Zašto volim derbi: I dalje mi se tresu noge pre svakog! Ništa ne može da mi ga ogadi! (GIF)

Bila razlika na tabeli 1, 9 ili 29 bodova prednosti, večiti derbi je utakmica koja donosi mnogo više od puka tri boda i pobede nad najvećim rivalom. Donosi prevagu u gradu, materijal za bockanje navijača suparničkog tabora i osećaj kakav nema cenu. Zašto volim derbi: Preokret za delirijum i trenutak uzbuđenja koji nema cenu! (GIF) (FOTO) (VIDEO)​ Od ranog detinjstva sam baš zavoleo sport – bilo da je to fudbal, košarka, tenis, odbojka...Kao klinac voleo sam uvek da igram šta god mi je ponuđeno, ali moram da priznam da mi je šutiranje lopte uvek bilo privlačnije od svega ostalog. Shodno tome, fudbal sam počeo i da treniram sa nekih 7 godina. Kada voliš „najvažniju sporednu stvar na svetu“ i navijaš za Partizan i Zvezdu, neizbežno je da ti termin večiti derbi (mada ja više volim samo izraz DERBI) predstavlja mnogo više od dve reči. Zašto volim derbi? Otišao sam zbog Pjanovića, izašao opčinjen Kežmanom! (VIDEO) (GIF) Prvi put sam na utakmicu otišao sa pet godina, a prvi derbi sam gledao sa sedam. U tom periodu odgledao sam solidan broj utakmica na JNA sa ocem, ali 20. septembar 1998. godine i moj debi na utakmici večitih je nešto što ni Alchajmer ne bi mogao da izbriše. Ne bih da vam prepričavam dešavanja na terenu i tribinama, to se lako da proveriti. Bilo je 2:1 za Partizan, golove su dali Đorđe Tomić i Mateja Kežman (izrastao je u mog idola posle tog gola, čak sam plakao kada je otišao u PSV). Zašto volim derbi: Na prvom sam plakao, kasnije sam shvatio da ta tekma i nije nešto! (VIDEO) (GIF) Sećam se trenutka, kada je još u sredu, otac došao u sedam da me probudi za školu i kaže čeka te nešto na stolu. Ja ustajem onako sanjiv i vidim dve karte za istok, a on me gleda sa osmehom i čeka moju reakciju. Mojoj sreći nije bilo kraja. Verovatno bih i ranije posetio svetkovinu srpskog fudbala, da majka nije žustro protestvovala na svaku očevu incijativu za odlazak, ali znala je i ona da to mora da se u nekom trenutku dogodi. Svi koji volimo Partizan ili Zvezdu smo prošli kroz istu priču kada se radi o odlasku na prvi derbi. Nervoza pred odlazak na stadion, klecanje nogu pre nego što će utakmica da počne, jeza kod prozivanja juga i severa i uopšte fasciniranost kultom derbija. Zato neću da pišem kako sam se osećao na prvom derbiju, već samo hoću da probam da dočaram šta za mene znači ta utakmica.

Od te sedme godine pa do danas, moj osećaj se nije promenio. Uvek kada gledam raspored srpskog prvenstva, samo me dve informacije interesuju, kada je jesenji i kada je prolećni derbi. Svaki petak pred tu sudbonosnu subotu, bdim budan pola noći zamišljajući sve moguće scenarije i gledajući snimke starih utakmica. Svako štrecanje na pomen reči derbi, svako isključivanje telefona posle poraza, svaki osmeh posle pobede, sva tenzija pri prekidu protivničke ekipe, svaki prolazak Autokomadom gde je reka ljudi, svaka bakljada, svaka koreografija, svako prepričavanje utakmice, uz pivo, svaka reportaža na SOS kanalu, svaki pogled na ocene igrača u Žurnalu, svako „ispaljivanje devojke zbog derbija“...sve su to stvari koje ću pamiti ceo život. Mogu ja ovako da pišem još hiljade i hiljade karaktera, ali nije lako rečima dočarati šta derbi predstavlja za mene. Ni silni incidenti i neredi pre, za vreme i posle utakmice nikada neće moći meni da ogade taj praznik (ne praznik fudbala i sporta, to je za mene bukvalno crveno slovo), jer ništa ne može da zameni osećaj kada se probudim u subotu ujutru i pomislim, DANAS JE DERBI! (M. R.)