Sa Zvezdom podigao pehar svetskog šampiona, a sada u Domu za stare: Nisam zaboravljen, lekari neka pojedu diplomu!

Nekada svetski šampion u Tokiju - sada u Domu za stare na Dedinju. Između te dve nepobitne činjenice stoji razlika koja se meri godinama i metrima. Zvonko Milojević se sa Crvenom zvezdom 1991. godine u Japanu popeo na krov sveta, a sada se nalazi na svega 500 metara vazdušnom linijom od Marakane, njegove druge kuće, gde se u specijalnoj ustanovi i dalje oporavlja od tragične saobraćajne nesreće 2007. godine kod Ahena.

I kada su ga svi zaboravili, osim porodice, kumova Dejana Stankovića i Aleksandra Jankovića, bivših saigrača Darka Anića i Nenada Vanića, pa čak i njegova Zvezda, na njegov 54. rođendan stiglo je iznenađenje u vidu neočekivane posete od Fudbalskog saveza Srbije.

Predsednik Dragan Džajić i generalni sekretar Branko Radujko iznenadili su Milojevića sa poklonima – tortom, golmanskim dresom sa brojem 1, kao i kartama za meč Srbija – Engleska.

“Moram da priznam, prijatno ste me iznenadili. Potajno sam se nadao da će neko doći. Mislio sam da su me zaboravili. Hvala bogu, prevario sam se. Ovo nisu veštačke suze, nego suze radosnice. Baš onako kako se osećam u ovom trenutku”, dočekao je goste Milojević, koji je dres sa nacionalnim grbom nosio deset puta.

Kontakt ima sa vrlo malo igrača iz svoje generacije.

„Skoro ni sa kim. Samo sa Dejanom Stankovićem, Darkom Anićem i Nenadom Vanićem… to su sve momci sa kojima sam igrao u Crvenoj zvezdi. Deki je prvi jutros poslao čestitku. Rekao je: ‘Labude, samo gazi, sve što ti treba, tu sam.’ Među prvima je čestitao i moj kum Sale Janković. Hvala im od srca.“

Nikada neće zaboraviti taj crni 15. novembar 2007. godine, kada ga je kamion udario od pozadi i bacio pod šleper. Povrede su bile razorne: prelom baze lobanje, krvarenje u mozgu, lomovi donjih ekstremiteta i kičme. Bio je u komi 12 dana i operisan više puta. “Na auto-putu kroz Nemačku promašio sam skretanje za Keln. Usporio sam kako bih nakratko video kako da se vratim na pravi put. A onda... Sve je to bilo u trenutku. Prvo su jaka svetla nekog kamiona obasjala moj automobil, a onda se čuo ogroman prasak. Nastao je mrak, tišina... Sve je stalo. Vatrogascima je trebalo tri sata da izvuku Milana Lovrea, oca fudbalera Gorana, i mene. Njemu tada, hvala Bogu, nije bilo ništa”, podseća se svojevremeno Milojević.

“Doživeo sam kliničku smrt, lekari su se borili za moj život, svi organi su mi otkazali, počev od pluća, preko bubrega, do mozga.Probudio sam se posle dvanaest dana iz kome. Spaslo me je to, posle su mi rekli, što sam imao jako srce. Nisam pio, nisam pušio. Eto, i to je jedna od mojih poruka, naročito mladima, to da se ne prepuštaju olako porocima. Čovek jednostavno ne zna šta može sve da mu se dogodi i koliko je dobro ukoliko ne prkosi sudbini".

Milojević, uprkos tome što je osuđen na invalidska kolica, nikada se nije predavao i veruje u bolje sutra. Ne gubi ni borbeni duh, a ni humor.

"Život je čudo. Govorili su mi da ću da se hranim na kašičicu, da ću ležati u krevetu, da neću moći da pričam, da će vrh biti ukoliko bih uspeo da sednem. A ja sam seo! Doduše, u invalidska kolica, ali sam seo! Bio sam tri godine u Ribarskoj banji, ali želim da uradim sve da se oporavim. Uspeo sam i da sednem za volan automobila. Da su me videli doktori, garantujem ti da bi pojeli sopstvenu diplomu ha-ha-ha! Dostigao sam mnogo više nego što su lekari predviđali. Opet, nisam zadovoljan, jer, čim sam u kolicima, potrebno je još mnogo snage, volje, kao i nekih lekarskih intervencija da bi se to završilo. Čekam bolje dane, čekam da medicina napreduje, jer ne kaže se džabe da kad je glava na ramenima - sve je moguće", zaključio je Milojević, čija je životna priča bila inspiracija za knjigu „Još uvek u igri“, koju je napisao Nebojša Lapčević, a promovisana je na Marakani uz veliki emotivni naboj svih prisutnih.

Sve što možemo da poručimo Milojeviću za minuli 54. rođendan su upravo reči njegovog kuma Dejana Stankovića: “Labude, samo gazi!”

(Espreso/FSS/Mondo, pripremio G. B.)