dnevnik 5. deo
Zbog BOGDANOVIĆEVIH SUZA igra se i uvek će se igrati VRHUNSKA KOŠARKA u Srbiji (VIDEO) (FOTO)
Poslednji raport s upravo završenog Evropskog prvenstva u Istanbulu od specijalnog izveštača Espresa
Znate li nekog ko voli da gubi na basketu?
Upravo tako. Ni ja.
Sad bi trebalo da ide ona floskula: "Takav smo narod, inat uvek proradi kod nas, Srbi ludaci...".
Što bi rekli naši domaćini Turci: jok more. Pogledajte samo srpski fudbal. Milioni se lože, milioni se okreću, a uvek smo bili i bićemo tropa u toj igri. Ni blizu nekoj završnici, ni prineti vaterpolu, odbojci, košarci.
Zašto je ovo, uprkos pobedi Srbije, najtužniji dan za košarku na EP? (FOTO) (VIDEO)
Kako onda objasniti sve te silne medalje, sve one fascinantne igrače, sve nezaboravne utakmice?
To počinje upravo na basketu. Tu se inficiramo ludilom, tu ne popuštamo, tu nikom ne priznajemo da je bolji. Tu se učimo da nam do kraja života bude stalo.
SRBIJA ĆE BITI ŠAMPION EVROPE U KOŠARCI! Evo i zašto (FOTO) (VIDEO)
Kao što je stalo Bogdanu Bogdanoviću. I Vladimiru Lučiću.
I svima ostalima. I otud suze i čemer u duši kad znaš da ti je toliko malo falilo da budeš prvak Evrope.
Naravno, mnogo ozbiljnijih stvari ima u životu od gubitka jedne tekme. A opet, ložimo se. I žao nam je. I srce će nam pući.
SRBI OPET KMEČE! KO BI IM BIO KRIV NEGO SUDIJE? U Hrvatskoj neki likuju zbog poraza Srbije! (FOTO)
E, ako je nama knedla u grlu, zamislite kako je tek njima, koji su celo leto odvojili da se lomataju po kopaoničkim šumama i gorama, onda znoj prolivali u teretani, pa onda lopta i besomučno ponavljanje šuteva, kretnji, akcija...
Neko će reći: daj ne drami, ljudi pikaju loptu i mažnjavaju ogromne pare za to. Pa, naravno da pikaju i mažnjavaju, dalo im to nešto talenta da svima nama ulepšavaju živote.
Mi se, ljudi, ložimo na tamo neki Sakramento Kings, ustajemo u pola noći, iako radimo sutra sabajle, i gledamo Divca i Peđu, a kamoli ne Srbiju. Ne znam za vas, ali meni se nije živelo posle poraza od Lejkersa. Kad je Divac poslao Oriju loptu u ruke, samom na trojci, nisam mogao danima da se sastavim.
SAMO SE OKRENUO: Sale Đorđević najstrašnije iskulirao Anu Brnabić! (VIDEO)
To su Kingsi, a ovo je Srbija. U mom, a verujem i u vašem panteonu, najvažnija ekipa za koju navijamo (dobro, dobro, i Partizan i Zvezda, kako ko). I zato plačemo, da nas svi vide kao Bocu i Lučeta, ili to radimo u sebi.
I zbog tih suza neko će dete sutra uzeti loptu i od jutra do mraka mlatiti njom po betonu. Samo tako se postaje Bogdan Bogdanović, samo tako se postaje Sale Đorđević, samo tako se postaje... Znate već sva ta imena, da vam ih ne ponavljam. Samo tako se postaje Šampion.
Nema ljubavi bez patnje i bola. Znaju to svi koji su uzimali loptu u ruke i pokušavali da osvoje nešto. "3 na 3" u kraju, školsko takmičenje, domaće prvenstvo, kup, Evroligu, EP, SP ili Olimpijadu.
Srbija (pre nje sve Jugoslavije) jeste zemlja košarke. Ipak, volšebno je kako se malo ulaže u taj sport (a i ostale), a kako se puno očekuje.
Ne verujem da će se tu išta promeniti, ali avaj, to smo mi.
I zato je ovaj tekst mnogo više ljubavno pismo košarci i onim momcima koji su je igrali poslednjih 20-ak dana za Srbiju, sebe i sve nas, nego objektivna analiza učinjenog.
Da zadovoljimo i tu stranu. Bogdan je bio najbolji, Bobi, Mačvan, Lučić i Jović, pa i Kuzmić tik iza njega. Povremeni bljesak za Gagija, Birčevića, a onda i za Gudurića, Micića, Štimca, dok je povređeni Lazić igrao malo. Prvih šest je vuklo preostalu šestorku, ali tako je bilo ovog puta. Mnoge od njih čekaju zahtevne sezone u velikim klubovima, s trenerima koji će podići njihovu igru na viši nivo.
Sale je bio maestralan. Izvući ovakav maksimum iz ekipe koja je iz ovog ili onog razloga ostala bez dve trećine tima, ravno je čudu. Utisak je da finale možda i nije najsrećnije vođena utakmica, ali bilo bi bezobrazno svaljivati krivicu (samo) na njega.
Zapravo, krivice nema. Da nam je neko ponudio srebro pre dva meseca, potpisali bismo odmah. I tu je kraj svim tim "ja sam selektor i znam bolje od njega" pričama.
Prava je šteta što je sledeće evropsko prvenstvo tek za 4 godine. Teo će tad imati 34, Jokić će biti ol star, Bogdan jedna od prvih opcija u napadu Kingsa. Ko zna šta će se dešavati na relaciji evropska košarka - NBA ili FIBA - Evroliga? A ložiti se na zlato na svetskim prvenstvima i Olimpijadama, na koje Ameri šalju drim timove, pa malo je bzvz, zar ne?
Kad smo već kod FIBA, pohvala i pokuda. Pohvala za fantastično organizovano prvenstvo, pokuda za nerazumne "džepove" u kojima će se igrati kvalifikacije za sledeće SP 2019. u Kini, kao i za selekciju "sudija".
OK, čak i da naši nekim čudom ne prođu kvalifikacije, dobiće specijalnu pozivnicu. Ali, košarka se igra za narod, a narod neće moći da vidi najbolje, jer njih NBA i Evroliga neće puštati u kvalifikacije. FIBA tera inat s Evroligom i gubi svaki put. Mnogo je strašnije što ovog puta gubi košarka, a ne gospoda iz VIP redova za koje je karta na ovom EP koštala 550 evra dnevno.
FIBA je, zahvaljući ratu s Đordijem Bartomeuom, upropastila takmičenje nepozivanjem sudija koje sude u Evroligi. Sujetna budalaština. Ako se već pravi takmičenje za najbolje igrače u najboljim uslovima, najbolje sudije se podrazumevaju. Ovako smo svi, a sinoć posebno reprezentacija Srbije, postali žrtve sumanutih odluka ljudi koji nisu dorasli svom poslu.
Naš Košarkaški savez ima zadatak da makar pokuša da napravi ozbiljnije kontakte s NBA franšizama i menadžerima, kako neko sledeće takmičenje ne bismo dočekali bez više od pola tima. A i igrači bi mogli da pokažu malo više hrabrosti, da ne kažem onu reč na M. Ko je mogao Dirku Novickom ili Pau Gasolu da zabrani da igraju za reprezentaciju? Da, Nikola Jokiću, svi mislimo na tebe.
Ne bi bilo fer preskočiti ni ostale zanimljive ili nama bliske reprezentacije.
Hrvati su razočarali. Pre šest godina, 2011. u Litvaniji, a onda i dve godine kasnije u Sloveniji, naša se timska hemija urušila do te mere da nismo ni ušli u borbu za medalju, iako su timovi bili dobri. To se njima dešava 22 godine. Priča se da su Žorić i Simon kinjili Šarića, koji je pak, posle opake sezone u NBA, digao nos. Prestao da se smeje, što bi rekao izbornik Aco Petrović. Kako god, u kanalu su i uprkos ogromnim talentima koje imaju, ne vidim kako će se podići u skorije vreme.
Ni Crna Gora, takođe puna rasnih talenata, nije došla kompletna. Njima treba neko poput Radonjića na klupi, uz svo uvažanje svežeg penzionera, velikog Boše Tanjevića.
Francuska i Litvanija su, s obzirom na timove koje su dovele, žestoko podbacile. Grčka i Italija nisu mogle više, a najlepšu košarku za oko, uz nove evropske prvake, igrali su Letonci i Rusi.
Španci su otpevali labudovu pesmu, sledi im žestoka borba za svako sledeće polufinale na bilo kom takmičenju. Ništa se više neće podrazumevati za njih, posebno ako se i Gasoli oproste.
Konačno, Slovenija. Kolega, inače nesklon sujeverju, reče mi malopre da im je "suđeno" da pobede posle svih onih neverovatnih koševa koje su dali o tablu. Nije, naravno, samo o tome reč.
Prvo poluvreme Gorana Dragića protiv Srbije, iz koje dolazi njegov i Zoranov otac, spada u najveličanstvenije momente evropske košarke ikad. Igrao je kao posednut, ubacio 26 poena, a njegov tim 56. Zbog toga se kod Željka Obradovića ide na robiju, ali ni Željkove granitne odbrane ne bi mogle ništa Dragonu.
Ništa manje uzbudljiv za gledanje nije bio ni Luka Dončić. Klinja ima 18 godina, probajte da se setite da li ste u tome čime se bavite u tim godinama bili najbolji u Evropi. Samo nebo zna gde su njegove granice.
Ipak, i zbog toga ovaj poraz mnogo boli, Slovence su do zlata u drugom poluvremenu doveli Prepelič, Rendolf i Blažič. Daleko bilo da ih potcenjujemo, prvi je strelac kakvih je malo u Evropi, drugi prekaljeni legionar, treći jedan od najnapornijih i najupornijih igrača u odbrani.
Malo nam je koncentracije falilo, zaista malo... OK, i zrno sreće. A i bolje sudije.
Što se igrača tiče, moja petorka prvenstva izgledala bi ovako: Dragić, Šved, Bogdanović, Markanen i Porzingis.
Gasoli su Gasoli, ali potonja dvojica imaju sve šanse da dotaknu zvezde u svakom smislu.
Za kraj, reč-dve o ostalim stvarima.
Turska ulaže ogromne pare u sport, nepojmivo više u odnosu na nas. Ima ih 10 puta više nego Srba, dvorane im izgledaju kao svemirski brodovi, neuporedivo su plaćeniji nego naši košarkaši (i sportisti generalno), a opet, teško da mogu u gornji dom evropske košarke. Ima to veze s onim suzama s početka ovog teksta.
Istanbul je i dalje divan, lud, bučan, uzbudljiv, fascinantan. Ovog puta neću o politici i uplivu verskog fundamentalizma u život običnog Turčina.
Ne bi bilo ni fer prema Bogdanovim i svim našim suzama zbog jedne tako plemenite stvari kao što je košarka.
I zaista, za sam kraj. Nekako je tiho jedna od najvećih evropskih legendi ove igre otišla u reprezentativnu penziju. Danas je u pres sali dobio veliki aplauz novinara iz mnogih zemalja, ne samo iz rodne mu Španije.
Huan Karlos Navaro, čovek koji je 16 poslednjih godina terorisao sve odbrane koje su probale da ga čuvaju, danas je rekao zbogom španskom dresu. Rekao je da je i srećan i tužan zbog toga. I mi smo i srećni i tužni što ga više nema, ma koliko to šizofreno zvučalo. Srećni, jer je jedan, skoro neuhvatljivi, manje za čuvanje. Tužni, zato što je Navaro bio vrhunska klasa, u rangu Galisa, Dražena, Kukoča, Gasola, Novickog, Parkera...
I brojnih naših asova, kojima će se uskoro pridružiti Bogdan Bogdanović, a gde već jeste Saša Đorđević. Zašto pominjem baš njih dvojicu, a ne nekog trećeg ko to takođe zaslužuje?
Zato što su i Bogdan i Sale na kraju svojih emotivnih izjava sinoć rekli istu stvar: osvojićemo to zlato.
I hoćemo. Zna to i onaj klinac koji danas uzima loptu i kreće da je tapka od jutra do sutra. Baš zato je i uzima u ruke.
(Saša M. Stajić, specijalni izveštač Espresa s upravo završenog EP u košarci)
Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
