumentarnog filma o zlatnoj generaciji jugoslovenske košarke koja je 1987. godine osvojila Svetsko prvenstvo za igrače do 20 godina u Bormiju.

Čak osam od 12 igrača iz tog tima, na čelu sa selektorom Svetislavom Karijem Pešićem je prisustvovalo premijernoj projekciji filma "250 stepenika" posvećenog njima, koji su predstavljali vrhunac jugoslovenske škole košarke, kako se kaže u filmu.

Iz te ekipe svi najpre ističu one koji su napravili najsjajnije karijere poput Divca, Đorđevića, Rađe, Kukoča, Ilića, ali neopravdano se izostavljaju neki drugi članovi tog tima koji su takođe bili vrhunski talenti i kasnije košarkaši.

Jedan od njih je i legenda košarke u BiH, Teoman Alibegović, koji je nakon tog prvenstva u Bormiju otišao na koledž u SAD, a potom nastupa za brojne timove u Evropi poput Albe, Fenerbahčea, Trst, Snajdero...

- Srećan sam što sam se video sa svim drugarima skupa. Presrećan sam kada sam došao u Beograd, što sam milion i jednog čoveka sreo koji ima samo neke fine stvari da priča o nama. Možda grešim dušu, ali ne znam da li bi u Ljubljani bilo ovako. Ovo je bilo fenomenalno. Znate, teško vam je kad dođete negde, gde ste govorili "Ja sam kući", sad nisi više kući, i dođeš tu i okreneš se i pogledaš u publiku i znaš sve ljude, tada kažete "Dobro nije moja kuća, ali ja se osećam kao kod kuće". Bilo je krasno, veoma emotivno - rekao je Alibegović.

Kako ste ponovo kroz ovaj film doživeli sve ono što ste proživljavali pre 30 godina zajedno sa svojim tadašnjim saigračima, a današnjim prijateljima?

- Mnogo je vremena prošlo, mnoge generacije su protutnjale. Ja imam tri sina, i svi su oni u jednoj drugoj generaciji i jednoj drugoj epohi. Verujte mi ovo kako sam ja preživljavao ovo, oni možda ne bi. Oni su živeli drugim životom. Zamislite vi u današnje vreme da Bogdan Bogdanović i Boban Marjanović idu u stočnom vagonu da igraju za reprezentaciju Srbije?! Nema teoretske šanse. Ili da ne spavaju u hotelu sa pet zvezdica, a mi smo spavali na nekim mrežama tamo i bilo nam je super. Zahtevi su bili mnogo manji, mi smo se zadovoljavali malim stvarima, jer nas je ispunjavalo to što smo zajedno.

Sve ono ružno što je kasnije usledilo, nije moglo da poremeti odnose koji su nastali između tih momaka, njihovo prijateljstvo je neraskidivo.

- Ja za druge ne mogu da vam pričam. Ja sam se grlio gde sam hteo i s kim sam hteo i ljubio se usred Sarajeva tri puta, i u sred Beograda iz principa se ljubio jedanput. Kod mene je poštuj me i dobićeš od mene srce, ne poštuj me, skloni se i ćao. Ja sam takav čovek, emotivac i uopšte mi nije bilo teško da pokažem emociju. Nije mi bilo lako. Kada su me pozvali, žestoko su me iznenadili. Ja kada sam imao taj intervju, ja sam ostao dva dana kući da se saberem.

Možda upravo Alibegovićeve dve izjave u filmu najbolje oslikavaju kakva je to bila generacija, stvorena za košarku sa karakterom rođenog pobednika - "Mi smo na terenu bili plaćene ubice" i "Pocepali bismo Amere k'o kese", kroz suze je u filmu rekao naš sagovornik.

- Ja sam ubeđen u to. Mi smo igrali protiv Amerikacanac. Oni nisu nas doveli u pitanje, nego smo mi sami sebe doveli u pitanje. I odmah nakon te utakmice ja sam otišao u Ameriku na studije i odlazim da igram u ekipi sa Ej Si Grinom, Gerijem Pejtonom i Brentom Berijem. Taj isti Pejton koji je posleo bio član Drim tim, nikakav marsovac nije bio. Svi su ovi momci bili draftovani kasnije, ali protiv nas nisu imali šanse. Da su ugasili svetlo i zaključali halu, oni ne bi dobili tu utakmicu. E takav ja osećaj imam da sa par igrača iz ove generacije i par iz generacija pre i posle nas ne bismo imali nikakav problem da pariramo Drim timu - rekao je Alibegović.

Ostatak intervjua sa njim možete pogledati u video snimku ispod.

(U. Marjanović)