OD KOCKARSKIH SKANDALA DO SVETSKIH PRVAKA: Ovo su najboljih 11 fudbalera u istoriji Italije!

U uobičajenoj balkanskoj porodici krajem poslednje decenije 20. i tokom prve decenije 21 veka, sve do "kobne" 2006. godine (afera Kalčopoli), posle porodičnog ručka, praktično se nije postavljalo pitanje šta će muški deo populacije raditi nedeljom između 15 i 17 časova..

Bilo je to otprilike ovako:

Koliko god dobar film, važna politička emisija, interesantan intervju (...) da je neko želeo da gleda, znalo se da to nije moguće. Bar među muškom populacijom, mada ni žene nisu oklevale da bace pogled na najmoćniju fudbalsku ligu tog doba - Seriju A.

A, kako i da oklevaju, kada su mogle da vide Alesandra Nestu, Frančeska Totija, Paola Maldinija, Kristijana Vijerija, Pipa Inzagija i mnoge druge šmekere tog doba, kako u dresovima koji su podsećali više na visoku modu nego na sportsku opremu žare i pale terenima širom Apeninskog poluostrva. Naravno, muškarce to nije preterano interesovalo, bilo im je interesantnije da vide šta sa loptom u ograničenom pravougaonom travnatom prostoru mogu da urade majstori poput Alesandra Del Pjera, Roberta Manćinija, Maura Kamoranezija, pa i Totija, Vijerija, Inzagija, koji su, iako prijemčivi damama, bili idolizovani i među muškarcima.

No, ovaj tekst nije za one koji preterano vole modu - ovo je tekst za odistinske fudbalske sladokusce. Posebno one koji vole malo detanzivniji, grublji fudbal, u kom dres gotovo uvek posle 90 minuta bude blatnjav.

Čisto kako bismo stvari ubacili u malo dublju perspektivu, hajde prvo da objasnimo korene modernog italijanskog fudbala. Znate li šta je katenaćo?

Katenaćo je tehnika postavljanja ekipe u defanzivnu formaciju koja je nastala u Italiji 1947. godine, patentirao ju je Nereo Roko, sa Trijestinom, ekipom sa kojom je te sezone završio na iznenađujuće visokom drugom mestu u Seriji A.

Kada u 21. veku kažemo "katenaćo", obično se prvo pomisli na nešto loše - "parkiranje autobusa" ispred gola, antifudbal i fraze slične ovima. Pomisli se na Žozea Murinja i njegovo povremeno potpuno okretanje defanzivi, na način na koji je Roberto di Mateo sa Čelsijem, igrajući Didijea Drogbu praktično kao levog i desnog beka u polufinalu protiv Barselone na Nou Kampu i finalu protiv Bajerna na Alijanc Areni.

Međutim, "katenaćo" je, verovali ili ne, još defanzivniji od toga. Formacija u kojoj se obično igrao bila je 1-3-3-3 ili posle 1-4-4-1, a to je značilo da iza defanzivnog "trija" uvek stoji jedan takozvani "libero". On ima malo slobodniju ulogu u kreaciji, zadužen je bio za započinjanje brzih kontranapada, ali manje-više, svih deset igrača bilo je podređeno odbrani svog gola po svaku cenu.

To je uspevalo i kasnije, tokom 50-ih, 60-ih, pa čak i 70-ih godina, ali je pobedom Seltika nad krajnje defanzivnim Interom u finalu Kupa šampiona 1967. godine poprilično ofanzivnom igrom bilo jasno da dolazi novi fudbalski trend. Totalni fudbal.

Italijani su morali tome da se prilagode, pa se tako "katenaćo" danas mogao videti u ekipama poput Lipijevog i Konteovog Juventusa, ponekad i Anćelotijevog Milana kada je u Ligi šampiona igrao protiv "na papiru" jačih rivala, i naravno, možda u svom najosnovnijem obliku u Murinjovom Interu iz 2010. godine, kada je potpunom defanzivom osvojio sva "tripletu".

Zašto vam sve ovo pišemo? Pošto je red na drugi tekst iz Espresovog serijala "Legende fudbala" u kom vam predstavljamo najboljih 11 igrača iz neke države koju sami odaberemo, pa smo čisto želeli da pojasnimo zbog čega će u ovom konkretnom slučaju na spisku najvećih legendi biti najviše defanzivno nastrojenih igrača. Ipak pričamo o Italijanima, zar ne?

Prošlog petka, imali ste priliku da čitate o Poljacima:

Sada je red da vam predstavimo naš izbor najvećih 11 fudbalskih Italijana. S obzirom na to da se autor ovog teksta nije rodio do pred kraj 20. veka, bilo bi malo neumesno u izbor stavljati previše savremenika Đuzepea Meace ili pak Dina Zofa i Paola Rosija. Malo više ćemo se bazirati na nekim modernijim vremenima, uz obavezu da ne zaboravimo najveće legende.

11. Roberto Bađo

Jedan od najvećih italijanskih napadača svih vremena. Igrao je za Fiorentinu, Juventus, Vinćencu, a postizao je praktično po gol na utakmici. Nešto slično što danas radi Kristijano Ronaldo, primera radi.

Iako se mnogo povređivao tokom karijere u Fiorentini, bio je jedan od najcenjenijih igrača tog tima, pa je 1990. prešao u Juventus, u kom je nasledio legendarni Platinijev dres sa brojem "deset".

Nažalost, ljudi se njega sećaju najviše po onom promašenom penalu iz 1994. godine u finalu SP protiv Brazila, zbog kog su Romario i ekipa postali šampioni sveta.

10. Fabio Kanavaro

Legenda. Štoper koji je 2006. godine osvojio Zlatnu loptu za najboljeg igrača sveta posle osvajanja Svetskog prvenstva sa Italijom. Karijeru je počeo u Parmi, sa kojom je osvojio dva Kupa Italije i UEFA kup, a kasnije je igrao i za Juventus, Inter, Real.

Interesantno, nikada nije osvojio Seriju A, a u Juveu ga je "Kalčopoli" afera sprečila da to uradi, pa smo ga stoga stavili tek na 10. mesto. Takođe, malo ga je u našim očima umanjila i činjenica da je odmah po saznanju da će Juve ispasti u Seriju B napustio klub i otišao u Real. Neki navijači Stare dame mu to nikada nisu oprostili, pošto je gotovo ceo tim ostao na okupu.

Osim toga što je bio sjajan defanzivac, iako ne preko 180 cm visine, veoma često je postizao golove glavom!

9. Dino Zof

Za reprezentaciju je odigrao moćnih 112 utakmica. Postao je najstariji svetski šampion 1982. godine u Španiji, kada je sa 40 godina podigao "boginju".

Jednostavno, nije imao mnogo slabosti, bio je fantastičan u jedan na jedan situacijama, siguran na lopti, pa je stoga bio najbolji čuvar mreže svog vremena. Na njegovu žalost, ili pak radost, Italijani ipak imaju jednog većeg golmana od njega, ali to ćemo kasnije.

Dok je branio za Juventus, imao je niz od 903 minuta bez primljenog gola.

8. Frančesko Toti

Šta reći o Princu Rima? Za Romu je odigrao 785 zvaničnih mečeva, postigao je 307 golova, osvojio je i titulu sa Vučicom 2001. godine.

Za reprezentaciju je uvek igrao sa posebnim žarom, a i on je 2006. godine učestvovao u osvajanju Svetskog prvenstva. Posebno je važan bio onaj penal napravljen nad njim u osmini finala protiv Australije, kada su Azuri slavili sa svega 1:0.

On je jedan od onih koji nikada ne napuštaju svoju "ljubav", pošto je celu karijeru proveo u jednom klubu - Romi.

7. Franko Barezi

Mitski štoper. Mogao je sve. Da ukrade loptu, ukliza, udari, ali i da dribla, pa i da razigrava saigrače u napadu. Liderstvo je bilo možda i njegova najbolja osobina.

Nastupao je za Milanb, tri puta je osvojio Ligu šampiona, a okitio se i titulom Svetskog prvenstva 1982. na kom doduše nije igrao, jer je bio premlad, a Italijani su imali bolje štopere od njega u tom momentu.

Ako se kaže da je Milan dostigao neke svetske veličine zbog Ariga Sakija, isto to može da se kaže i za legendarnog Barezija. Šest puta je bio šampion Serije A, a uzeo je još mnogo drugih trofeja.

6. Đanluiđi Bufon

Verovatno najbolji golman svih vremena. I dalje brani, doduše, kao epizodista u Juventusu, sa kojim je produžio ugovor na još godinu dana, iako je već duboko zagazio u petu deceniju života.

Kapiten Juventusa i Italije, učestvovao je na pet Svetskih i četiri Evropska prvenstva (nije na svima branio), a jedno je i osvojio. To Svetsko 2006, dok je 2012. poražen u finalu EURO-a od Španaca.

Nažalost po njega, nikada nije osvojio Ligu šampiona, iako je čak tri puta igrao njeno finale, a ove sezone je napustio PSŽ, koji sada igra to famozno finale, tako da možemo samo da zamislimo koliko mu je zbog toga krivo. Poznat je po svom magičnom pozicioniranju, kao jedan od onih čuvara mreže koji se ne "baca" uzalud, kako bi ulepšao odbrane, već se trudi da što više ostane na nogama.

5. Alesandro Del Pjero

Veruje se da je on bio najbolji tehničar u istoriji italijanskog fudbala.

Za Juventus, odakle je došao iz Padove, nastupao je ogromnih 19 sezona, ostao je odan klubu posle afere Kalčopoli (kao i Bufon sa ovog spiska), igrao u Seriji B, osvojio je i vratio se u Seriju A.

I on je postao svetski šampion 2006. u Nemačkoj, a upravo su njegova dva pogotka protiv domaćina u polufinalu u produžecima donela plasman u legendarno finale sa Francuskom. Za razliku od većine svojih saigrača iz Juventusa, on je uspeo da osvoji Ligu šampiona 1996. godine, a posle toga je poražen od Milana u finalu 2003.

Njegove reči su: "Pravi džentlmen nikada ne napušta svoju damu", misleći naravno na taj period kada je ostao u Torinu uprkos ispadanja u Seriju B.

4. Paolo Rosi

Iako nije vrsan tehničar kao neki od igrača sa ove liste, posebno napadača, Rosi će zauvek ostati upamćen po magičnom izdanju na Svetskom prvenstvu 1982. godine.

Doduše, pre tog Mundijala u Španiji, on je učestvovao u jednom skandalu sa fudbalskim klađenjem (24 godine pre Kalčopolija), pa su čak i novinari negodovali zbog njegovog pozivanja u nacionalni tim. A, kako im je on uzvratio?

Na tom takmičenju dao je šest golova, osvojio zlatnu loptu prvenstva, a ono što je najvažnije, pomogao je Italijanima da se dokopaju treće titule svetskog šampiona.

Bio je pravi predator, prelepo se postavljao u kaznenom prostoru, uvek je znao gde će lopta da bude, tako da se može nazvati i pretečom Pipa Inzagija, na neki način, i upravo je glavni razlog što Inzagija nema na ovoj listi, iako je i veliki Pipo bio u timu koji je 2006. uzeo Mundijal, ali je igrao veoma malu i nezapaženu ulogu.

3. Andrea Pirlo

Arhitekta! Novi trener Juventusa jedan je od najboljih plejmejkera u istoriji ovog sporta. Njegove lopte imale su oči, njegove šuteve praktično nijedan golman na svetu nije mogao da zaustavi.

Šta tek reći o kolekciji trofeja. Seriju A je osvojio šest puta, Ligu šampiona dvaput sa Milanom (2007. je uz Inzagija bio ključni igrač), a okitio se i titulom svetskog prvaka u Nemačkoj.

Čak i kada je zašao duboko u tridesete godine, kada je došao za džabe u Juventus, pomogao je timu Stare dame da osvoji četiri vezana Skudeta.

2. Đuzepe Meaca

Popularni Pepino je možda i najveća legenda italijanskog fudbala, ali igrao je baš davno, pa zbog toga nismo mogli da ga stavimo na prvo mesto :Stadion u Milanu, kad na njemu igra Inter, nosi njegovo ime, a kako i ne bi.

On je postigao 242 gola u 348 utakmica za Inter između 1927. i 1940. godine, osvojio je dva Svetska prvenstva, a bio je ubedljivo najbolji napadač svog vremena, pa i decenijama kasnije.

Najbolje je da sami pogledate šta je radio, kako rečima ne bismo kvarili užitak:

1. Paolo Maldini

Kada pomislite na dobrog defanzivca, realno, prvo vam na pamet padne legendarni Maldini.

Sin isto toliko slavnog Ćezarea legenda je Milana, za koji je nastupao celu karijeru, a odigrao je preko 900 takmičarskih mečeva za taj klub. Bio je član možda i najbolje odbrane u istoriji fudbala sa Alesandrom Kostakurtom i Alesandrom Nestom.

Umeo je i da povuče loptu napred na poziciji levog beka, i da se brani u bunkeru kada je potrebno, a osvojio je čak sedam Serija A, pet Liga/Kupova šampiona, a uzeo je i dve medalje sa Svetskih prvenstava. Jednu bronzanu 1990. u Italiji, a onda četiri godine kasnije u SAD i srebrnu.

No, samo da je Bađo dao onaj penal, sigurno bi se okitio i "boginjom", tako da nije bilo dileme da li će i bez najsjajnijeg svetskog trofeja veliki Maldini biti prvo mesto na našoj listi.

Narednog petka očekujte od nas još jedno predstavljanje najboljih 11 u istoriji neke velike fudbalske nacije.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)